Ljubica Mrkalj: Daroviti ne strahuju da će im izvor presušiti (deo prvi)

Razgovarao Dejan Đorić

Da li je moguće biti protiv vladajućeg pogleda na svet, ići protiv struje, a biti i nacionalno i evropski opredeljen? Na ovu upitanost potvrdan odgovor daje naša slikarka, književnica i umetnički fotograf, čije je stvaralačko trajanje „živi dokaz da se u zapadnom svetu može uspešno stvarati bez zaštite homoseksualnog, feminističkog, jevrejskog ili masonskog lobija“…

Vreme agresivnog feminizma obeležile su i različite žene u čije sposobnosti „tiha većina“ opravdano sumnja. Medije i tržište preplavili su proizvodi raznih spisateljica, modnih kreatorki, avangardnih umetnica, pevačica i artistkinja koje u neko srećnije doba ne bi bile ni u publici. Postoje li danas uopšte umetnice izvan javne halabuke, ozbiljne i inteligentne, kadre da nadmaše muškarce, što može biti osnovno merilo njihovog uspeha? Da li je moguće biti protiv vladajućeg pogleda na svet, ići protiv struje, a biti i nacionalno i evropski opredeljen? Ljubica Mrkalj, slikarka, književnica i umetnički fotograf, daje potvrdan odgovor na ovu upitanost.
Osobena i izrazita, kao da je u vreme potpune propasti ideala zapadnog sveta zalutala iz neke prošle epohe da vrati veru u znanje, tajanstvenost i otmenost. Svoju samostalnost skupo plaća kao jedina značajna srpsko-francuska slikarka koja je karijeru izgradila potpuno nezavisno od drugih naših poznatih umetnika. Posle završenih studija i postdiplomskih studija na beogradskoj „Likovnoj akademiji“, odlazi 1973. godine u Pariz, gde živi i radi, a povremeno boravi i u svom beogradskom ateljeu. U Parizu je u kontaktu sa najznačajnijim intelektualcima i kritičarima, od Žana Klera, Gia Skarpete, do Mišela Randoma i Iva Kobrija. Može se smatrati jednim od poslednjih izdanaka Pariske škole. Ona je umetnica koja ume da razmišlja, a njeni stavovi su drugačiji od zvaničnih, što je bio jedan u nizu razloga da joj se „Pečat“ obrati za intervju.

Potomak ste čuvenog Save Mrkalja, srpskog učitelja, monaha i filologa, koji je prvi otkrio načela po kojima funkcioniše savremeni srpski jezik. Kao vaš predak i vi ste obrazovani, pictor doctus ili učena slikarka, kako bi vas stručno nazvali. Istovremeno se bavite i ezoterijom. Kako se mogu pomiriti intelektualizam i intuicija, enciklopedizam i prirodni instinkt, znanje i hrabrost?
Da budem precizna: samo sam jedna grančica na istom genealoškom stablu, ali sam još u najranijem detinjstvu bila suočena sa tom obavezujućom činjenicom da sam rođena Mrkalj. Rasla sam u porodici patrijarhalnog kova, čvrstog morala, ali uz puno razumevanja, ljubavi i odgovornosti, iako na ivici siromaštva. Otac se bez punoletstva zatekao u rovu Prvog svetskog rata kao austrougarski vojnik, da bi sa grupom oficira iste sudbine prišao Srpskoj vojsci i našao se na južnom frontu, a potom, sve do Drugog svetskog rata služio u Kraljevskoj žandarmeriji. Majka je iz popovske porodice, a njen otac je posle završene Bogoslovije osnovao prvu školu u svojoj zabiti jugoistočne Makedonije.
Na samom početku uzori su mi bili stariji brat i sestra koji su me uputili u sve tehnološke novotarije i civilizacijske blagodeti pragmatične logike, ali i u njenu skrivenu zaleđinu eksperimenta i igre. Kada imate samo tri ili četiri godine, a vaš brat pilotira, skače s padobranom, učestvuje na trkama brzih motora, sklapa i rasklapa sve moguće elektronske „kutije“, snima kratke filmove i fotografiše; a sestra se okušava u plesu, amaterskom pozorištu i već u devetnaestoj godini postaje nastavnica matematike, onda i vama ne preostaje ništa drugo nego da sve te ozbiljne veštine, koje su za mnogu decu bauci, sakupite na gomilu i usvojite kao nasleđene igračke. Tako je moguće da prividna kontradiktornost pojedinih naučnih i duhovnih disciplina doprinosi amalgamu za uobličavanje individualnog postojanja. Zato mi nikad nije bilo važno da razdvajam ono što pripada domenu intelekta od domena intuicije, kao ni da se plašim spoja duhovnog i telesnog, naročito kada su deo mog poseda, znači, proživljenog. Zar nije neverovatno kakve sve suprotnosti nosimo u svom genetskom nasleđu i to uglavnom nesvesno? Podjednako su skriveni putevi do tradicija duhovnih vežbi, a u nekima se podrazumeva da je ljubav ta koja osvešćuje razum.
Ipak se još uvek čudim zašto se ljudi odrastajući lako odriču poseda tako moćnih i fantastičnih prirodnih sposobnosti s kojima su stigli na svet i krotko prihvataju u zamenu proteze. Lako gube svoje biće, dostojanstvo i slobodu izbora postajući roboti tuđe volje.

