Dve boje: Crveno

Piše Aleksandar Đaja

Zašto u Beogradu, uz zastave EU, nisu istaknute i  zastave SAD-a i „republike Kosovo“, kada se zna da je to „demonsko trojstvo“ u Briselu bilo blisko povezano? Ili, zašto, kad su se već peli na krovove, nisu, istovremeno, srpsku zastavu spustili na pola koplja?

 

Na zgradama Skupštine Srbije i Skupštine grada Beograda, kao i Vlade Srbije, u petak, 2. marta, pored srpske, istaknuta je i zastava Evropske unije, čime je obeleženo dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU. Ali, zašto, onda, nisu istaknute i  zastave SAD-a i „republike Kosovo“, kada se zna da je to „demonsko trojstvo“ u Briselu bilo blisko povezano? Ili, zašto, kad su se već peli na krovove, nisu, istovremeno, srpsku zastavu spustili na pola koplja? To bi sasvim odgovaralo „realnosti na terenu“, omiljenoj floskuli DS-a,  po kojoj će cena za „status, veliko ništa“, biti – prepolovljena Srbija! Najzad, kako će na tu podignutu zastavu EU, čija je većina članica učestvovala u brutalnom bombardovanju naše zemlje 1999. godine, reagovati porodice ubijenih u „humanitarnoj akciji“, kada budu pored nje prolazile? Zašto plavo-žuta zastava EU nije istaknuta na ruševini zgrade „RTS“-a u Aberdarevoj ulici, gde je NATO-EU ubio 16 nevinih ljudi koji su samo radili svoj posao? Zašto se zastava EU nije „zavijorila“ u Grdeličkoj klisuri, u kojoj je u putničkom vozu spržen, čak i do danas nepoznat tačan broj putnika? Zašto nije podignuta na Varvarinskom mostu „u čast“ NATO-EU bombi koje su ranile više desetina ljudi, a ubile deset, među kojima i talentovanu matematičarku, šesnaestogodišnju Sanju Milenković? Zašto ne i na ruševinama zgrada Generalštaba u Beogradu? Zašto ne u Batajnici, gde je NATO-EU ubio trogodišnju devojčicu Milicu Rakić koja je sedela na svojoj noši?… Zašto?

[restrictedarea]

NI POKUŠAJ IZVINJENJA
Do današnjeg dana nijedan zvaničnik EU nije ni pokušao da se izvini, čak ni za jednu jedinu bačenu bombu na srpski narod! Zauzvrat, srpski vlastodršci su okačili zastave EU na svaku državnu zgradu u Beogradu. Da su ih imali više, sa njima bi, kao božićne jelke, okitili svako drvo u gradu! Razume se, bilo bi nezamislivo da je takav „istorijski dan“ za Srbiju prošao bez obraćanja predsednika Tadića svojim podanicima: „Put ka statusu je bio kompleksan reformski proces koji je bolan. Građani Srbije su ga nosili na svojim leđima, plaćaju danak tog puta, ali sam siguran da dolaze bolji dani“. Zaista, nema razloga da sumnjamo u to da za građane Srbije koji su članovi DS-a ili sadašnjeg režima dolaze bolji dani – ali, za one druge, koji čine većinu siromašnih, gladnih i obespravljenih, a koji su zarad Tadićevog „statusa“ ko magarci podmetnuli leđa, da bi im do eventualnog ulaska u EU (ako se to ikada dogodi) na leđima izrasli oklopi kao kornjačama sa Galapagosa – „bolji dani“ će doći tek na onome svetu! U prilog tome govori i činjenica da je režim, čim je dobio status kandidata, dao dozvolu EDB-u da krene sa „sečom“ struje. Istina, ima tu i altruizma, pa i brige za građane Srbije u celini, jer će tako, živeći u mraku, a bez mogućnosti da sebi skuvaju ručak – uštedeti i na struji i na hrani!
Kada se sve to zna, a građani Srbije, za razliku od svojih glavešina, odlično znaju kako preživljavaju dvanaestogodišnju improvizatorsku politiku Demokratske stranke i „petooktobarskih revolucionara“ – onda je malograđanski trijumfalizam predsednika i čelnika te stranke, iskazan krajem prošle nedelje na Beogradskom sajmu, a povodom dobijanja statusa kandidata – u najmanju ruku uvredljiv za svakog od nas, kojima se „maglom i paučinom“ ne može sakriti politička i ekonomska propast Srbije. Pogotovo što se taj „status“ mogao dobiti i pre dve, tri godine, samo je trebalo priznati nezavisnost Kosova, kao što je to učinjeno sada.

SMS „ZAOKRUŽIO“ CIRKUS
A na samom skupu moglo se čuti svašta… Od toga da „danas ima onih koji bi pomalo da zagade vazduh, da zatruju izvor i kažu da nije dobro ono što je dobro i žele da pomute radost koja se širi Srbijom“ (kao patrijarhova uskršnja poslanica!), da se „na građane Srbije u inostranstvu više neće upirati prstom“ (nemam novca da putujem u inostranstvo), da „možda ne možemo da pohapsimo sve koji kradu“ (istina, za to će i novoj vlasti biti potrebno određeno vreme!), da „mi mislimo na svoju decu“ (dabome, samo na svoju i mislite!), da „kada je poljoprivredi dobro, dobro je celom narodu“ (niste obavešteni da je srpska poljoprivreda umrla namrtvo!) – najzad, „danas su i Beograd i Svinjarevo evropski gradovi. Gospodo nevernici, to je Srbija u koju verujem, Srbija koju volim i, ako hoćete, Srbija jakih žena!“… Bravo! Nemam ništa protiv jakih žena (samo, ako nisu preterano jake), ali do danas zaista nisam znao da je Svinjarevo grad.
Na kraju, ne znam da li je za smejanje ili za plakanje, ali izjava Borisa Tadića da ga je o dobijanju statusa zvanično obavestila visoka predstavnica EU Ketrin Ešton putem SMS poruke – zaokružuje ovaj „cirkus“ u celini! Jer, ako zanemarimo šokantnu nebulozu da ovakav vid komunikacije između državnika predstavlja „zvanično obaveštavanje“, kao i da je Srbija, definitivno, za EU značajna koliko i cena jedne SMS poruke – sve je ostalo tragično za srpski narod. Iako razmenjivanje SMS poruka deluje mladalački, gotovo tinejdžerski, u fazonu „naći ćemo se kod sata“, kada su u pitanju šefovi država i visoki funkcioneri EU, takva, sasvim privatna komunikacija, nedvosmisleno ukazuje da su sadašnje evropske državne vođe, uglavnom, „šarlatani“. Nažalost, moćni „šarlatani“, za koje je bavljenje politikom lagodna i neobavezujuća igra. Problem je u tome što se oni igraju sa našim životom, a svakog državnika koji državnički misli – jednostavno likvidiraju. Kao predsednika Slobodana Miloševića, koga su pre šest godina, 11. marta, usmrtili u Haškom tribunalu.
Na plavim zastavama sa žutim zvezdicama EU, okačenim po Beogradu, ima mnogo crvene boje!

[/restrictedarea]