Siniša Kovačević: Mi Armagedon živimo već vekovima (II deo)

Razgovarali Ljiljana Bogdanović i Aleksandar Dunđerin

Neko ko je u jednom veku, samo, doživeo dinastičku smenu sa kraljeubistvom, pa  Balkanske ratove, pa Prvi svetski rat sa albanskom golgotom i  četvorogodišnjim izbivanjem iz Otadžbine, pa formiranje Nove države, pa drugo kraljeubistvo, pa Drugi svetski rat i Jasenovac, pa Tita i Goli otok, pa komunistički eksperiment, pa raspad države  u  krvi i pepelu, bombardovanje i  komadanje teritorije, ne može se plašiti mitologemama, ni biblijsko-kuranskim, ni  tabloidnim. Strahu su skloni oni kojima je osnovni problem nedostatak putera u frižideru ili broj lešnika u čokoladi. Ipak smo mi „potomci onih što su goloruki ustajali protiv carevina“

Repertoar beogradskih pozorišta već dve pune godine ukazuje na to kako srpska prestonica ponovo postaje centar nekakve „jugoslovenske kulture“. Anonimni hrvatski pisac Štiks dobija čak prednost u odnosu na Nušića, i to u godini kada se obeležava njegov jubilej. Zašto, po vašem mišljenju, srpska kulturna elita oseća potrebu za ponovnim oživljavanjem jugoslovenskog kulturnog modela?
Ako pod repertoarom jednog pozorišta podrazumevate  jasno vođenu intelektualnu i estetsku misao  kojom vi  polemišete sa svojim vremenom, braneći ga ili ga napadajući, komentarišući naslovima komada njegove vrline i mane, hvalite ga i kudite, dajući svoj pozorišni  komentar i pečat ekonomskim, socijalnim, političkim ili moralnim regulama jednog vremena, afirmišući pri tom umetničke potencijale  svog pozorišta, njegove glumce i autore, tražeći aktuelne komade među klasičnim piscima, ali jednako tako i među svojim savremenicima, afirmišući i stimulišući, opet, dramsku školu vlastitog grada ili jezika, igrajući i dobre strane komade, tek da se ne začaurimo i da se međusobno možemo upoređivati, ako tako, dakle, posmatrate  pozorišni repertoar, a jedino tako možete, onda odgovorno tvrdim da NIJEDNO beogradsko pozorište nema repertoar. Nijedno nije u disputu sa vremenom, politikom, normama, svetom… Postoje pozorišta  koja imaju naslove koje igraju, ali to nije repertoar kao estetska ili dramaturška kategorija. To je pre princip „kako padne“, kao sa točenim pivom. Nešto jeftino, a da bude dobro. I gledano. I da, obavezno, nije teško. Mi smo jedini narod u Evropi koji nema svoj teatar nacionalne drame, a pri tom imamo dve odlične  dramske škole u prestonici. Samo u Beogradu živi i stvara  više dramskih spisateljica, darovitih žena, različitih poetika i generacija, nego u celoj Evropi. Upravo tako, u celoj Evropi. I nijedno pozorište ne posveti  bar jednu sezonu savremenom srpskom dramskom piscu. Nije problem što se igra Štiks, umetnost je fluktuirajuća, to je jedna od njenih osnovnih osobina, jedan smo jezik i jedan kulturni obrazac, nije problem što se „tamo“ nedovoljno igraju  naši pisci, moji studenti Iva Modli i Dušan Spasojević igrani  su u Zagrebu i Rijeci, nije problem ni u tome što je u Beogradu, zadnjih godina, odigrano više hrvatskih pisaca  nego u Zagrebu, problem je što se ovde ne igraju  srpski pisci u meri u kojoj je to potrebno, uobičajeno, stimulišuće i u meri u kojoj to svojim kvalitetom zaslužuju… Govorim dakako o savremenim piscima, mladim ljudima, čije su fioke pune odličnih komada. Problem je i što mi nemamo pozorište koje igra samo komade  Branislava Nušića, što nemamo pozorište srpske  komedije, a imamo jedan izvanredni viševekovni, neprekinuti niz, formiranu nacionalnu komedijsku poetiku, u tom nizu se jedan na drugog naslanjaju Sterija, Trifković, Nušić, Popović, Lukić, Kovačević, Romčević, što nemamo razvijenu svest o vlastitoj posebnosti… Zato se kao posledica i javlja jedan specifičan vid  istorijskog, političkog i umetničkog mazohizma i samonegacije, imanentan samo nama. Gotovo da smo razvili postupak samoponižavanja. U njemu barjaktare oni koji žale za Rovinjem, ali ne i za Gračanicom. Korigovaću, ako dozvoljavate, vaše pitanje. Kažete srpska  kulturna elita oseća potrebu za oživljavanjem  jugoslovenskog kulturnog prostora. Samo  manji deo i nedarovitiji deo  kulturne elite. Oni kojima je važnije da gostuju u Sarajevu ili Puli, nego u Somboru ili Nišu. Oni daroviti pobeđuju u Kanu i Moskvi, gostuju u Stokholmu i Leskovcu. Nažalost, rovinjski fanovi  sada su na čelu institucija. A što se tiče jugoslovenskog  kulturnog prostora, on je postojao  ceo jedan vek u formi državnog ustrojstva, još duže kao težnja i ideja, i nemoguće ga je ukinuti, kao što ga je nemoguće i nasilno oživeti. On će da bude reanimiran kroz jedan prirodni proces, a da bi se to dogodilo potrebna je jednaka volja i u Beogradu, i u Sarajevu, i u Zagrebu  i u Banjaluci. Gens una sumus.