Pored Olje Ivanjicki i nekoliko mlađih, vi ste jedna od najprivlačnijih slikarki u našoj istoriji. Da li vam je to pomoglo ili vas je omelo, šta lična lepota znači za talenat, „ognjeni pečat zvezda“, kako kaže Bela Hamvaš. Oskar Vajld je tvrdio da se sve što vredi nalazi spolja, iznutra nema ničeg.

[restrictedarea]

Kada su mi ovakva pitanja podmetali na mom umetničkom početku, ljutila sam se i ignorisala ih znajući da nisam u klišeu žena koje iznose na tržište svoju telesnu lepotu. Mislim još uvek da je to skretanje pažnje na nešto skoro beznačajno u odnosu na estetske i etičke vrednosti umetničkog dela.
Što se tiče mog esnafa, imala sam uvek trajne prijateljske veze sa ostvarenim umetnicima značajnog dela, često i kod velikih čudaka, što je prirodno, jer talentovan umetnik ne strahuje da će mu izvor presušiti… da iz Pariza pomenem samo trojicu: Ljubu Popovića, Dadu Đurića i Vladu Veličkovića. Bili su naročito blagonakloni u savetima i preporukama, a to je svakom umetniku na početku neophodno.
Istina, u anonimnoj gomili koja nažalost postaje sve sivlja, čak i u Parizu ljudi me gledaju kao da nekog prepoznaju… to je verovatno zbog mog direktnog i otvorenog pogleda koji tamo postaje prava retkost kod civilizovanog sveta.

