Edvard Herman: Gmizavi podanici Imperije uništili su vašu zemlju

Razgovarala Biljana Đorović

Srebrenica je veoma važna u svetskoj istoriji zato što je upotrebljena za opravdanje takozvanih humanitarnih intervencija. Mantra se ponavlja u stilu: Pogledajte, Zapad nije intervenisao u ratu u Bosni, nije na vreme i u dovoljnoj meri intervenisao na Kosovu, i mi moramo da naučimo lekciju. Moramo intervenisati na vreme kako bi zaštitili civile od njihovih zlih vlada. Radi se o poništenju Povelje UN racionalizacijom zasnovanom na navodnoj zaštiti civila od tirana, čime se poništava zaštita suverene države i sprečavaju agresije

 

Okrugli sto posvećen analizi Srebrenice u svetlu studije „Masakr u Srebrenici: Dokazi, kontekst, politika“ profesora Edvarda Hermana i njegove istraživačke grupe, održan prošlog četvrtka u Ruskom domu, u organizaciji holandske nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“, pokazao je mesto i ulogu Srebrenice kao političkog instrumenta putem kojeg se zasnivaju konstantna neosnovana osporavanja Republike Srpske i sprovodi revizija istorije Srba i Srbije. Akteri ovog udruženog zločinačkog poduhvata nastoje da srpsku istoriju predstave kao nasilničku, i da iz nje izbrišu neverovatan heroizam i bezuslovnu odanost slobodi srpskog naroda. No, projektom Srebrenica perpetuira se i mantra o „humanitarnim intervencijama“ koje se sprovode u sklopu doktrine „Odgovornost za zaštitu“, a u cilju kolonizacije zemalja Srednjeg istoka.
U ekskluzivnom razgovoru sa profesorom Edvardom Hermanom, jednim od najvećih intelektualaca našeg doba, osvedočenim prijateljem našeg lista, analiziramo upotrebu institucionalizovanog srebreničkog narativa u svetu u kojem je otvorena breša za uspostavljanje vladavine neograničenog zla.

Miodrag Stojanović, advokat u timu odbrane generala Ratka Mladića, na nedavno održanom okruglom stolu u Ruskom domu izneo je svoj uvid da se vlada Federacije BiH sprema da donese zakon kojim bi bila zabranjena bilo kakva problematizacija narativa o Srebrenici u Federaciji BiH.  Kako vi ocenjujete ovu nameru?
Srebrenica je bila politički instrument od samog početka, politički koncept upotrebljen od strane Zapada, SAD-a. Bosanski muslimani je u tom smislu kontinuirano koriste kako bi dobili više vlasti u BiH, kako bi opravdali finansijsku pomoć Zapada i svetili bosanskim Srbima i Srbiji. U pitanju je, dakle, političko oružje. Ipak, jeziv je i sam pokušaj zabrane problematizacije Srebrenice. To bi dovelo do proglašavanja za „poricača genocida“ svakoga ko preispituje institucionalizovani narativ, što je u direktnoj suprotnosti sa slobodom govora,  pravom na kojem počivaju demokratske slobode Zapada.  To bi značilo proglasiti „poricačem genocida“ svakoga ko postavlja pitanja, ko stavlja Srebrenicu u kontekst, ko preispituje broj žrtava i kvalitet istraživanja kojima se nastoji da dostigne unapred uspostavljeni broj navodnih žrtava; sve ove aktivnosti bi se mogle nazvati negiranjem. Ukoliko bi neko rekao da je stradalo 7.000 umesto 8.000 žena i dece, već to bi se moglo nazvati poricanjem, a kada bi se reklo da je broj egzekucija ispod hiljadu, u šta verujem – i podvlačim da su Srbi imali najmanje toliko gubitaka u Krajini i dvostruko više u okolini Srebrenice (1992-1995) – onda bi moja istraživanja i ja sam, na ovoj teritoriji,  bili podvedeni pod kategoriju „negiranja“ i sankcionisani, što je u direktnoj suprotnosti sa slobodom istraživanja. Sama ideja da bi Federacija BiH mogla da donese jedan ovakav zakon je zabrinjavajuća ne samo za BiH i  EU, već i za čitav svet.