Zašto se, prema Vašem viđenju, sada na scenama beogradskih pozorišta insistira na postavljanju projekata preko kojih se mi, navodno, „suočavamo sa sopstvenom prošlošću“, a zapravo su to po pravilu temati koji dodatno satanizuju srpski narod, prikazujući ga kao „glavnog krivca“ za raspad nekadašnje zemlje? Takva praksa u zemljama bivše SFRJ ne postoji. Da li smo najpametniji – ili najgluplji – kada to činimo?
Suočeno sa  vlastitom prošlošću društvo, samoanalizirajući se umetničkim sredstvima, dolazi do tako  preko potrebne katarze, koja će opet da spreči ponavljanje takvih grešaka  u budućnosti. Korekcije su moguće u onoj meri kakva je i snaga  medija koji služi za preispitivanje. U tom smislu, siguran sam da se značaj pozorišta, u ovom vremenu, precenjuje. Srpsko društvo hrabro se hvatalo u koštac, preispitujući često, bez vremenske distance vlastitu prošlost i sadašnjost, kroz romane, pozorišne predstave, filmove, televizijske serije… Apsolvirani su tako Drugi svetski rat, Goli otok, isterivanje Boga, uterivanje komunizma, najnoviji raspad zemlje… Prava umetnička dela ostajala su da traju, potpuno estetski validna i za danas i za budućnost, pamfleti rađeni  od strane nedarovitih politikanata završavali su tamo gde im je i mesto, bez obzira na neke državne ili festivalske nagrade dobijene od strane istih takvih podguznika. Dakle, da odgovorim konkretno na vaše pitanje. Kada to rade daroviti ljudi poput Bore Pekića, Ace Popovića, Emira Kusturice, Živojina Pavlovića, Srđana Dragojevića i  kada iza njih ostaju validna  umetnička dela, kao belezi jednog vremena, onda smo u pravu i onda smo pametni… Kada to radi nedarovita kvaziumetnička boranija, koja je do tih pozicija došla zahvaljujući mahanju  žuto-plavim zastavicama na predizbornim mitinzima, onda jesmo najgluplji. A što se tiče krivaca za raspad  bivše zemlje, oni glavni, uključujući tu i izvršioce i inspiratore, nemaju beogradske adrese. To koliko je  Jugoslavija vešto i pametno, blagovremeno i odlučno branjena, to je drugo pitanje.

Da li domaći pozorišni reditelji uništavaju savremenu srpsku dramu, ali i srpsku klasiku, nasilnim rediteljskim „inovacijama“ koje gotovo u potpunosti menjaju suštinu komada – samo zarad senzacionalizma ili stvaralačke nemoći? Da li to skrnavljenje autorskih prava iko sprečava? Zašto se sredstvima iz budžeta grada i države finansira takva očigledna uzurpacija nacionalnog kulturnog prostora, nepovratno time kontaminiranog lošim ukusom i diletantizmom?
Daroviti je afirmišu, nedaroviti, nedobronamerni ili nespremni je, kako vi kažete, skrnave i obogaljuju. Oni to rade i sa Šekspirom. A što se tiče finansiranja od strane države, finansira ona mnogo gore stvari od loših pozorišnih predstava. Imbecilni filmovi, nepotrebne reklamne kampanje, radna mesta za korejske i nemačke kompanije, neke nevladine organizacije, na primer… I još štošta.