Pojavili ste se u izuzetnoj generaciji koja je stasala u vreme Mediale i nove figuracije. U našoj istoriji umetnosti je čini se preuveličan značaj profesora Mladena Srbinovića. Navodno su iz njegove klase godinama dolazili najbolji naši mlađi slikari. Istina je, međutim, sasvim drugačija. Vi ste i privatno osetili njegovu hladnoću. Srbinović nije stvorio vašu generaciju već ona njega. Do pojave mlađih koji su zagovarali smeliji kolorit i posvećivanje pažnje figuri, bio je prosečan slikar, član Decembarske grupe, akademski modernista, tamnog i bezizražajnog slikarstva. Kako danas gledate na sjajnu generaciju iz 1968. godine? Srbinović je postao akademik, siva eminencija, dok su mnogi umetnici iz tog vremena nestali ili bili marginalizovani.
Nepobitno je da je naša generacija bila izrazito darovita. Ne bi trebalo zaboraviti ni druge okolnosti – ozbiljnost kriterijuma u srednjim likovnim školama odakle je većina studenata pristigla na Akademiju i da je preko nas protutnjala burna 1968. godina kada su mnoge maske u javnosti spale, ali stavljene i nove. Bio je završen prvi stepen studija i prijavljivali smo se u profesorske klase prema svojim afinitetima za naredne tri godine. Profesor Srbinović je posedovao intelektualni profil i visprenu elokvenciju, što je retko među slikarima i posle mnogih demistifikovanih predstava vrednosti koje sam imala o Akademiji kao elitnoj instituciji tražila sam mogućnost da za moj dar i stvaralački impuls nađem rešenja zanatski čista i bar meni jasna.
Eksperiment našeg profesora da prvi semestar prepusti nama na volju da radimo ko šta hoće bez ikakvih upućivanja i zadataka bio je mudar potez. U klasi se ostrašćeno slikalo, počeli su da se profilišu likovni sadržaji koji nisu bili ni očekivani, ni dobrodošli po tadašnjim standardima i postojećim pravcima. Mislim da je i uzbuna koja je time uzrokovana na Akademiji značila i nama i našem profesoru. Eksperiment je uspeo i on ga je s pravom usvojio kao da se dešavalo u bilo kojoj naučnoj laboratoriji. Kasnije su nastala suptilnija rvanja, oko modeliranja naših već naglašenih individualnosti. Mislim da su i nekim mojim kolegama kao i meni mogućnost da se izbegne neosporna težnja većine slikarskih eminencija da od nas načine epigone pružali samim svojim postojanjem slikari Mediale. I bez manifesta našli smo se na istim izvorištima pikturalnosti. Politizovani odnosi u kulturi uopšte, pa i slikarstvu prikazali su mi na vreme skučeni kalkulantski duh sredine koji sam osetila već na svojim prvim slikarskim nastupima, i odbivši ponudu mog profesora da postanem asistent rešila sam da odem u Pariz i pokušam da odbranim tamo svoj precizno zacrtani put razvoja. Tamo, gde me niko ne zna naslućivala sam da će i meni biti jasnije ko sam.
Šteta što od tolikih istoričara umetnosti, kritičara i teoretičara nema nikoga da argumentovano i savesno složi hronološki mozaik likovnih pojava u nas poslednjih pedeset godina. Možda u nas niko nije naš ukoliko ima uspeha po strani. Ili je to samo zbog poslovice: „Niko nije prorok u svom selu.“

Jedna od prednosti, ali i slabosti našeg modernizma je istrajno odbacivanje živog kolorita u ime čiste likovnosti. Tonsko slikarstvo, svođenje palete na mrke i sive tonove, siromašan kolorit, neguje se u našem slikarstvu od međuratne Beogradske škole do najmlađih. Istorija slikarstva kao i istorija modernizma upućuje na sasvim suprotne vrednosti. Naši najcenjeniji umetnici nalik su virtuozima koji sviraju na dve-tri dirke. Vaše je slikarstvo na „Likovnoj akademiji“ u tom smislu proglašeno za „klostersko“, gotsko i zapadnjačko, samo zato što ste sledili svoju likovnu intuiciju i vratili boju.
Izvinite, ali nemam nameru da se obračunavam s vetrenjačama, jer me čeka pametniji posao, a nisam ni daltonista. Mene odavno ne brine da li sam savremenica modernista, brine me što većina mojih savremenika, i u nas, i u svetu, koji su željni umetnosti i estetskih doživljaja imaju sve manje mogućnosti za normalnu egzistenciju, a saterani su zbog raznih krojača i programera umetničkih sudbina i ostvarenja, kao i plaćenika globalizatorskog talasa u kulturi, bukvalno do đubreta. Zato nije nimalo čudno što se zvanično i sa istim cinizmom nudi uteha u čaršijskoj vulgarnosti i kiču.
I još nešto tim povodom. Umetnik može biti podstaknut novotarijama svoga vremena, ali ako nije darovit na sebi svojstven način neće ostvariti delo koje pokreće druge, niti delo koje izmiče zaboravu.