Jedan od učesnika okruglog stola, nemački novinar Manuel Oksenrajter (Manuel Ochsenreiter), glavni urednik magazina „Cuerst“ („Zuerst“), rekao je da je u Nemačkoj kao i u čitavoj Evropi Srebrenica prepoznata kao Aušvic našeg vremena, i da je izjednačena u smislu i značenju sa ovim mestom stravičnog stradanja i patnje.
To je zapravo istinski čin poricanja genocida, zato što su Aušvic i holokaust počinjen nad Jevrejima bili čin masovnih ubistava, industrijalizacije masovnog ubijanja – ubijeni su milioni ljudi. Poređenje masakra u Srebrenici sa holokaustom i Aušvicem jeste zapravo poricanje genocida, umanjenje i trivijalizacija nemačkog holokausta. To je sramno i perverzno zato što je čak i institucionalizovani narativ koji govori o 8.000 ubijenih, gotovo u potpunosti vojno sposobnih muškaraca,   nemoguće uporediti sa ubijanjem šest miliona ljudi. Veoma je dobro poznata istina, da su žene, deca i stariji ljudi prebačeni na sigurna mesta, što se ne može reći za holokaust, a ni za „Oluju“ – operaciju proterivanja krajinskih Srba, koja se odigrala avgusta 1995. godine kada su stotine žena ubijene od strane Hrvata. Žene i deca nisu ubijene u masakru u Srebrenici. I kada pogledate logiku politizacije genocida, primenjenu od strane Haškog tribunala i ostalih aktera ovog procesa, vidite da su proglasili za genocid događaj koji se odigrao u jednom malom gradu. Da li se to može porediti sa pokušajem istrebljenja evropskih i svetskih Jevreja? U pitanju je nečuveno, sramno ponašanje.

[restrictedarea]

Srebrenica se koristi kao pretekst za neoimperijalna osvajanja globalista. Ona je propagandna agenda koju mejnstrim mediji u svetu koriste kako bi opravdali pokretanje agresija: razaranja i osvajanja, bombardovanja i uništavanja suverenih zemalja.
Srebrenica je veoma važna u svetskoj istoriji zato što je upotrebljena za opravdanje takozvanih humanitarnih intervencija u sklopu doktrine „Odgovornost za zaštitu“. Mantra se ponavlja  u stilu: Pogledajte, Zapad nije intervenisao u ratu u Bosni, nije na vreme i u dovoljnoj meri intervenisao na Kosovu, i mi moramo da naučimo lekciju. Moramo intervenisati na vreme kako bi zaštitili civile od njihovih zlih vlada. Radi se o poništenju Povelje Ujedinjenih nacija racionalizacijom zasnovanom na navodnoj zaštiti civila od tirana, čime se poništava veoma važna uloga Povelje koja štiti suverene države i sprečava agresije. Bilo je od velikog interesa za Zapad da Međunarodni krivični tribunal za Jugoslaviju i Međunarodni krivični sud – nadležan da utvrđuje postojanje krivičnih dela, krivičnu odgovornost i da izriče krivične sankcije izvršiocima krivičnih dela na globalnom nivou – ne uvrste u opseg svoje nadležnosti agresiju kao najveći zločin koji bi svojim delovanjem trebalo da spreče ili sankcionišu. Zašto su tako uradili? Zato što SAD želele da počine taj zločin: žele da vrše agresije. One su počinile zločin agresije protiv Jugoslavije, počinile su agresiju na Irak, i to rade tako reći svakodnevno. I bila im je neophodna racionalizacija – spasavanje civila. A to je zaista bolesna šala. U Libiji je od bombardovanja ubijeno daleko više civila nego od strane Gadafijevih snaga u početnoj fazi konflikta;  u Iraku su SAD ubile ili bile odgovorne za smrt preko milion ljudi i preko četiri miliona izbeglica. I Srebrenica je institucionalizovani simbol kao što je Aušvic simbol za stradanja u Drugom svetskom ratu (u ovom slučaju istinski simbol za razliku od lažnog simbola kakav je Srebrenica). No, priča da Zapad nije intervenisao pre Srebrenice predstavlja veliku laž. Setimo se da su Lisabonski sporazum, predložen 1992. godine, prihvatile sve tri suprotstavljene strane u Bosni, i da su SAD uticale na Aliju Izetbegovića da povuče svoj potpis, navodno kako bi bosanski muslimani postigli  pravdu i zadobili veću teritoriju, posle čega se razbuktao građanski rat i dogodila Srebrenica. I, zapravo, funkcija Tribunala je bila da spreči postizanje mira. Međunarodni tribunal se pokazao kao instrument rata, i tu ulogu ima i danas. Dakle, nije istina da Zapad nije intervenisao, već je upravo svojom intervencijom omogućio događanje Srebrenice. Postavlja se pitanje zašto Zapad svojim instrumentima nije nikada zaštitio Srbe u okolini Srebrenice, u kojoj je ubijeno daleko više civila od strane snaga Nasera Orića i bosanskih muslimana koji nisu bili razoružani u tzv. zaštićenoj zoni već su je, kao dobro naoružane snage, koristili za napade na Srbe. Kasapljenje Srba u zoni oko Srebrenice svakako je činilo Srbe veoma ljutim, tako da je to uslovilo i izvestan broj osvetničkih ubijanja, potom podvrgnuta drastičnoj inflaciji brojeva. Kako vidimo, Zapad je bio veoma involviran u ratni biznis.