Između ostalog, vaše stvaralaštvo obeležava i umetnička provokacija („Sveti Sava“). Da li je u tom ključu moguće posmatrati onaj deo savremene srpske umetnosti koji uporno potencira novo čitanje nacionalne prošlosti, na osnovu kojeg proizlazi da je poriv za zločinom istorijska konstanta i dominanta srpskog naroda?

[restrictedarea]

Iza autentičnog umetničkog dela, bilo kojeg, slike, pozorišne predstave, muzičke kompozicije, ne ostaje dosada i ravnodušnost. Prateće pojave su katarza, uzbuđenje, radoznalost, povišena  emocionalnost, oduševljenje, ganuće… Možda  je zajednički imenitelj  za ovu vrstu  novouspostavljene osećajnosti upravo ono što vi nazivate provokacijom. U tom slučaju taj pojam se može vezati za sve moje pozorišne drame, filmove ili televizijske serije. Što se tiče odnosa  prema nacionalnoj prošlosti, nju, ne samo za Srbe, nego za Francuze, Nemce, Ruse ili Novozelanđane određuje svetost  i neopozivost umetničkih sloboda. Licenntia poetica. I talenat i osećanje za meru samog umetnika. Za  umetnost vazi samo jedno pravilo, a to je, postići princip uverljivosti, pišući, slikajući, snimajući… delo iz nacionalne istorije na NAČIN NA KOJI SE ONO MOGLO DOGODITI, formirajući novi mikrokosmos iz individualne vizure umetnika. Istorija kao naučna disciplina ima obavezu da o stvarima govori onako  kako su se one zaista dogodile, eliminišući potpuno individualni pogled na svet naučnika. I to je ta ključna razlika između  umetnosti i nauke. Inače bismo  posle  jednog filma o Hristu, Napoleonu, Karađorđu ili Hitleru, bili lišeni potrebe da ikada više pogledamo bilo koji drugi. Ili snimimo. Nauci je ukinuto pravo na improvizaciju  i falsifikat, od umetnosti se upravo to zahteva. Umetničko delo  je umetnost samo onda, kada pored  niza drugih parametara biva apsolutno etično i duboko humano. Ako u nečemu pronalazite potrebu da celom jednom narodu pripišete zločinačke porive kao istorijsku konstantu – to nije umetnost  nego podlost ili fašizam. Uzgred, preporučujem vam da pročitate dramu „Sveti Sava“. I vašim čitaocima, svakako.

Nije Vam strano ni oštro kritičko promišljanje nacionalnog mentaliteta („Moje je da korim rod“) i mana (koliko i vrlina) srpskog „narodnog bića“. Koje su to karakterne, kulturološke, civilizacijske vrednosti svojstvene Srbima tako identitetski značajne da bi morale apsolutno da se sačuvaju, brane i neguju, a koje, pak, da se menjaju da bi ova tragična istorijska situacija bila prevladana na poželjniji način?
Kritičnost  prema detetu, prijatelju ili otadžbini je  dokaz ljubavi i povećane odgovornosti. Ako kod deteta primetite značajnu slabovidost i razrokost, nećete ga zvati oko sokolovo i praviti se, zbog okoline, da je sve u redu, sakrivajući njegov nedostatak, nego ćete dete uzeti za ruku, pa kod oftamologa. Onda na vežbe mesecima, godinama ako treba, ceo svoj život prilagodićete otklanjanju ovog hendikepa, investirajući u to svoje vreme, novac ili vlastitu karijeru. Tako je i sa narodom  kojem pripadate. Ljubav prema njemu je podrazumevajuća,  posve iracionalna, mada će vam postmoderni  mondijalistički  kreteni tvrditi da je ta ljubav nepotrebna i pogrešna, jer vi svoj narod, zaboga, niste birali. Niste birali ni oca, ni majku, sestre i braću, decu takođe… Sve velike ljubavi su iracionalne, potrebne i neophodne. Čak i ona u kojoj  racio može da sudeluje, govorim o ljubavi prema partneru, obično započinje bez  razuma,  a uključujemo ga u to kada je već odavno kasno. „Gde mi je bila pamet?“ Vaša se odgovornost  prema  vlastitom načinu uvećava ukoliko  ste neko čiji se glas više poštuje i jače čuje. Zato  je Sterijina rečenica „moje je da karam rod“, toliko značajna i dragocena… Kao što to  on  radi u „Rodoljupcima“, ukazujući na političku  prevrtljivost, površnost i odsustvo autentičnog osećanja pripadnosti. Kao što to radi Nušić u „Narodnom poslaniku“ ili „Gospođi ministarki“, kao Molijer, kao Tolstoj, kao Ejbel Ferara… Neodgovorno bi bilo tvrditi da Srbi nisu površni, da nisu skloni  brzom zaboravu i vlastitih stradalnika i najstrasnijih uvreda, da nisu politički ostrašćeni i nedosledni, skloni korupciji, strančarenju i  uzavrelim podelama svake vrste, da ne postoji nijedno sveto mesto za  sve Srbe… Ali bilo bi još pogrešnije  i  neodgovornije  govoriti da nismo narod sa istančanim smislom  za pravično, gostoljubivi i duhoviti, daroviti za umetnost i sportove, slobodoljubivi i otvoreni, lepi  i  emotivni, inteligentni, hrabri, borbeni i laki na suzi i na oproštaju. Uostalom, trebalo bi pročitati  testamentarno obraćanje Arčibalda Rajsa, jednog sjajnog čoveka i adoptiranog i samoproglašenog  Srbina. U njegovoj knjižici „Čujte Srbi“, piše baš sve.