U jednom našem časopisu stalno se pojavljivao oglas o otkupu slika Marine Abramović, ali njene kolege sa studija tvrde da ona nije znala da slika, slika nema, to je glavni razlog njenog okretanja ka avangardi. Vaša generacija je u domenu novog romantizma, obnove slike, ali i konceptualizma dala značajne umetnike. Nije li to bio samo različit odgovor na osrednji, malograđanski modernizam, socijalistički estetizam kao zvaničnu umetnost profesora koji su loše i na brzinu shvatili Parisku školu?
Ne smemo zaboraviti da je bilo profesora koji su prevazišli pomenutu osrednjost. Mladen Srbinović je u periodu između sedamdesetih i osamdesetih nezaobilazan, a pogotovo što je postigao u pikturalističkom mozaiku visoki nivo, dok su Sreten Stojanović u skulpturi, Milo Milunović u intimističkom ciklusu, ostvarili i vredno, i novo, kao Dragan Lubarda ili Stevan Knežević u crtežu – da pomenem neke od onih koji se nisu odrekli figuracije u vremenu mojih studija.
Što se tiče pitanja o Marini Abramović dodala bih da jedan deo njenog uspeha upravo počiva na tome što je izbegla da radi ono što nije mogla. Samo mi se čini da su u grupi konceptualnih umetnika moje generacije po širini i sadržajnosti programa, idejno, ali i po načinu i sredstvima izvođenja najzanimljiviji Era Milivojević i Zoran Popović. Koliko pamtim, koriste i svoje likovno obrazovanje.
Početkom sedamdesetih učestvovala sam u jednom Erinom projektu, koji je bio dovoljno provokativan, duhovit i sceničan za moj ukus, jer sam u to vreme, svih sedam godina studija glumila i u „Teatru levo“, gde su prvi put u nas izvođena dela Joneska, Arabala, Pintera, Šizgala… Cenzura je još uvek bila aktuelna i sve se moglo svrstati u političku provokaciju ili kao nepodobno, pa što ne i slikarstvo nedovoljno ispranih boja ili baroknih senki…
Zar nije i Peđa Ristić imao svoja zapažena predavanja s prevratničkim vizionarstvom, da bi se i danas poneki njegov koncept mogao komotno uvrstiti u napredni ekološki program?

Kako sada gledate na avangardu kada se u Parizu zatvaraju mnoge stare galerije koje su zastupale figuraciju? Da li je na pomolu novo, tehnovarvarstvo, koje je prorekao pre skoro sto godina grof Nikolaj Berđajev? Vi ste strasno, ogorčeno i argumentovano jednom analizirali bedu kompjuterski generisane slike u odnosu na klasičnu. Ima li slikarstvo smisla u vreme državnog i totalitarnog avangardizma?
Svesna sam da sam među privilegovanima, jer živim svoju umetnost. Zato ima smisla stvarati pogotovo ako ste posvećeni i to uprkos nevremenu… ako vam niko ne otima iz ruku krmu vašeg splava makar ličio na splav Meduze…
Ne verujem da je umetnost pred takvim vidom Apokalipse. Figuracija ne izgleda nimalo ugroženo u Parizu. Preovlađuje čak i u konceptualnoj verziji. Samo je jedino pitanje nivoa. Mislim da još uvek pored dela „dvorskih slikara“ mora da postoji nešto vredno bar zbog privida. Uostalom, Goja je imao tu nesreću da prođe redom sve faze društvene degradacije do poslednje užasnosti, ali zbog savršenstva njegovog dara i duhovne veličine svetsko slikarstvo je imalo sreće.
Mnoge značajne galerije su zatvorene jer su galeristi starog kova bili poznavaoci umetnosti, a to znači da su sa ozbiljnom izbirljivošću tragali za vrednim, a još nepoznatim umetnicima i rizikovali na tržištu izlažući ih. A kada iza njih ne stoji neki veliki kapital osim kolekcije slika, niti ih sledi pouzdan naslednik iste strasti, one se gase. Međutim, pojavljuju se nove. Ostaje pitanje kriterijuma po kojem se pravi izbor; u stvari, ukoliko nemaju renomiranu zbirku u podrumu, opstaju kao bilo koji prodavci u industriji mesa nudeći uglavnom viršle ili iznajmljujući samo zidove za „kačenje“…