Kako objašnjavate evidentno odsustvo logike koja se pokazuje u masovnom prihvatanju zvaničnih narativa kojim se svet pretvara u Sodomu i Gomoru?
Ne bih se složio sa vama da se radi o nestanku logike u svetu. Na delu je logika imperijalizma koja se konsekventno sprovodi, nametnuta od vojnoindustrijskog kompleksa Pentagona i transnacionalnih korporacija koje su srećne što SAD proširuju svoju moć globalno. Radi se o veoma moćnim snagama i veliki broj knjiga objašnjava na koji način su SAD projektovale svoj ekspanzionizam i svoju moć. Moj omiljeni citat su reči Madlen Olbrajt koje navodi Kolin Pauel u svojoj autobiografiji, opisujući da je u vreme kada je oklevao sa bacanjem bombi na Srbiju Olbrajtova svoj stav prema agresiji na SRJ obrazložila rečima: „U čemu je svrha posedovanja ovakve superiorne vojne sile (…) ako ne možemo da je upotrebimo?“Upravo je to izjavila ova užasna žena: Čemu sva ta vojna moć ako je ne upotrebimo? Evo prilike: iskoristimo je.
Postoji veoma dobra knjiga Gareta Portera (Gareth Porter): „Opasnosti dominacije: Neravnoteža moći i put ka ratu u Vijetnamu“ („Perils of Dominance: Imbalance of Power and the Road to War in Vietnam“) koja objašnjava zbog čega su SAD ušle u rat u Vijetnamu. Njegova analiza pokazuje da su SAD raspolagale tolikom vojnom moći da su njeni baštinici verovali da mogu svojim pritiscima na Severni Vijetnam da ih nateraju da se potpuno povuku i da prestanu da pomažu svoj narod u Južnom Vijetnamu, ali oni nisu podlegali, pa su SAD krenule da bombarduju. Porterova analiza pokazuje da je sama vojna moć uslovila narastanje nasilničkih pretnji bez granica, prisvajajući pravo da čine nasilje sve dok se neprijatelj ne preda. SAD su danas militarizovane preko svake mere. One imaju ogromnu vojnu silu i njeni lideri misle da mogu da zastrašuju, prete i uništavaju svakog ko im se nađe na putu. Vojnoindustrijski kompleks je veoma značajna strukturna karika u privredi zemlje, tako da je podržan čak i od strane sindikata koji se staraju da radnici koji prave bombe ne ostanu bez zaposlenja i prihoda. Taj kompleks se tako pretvorio u čudovište koje radi na sopstveni pogon. Dakle, radi se o logici vojnog ekspanzionizma, koja se koristi za realizaciju najvećih užasa.

Ipak, postavlja se pitanje kako je moguće da svetska javnost tako jednostavno pristane na neverovatnu racionalizaciju ovog procesa. Kako je moguće da ljudi i dalje gutaju laži koje im serviraju mejnstrim mediji?
Radi se o kompletnom, višeslojnom sistemu u kojem su mediji deo establišmenta, deo sistema. Mediji dele vrednosti koje dominiraju sistemom: dominantne interese u politici i vojnoindustrijskom kompleksu. I država Izrael je sada veoma ratoborna i želi rat sa Iranom, što se uklapa u strukturu moći, tako da se mejnstrim mediji gotovo uniformno zalažu za rat sa Iranom, budući da su uvezani sa moćnim interesima i predstavljaju deo strukture moći. Objašnjenja koja mediji nude su apsolutno neprihvatljiva i njihovo prihvatanje od strane publike ukazuje na stepen ludila u kojem živimo: Iran ne poseduje atomsko oružje, dok sa druge strane Izrael poseduje oko tri stotine atomskih bombi i ima četvrtu po snazi armiju na svetu. SAD podržavaju Izrael i imaju obavezu da ga zaštite, dok Iran nije izašao iz okvira svoje države preko stotinu godina. Jedini slučaj iranske invazije u prošlom veku bio je pod šahom, kada je Iran uz podršku SAD-a osvojio nekoliko arapskih ostrva u Persijskom zalivu. Bez obzira na ove činjenice, mediji proglašavaju Iran za pretnju i neprekidno ga demonizuju. Gotovo je komično kada se analiziraju načini na koje mejnstrim mediji prodaju rat. U Iraku je rat prodavan pričom o postojanju oružja za masovno uništenje, a čitava Srednja Amerika je bila glavna meta Reganove doktrine rata protiv terorizma, kada su SAD u stvari pokrenule veliki teroristički rat pod oznakom rata protiv terorizma, što je dovelo do stravičnih zločina; recimo, u Gvatemali je poklano oko 100.000 Maja čime je počinjen  genocid, a u Salvadoru je ubijeno približno 75.000 ljudi. Napad na Nikaragvu je izveden pod neverovatnim objašnjenjem da je ova zemlja udaljena samo nekoliko stotina milja od američke granice i da bi Sandinisti mogli da napadnu SAD. Grenada, sićušno ostrvo u Karipskom moru, napadnuta je decembra 1983. godine, pod izgovorom da predstavlja pretnju Sjedinjenim Državama na Karibima, što se dokazivalo građenjem preterano duge avionske piste. Regan  je izjavljivao da se izgradnjom ovog aerodroma stvara nova sovjetska vojnopomorska baza iz koje bi se mogla ugroziti sigurnost američkih komunikacija. Rezultat invazije: Operacija je za nekoliko dana rezultirala pobedom SAD-a, a generalni guverner Paul Skun je imenovao privremenu vladu koja je naredne godine organizovala „demokratske izbore“. To je čisto ludilo. Za sve to vreme štampa nije problematizovala laži o tome da Nikaragva ili Grenada predstavljaju pretnju za SAD. Američko ministarstvo spoljnih poslova  je glasanje u Generalnoj skupštini UN, kojim je većinom osuđena invazija SAD-a na Grenadu, prokomentarisala rečima: „Tužno je da Ujedinjene nacije osuđuju akcije izvršene iz humanitarnih razloga kako bi se spasio nevini ljudski život i zaštitila ljudska prava“. I ta mantra danas prolazi u celom svetu, i laži o iračkoj i iranskoj pretnji i zaštiti civila plasiraju se bez otpora, dok NATO i SAD okružuju Rusiju sa svih strana i zauzimaju ratoboran stav prema Kini. Mediji kao deo sistema neprekidno proizvode strah i ljudi žive u konstantnoj atmosferi straha, tako da su odgojene generacije zastrašene i neznalačke populacije, needukovane i dezinformisane.

Da li vidite mogućnost da neoimperijalističko divljanje razularene moći: otimanje, pljačkanje, ubijanje i proizvodnja matriksa, prestane?
Ne vidim. Pesimista sam. Narod se bori, postoje brojni pokreti otpora, ali oni nemaju organizacionu snagu i dovoljno sredstava. Novac se utrpava u izborni proces,  televizijske mreže su kupljene tim novcem i mejnstrim političari imaju ogromne medijske resurse za prodaju svojih laži i propagande na raspolaganju, a izbor između takvih je jedina opcija koja je preostala narodu. U SAD-u ogroman broj ljudi živi na markicama za hranu, izbačeni su iz svojih domova, oni koji rade zabrinuti su za očuvanje svog posla i vidite da se nalazimo u revolucionarnoj situaciji koja bi morala da dovede do masovne pobune, ali ona izostaje zato što nema organizacije koja bi bila nacionalna, niti političkog programa koji bi organizaciji dao snagu. Moguće je da će se stvari promeniti, da će ljudi iznenada progledati ili spaziti svetlost i da će se organizovati na pravi način, ali čini se da stvari ne vode u tom pravcu i da nisu obećavajuće već dramatično loše: NATO preti Rusiji i Kini, kao i Iranu; Izrael je veoma ratoboran, daleko ratoborniji nego što je bio pre deset godina, tako da scena nije ni najmanje vesela, ni obećavajuća. Ali, ostaje nam nada i moramo da se nadamo i da se borimo da probudimo i osvestimo ljude. Možda bi to moglo pomoći i to je daleko lakše učiniti u Srbiji nego u SAD-u, budući da je Srbija imala direktno iskustvo sa nemilosrdnim NATO bombardovanjem, a ima i iskustva sa politikom Zapada na svim nivoima koju realizuje preko domaćih izabranika, kvislinga, gmizavih podanika Imperije, spremnih da unište svoju zemlju na mig Zapada. Zapada koji bezuslovno podaništvo i rad protivan interesima Srba i Srbije smatra najvećom preporukom. Žalosno je, veoma žalosno to što se događa u Srbiji i sa Srbijom, ali, ipak mislim da je, budući da je u pitanju mala zemlja sa velikim iskustvom, moguće da se pojavi kvalitetna opoziciona partija koja će biti u stanju da popravi situaciju. U SAD-u tako nešto nije moguće očekivati. Doba su mračna, ali ostaju nam nada i borba.