Živite u Parizu od 1973. godine, upoznali ste lice i naličje ne samo likovnog sveta. Jedan ste od poslednjih izdanaka velike Pariske škole, učestvovali ste nedavno na izložbi najvažnijih srpskih umetnica koje žive u Francuskoj. Vi ste živi dokaz da se u zapadnom svetu može uspešno stvarati bez zaštite homoseksualnog, feminističkog, jevrejskog ili masonskog lobija, koje ovdašnji zavidljivci vide u pozadini karijera naših uspešnih umetnika.
U pravu ste. Postoje razni recepti za uspeh, međutim, verovala sam u ono što činim i u svoju maratonsku izdržljivost. U stvari su mi slike prokrčile put. Bile su primećene od značajnih kritičara i umetnika. Zahvaljujući slikarskom pozivu doživela sam razne zanimljivosti svuda gde sam izlagala, ali izgleda da su se najneobičnije u odnosu umetnik–svet umetnosti dogodile u Parizu. Pravi, rasni galeristi možda zbog francuskog mentaliteta, jer se poistovećuju sa slavnom kulturnom tradicijom svoje zemlje, mogu biti kapriciozniji od bilo kog umetnika. Osamdesetih godina sam imala dogovor sa dve galerije i izlagala sam uporedo u obe, samo po sadržaju različite slike. U galeriji „Žan Brians“ tražili su uvek slike iz ciklusa „Bele žive prirode“, a Maks Klark je u svojoj galeriji „Dragon“ izlagao samo „Onirijske predele“, često s nekim likom u predelu. U prvoj su bili naklonjeni narativnom realizmu, a u drugoj nadrealizmu i fantastici. Nekoliko godina nisu znali da su podelili moj atelje i sve je bilo u najvećem redu. A kad su saznali, počeli su i s jedne i s druge strane da me ubeđuju da ne bi trebalo da gubim vreme radeći „ono drugo“… i našla sam se u čudu – da li da ih poslušam? Da prestanem da slikam?
A naši zavidljivci? Njih bi trebalo zapitati kako je tekla istorija umetnosti. Zar su zaboravili da sve što postoji, čime se svet vekovima krasi, divi, u čemu uživa i šta, kad ne može drugačije, kopira, imitira, prepisuje, citira, krade i zaveštava; zar su zaboravili da je bilo kako-tako plaćeno? Da umetnost kao deo kulture može opstati samo ako je materijalno podsticana. Da se na velikom tržištu kao i na malom uvek umetnik podržava, da se lobira za najbolje, a ne po „babu i po stričevima“…
Možda isti mogu da odgovore i zašto mi kao nacija nemamo svoj lobi!?

U našoj istoriji umetnosti postoji samo nekoliko velikih slikarki. Povest lične i/ili likovne lepote počinje sa Katarinom Ivanović, Minom Karadžić Vukomanović, Milenom Pavlović Barili, Ljubicom Cucom Sokić, a završava se sa Oljom Ivanjicki i Ljubicom Mrkalj. Kako objašnjavate da osim publike i nekolicine starijih i mlađih poznavalaca vašu izuzetnost uopšte nisu prepoznali oni koji su morali?
„Svet će spasti lepota“ – jedva je vidljiv zapis kredom u vrhu velikog ogledala mog pariskog ateljea, a reči su jednog junaka Dostojevskog. Za mene ostaje svakodnevno pitanje: Koja lepota? Jer znam da se suština i cilj moje umetničke i životne egzistencije prepliću. Odavno sam okusila privlačnost i opasnost takve slobode, da bih bila sebi nedosledna i nešto tvrdila negirajući se. Neka to ostane za ceh moje nadmenosti. Možda ne mogu ili ne želim da obrazlažem tuđe odluke, jer uvek postoje razni razlozi i povodi, a naročito interesi kada se stvaraju krugovi i grupe. Bolje je tako nego da nastane nesporazum. Inače, znana su mi damska pravila, ali sam viteški vaspitana. Dozvolite da samo ovo bude moj odgovor u vezi sa pitanjem krugova.

[/restrictedarea]