Neoimperijalistička agenda odustala je, po svoj prilici, od angažovanja međunarodnih sudova na kojima bi se sudilo žrtvama njihovih osvajačkih pohoda. Procesi protiv Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, na primer, na izvanredan način osvetlili su pravu ulogu i metodologiju rada ovog instrumenta neoimperijalne politike.
Ovi užasni sudovi zaista su instrumenti imperijalne moći, a i UN su se pokazale kao oruđe u rukama imperijalista i njihovih saveznika. Kao što je Džon Lokland pokazao: Međunarodni tribunal za Jugoslaviju je travestija prava i pravde, produžena ruka NATO-a i instrument rata. Propagandni simbol „Srebrenica“ dete je SAD-a, UN-a i MKTBJ-a. Oni su skovali zaveru kako bi stvorili uslove u kojima će SAD vojno intervenisati i rasturiti Jugoslaviju. Međunarodni krivični sud je takođe  instrument imperijalne politike, što smo Dejvid Piterson i ja pokazali u svojoj studiji „Politika genocida“, prezentujući metodologiju kojom su pažljivo iz krivičnog procesa isključena dvojica najvećih masovnih ubica, Kagami i Musaveni, klijenti SAD-a. I samo što je Gadafi od strane vodećih zemalja Zapada proglašen za novog lošeg momka, Veće sigurnosti UN uvelo je zonu zabranjenih letova u cilju navodne zaštite civila, a potom je Međunarodni krivični sud zatražio izručenje Gadafija. Naravno da ovi sudovi nisu prstom mrdnuli kako bi zaštitili Palestince, Iračane ili Avganistance, niti će to ikada uraditi. Procesi protiv Slobodana Miloševića i ostalih Srba pokazali su da se međunarodna pravda srozala na najniži nivo. Istina je da su Sadam Husein i Gadafi ubijeni, ali je takođe istina da je i Slobodan Milošević bio ubijen od strane Tribunala, u najmanju ruku time što je odbio da mu odobri da dobije medicinski tretman u Rusiji. Dakle: Ramušu Haradinaju, oficiru OVK-a bilo je dozvoljeno da usred procesa ode na Kosovo i vodi političku kampanju, dok Miloševiću nije bilo dozvoljeno da ode na lečenje. To je ubistvo, i Milošević je ubijen od strane Tribunala i Zapada. Uostalom, ubijanje lidera, predsednika i šefova zemalja koji ne odgovaraju agendi koja se sprovodi je standardna procedura. Samo se načini ne poklapaju uvek.

Da li se metodom kuvanja žabe SAD pretvaraju u totalitarnu diktaturu? Krajem prošle godine Obama je potpisao Nešnal difens autorizejšn akt (National Defense Authorization Act), koji mu omogućava da zatvara i muči američke građane, a krajem marta je potpisao dekret koji mu daje ovlašćenje da proglašava vanredno stanje i ustoličuje vojnu vlast u SAD-u, bilo u vreme postojanja pretnje ili u vreme mira.  
Da, u pitanju je serija zakona i podzakonskih akata. Najpre je dobio pravo da muči i ubija Amerikance, a državni tužilac je izjavio kako je to savršeno u redu. Neki od vodećih medija su izrazili svoje protivljenje ovoj seriji zakona kojima se urušavaju slobode i prava građana, poput „Njujork tajmsa“, ali ni traga, ni glasa od furioznih tekstova ili njihove serije kojom bi alarmirali ljude na perspektive života pod ovakvim zakonima. Radi se o kontinuiranom urušavanju ljudskih i građanskih prava koje je započelo sa Patriot aktom i Amerika od tada ubrzano ide u pravcu gašenja sloboda i prava. I kada Obama donoseći NDAA izjavi da je doneo akt, ali da se on ni samom njemu ne dopada i da ga nije doneo kako bi ga upotrebio, onda nam je jasno gde smo i šta nam se sprema. To je nečuvena i gnusna izjava. U pitanju je stravična hipokrizija.

[/restrictedarea]