U našem javnom životu, na društvenoj, političkoj i kulturnoj sceni kritičko mišljenje i razložno kritičko komentarisanje i osporavanje bilo kojeg „autoriteta“, vrednosti, institucije i pravila usvojenih u zapadnoj kulturi, u sistemu neoliberalnih i globalističkih vrednosti, ne samo da su nepoželjni, već su i praktično nepostojeći. Kao da se u tom „gušenju“ kritičkog mišljenja ciljano neguje inferiornost. Neobično je što se i protiv te očigledne dominirajuće javne prakse, gotovo uopšte ne čuju glasovi bunta i otpora?
To je potpuno ponovljeni autoritarni model u kojem niste smeli  kritikovati papu, inkviziciju, Staljina, partiju, Tita ili druga iz Komiteta,  a sada  Angelu, Jelka i Brisel… Potpuno identičan. U Srbiji u tome prednjače oni kojima je Komunistički manifest još uvek pod jastukom, oni koji su sa viškom vere i manjkom inteligencije okrenuti  prema crvenoj petokraki i Istoku negirali vlastita prezimena, svađajući se sa očevima, a sada sa još više vere i još manje inteligencije gledaju ka Zapadu i žutoj petokraki  zavađeni sa vlastitom decom… Inferiorni  i snishodljivi do gađenja. Od drugarice do građanke, očas. Kritiku Zapada možete promaći samo na Zapadu. Bunt i otpor će se pojaviti zakonomerno „u dan svoje nužnosti“.     !

Danas se u Evropi kao i u zapadnom svetu uopšte sve češće najavljuje navodno izgledna i predstojeća „smena elita“. Može li se takva tendencija i mogućnost uočiti i u srpskom društvu?
Ako nešto podigne novac do nivoa religije, a interes do apsoluta, ako je to nešto ogrezlo u lažima i  beskrupuloznosti svake vrste, u otimačinama i pljačkama, ako to suspenduje demokratiju, kao u Grčkoj i Italiji, onda ne možete govoriti o elitama nego o oligarhiji ili vrhuški… A oligarhije, uglavnom, završavaju na đubrištu ili na grobljima. A kako je Evropa umorna od minareta, spiralnih sijalica, tamnoputih sugrađana, homoseksualnih brakova, agresivnih poltrona i pedofila, etničkog kriminala i programiranog voća i povrća, plašim se da će nova elita biti previše desna i previše bela. Tako će i ona istog trena prestati da bude elita i postati oligarhija.

Da li Vam je bliska ocena  da su u decenijama kraja dvadesetog veka i magistralni pravci intelektualnog angažmana i političkog aktivizma domaće misleće elite često bivali nadahnuti pogrešnim, gotovo naivnim predstavama i nedostatnim znanjima o svetu, o tokovima razvoja zapadne civilizacije, pa čak i o ideološkim sukobima i protivrečjima Istoka i Zapada?
Apsolutno ste u pravu. Dodao bih samo  da ono što vi zovete našom elitom nije prepoznavalo ni osnovna  protivrečja  unutar samog Zapada i  Istoka. I  kao što Milošević nije prepoznao na koju stranu je pao Berlinski zid, tako i ovi današnji  kupuju kartu za krstarenje Konkordijom  i kunu se u kapetana Spaleta.

Važnost kulturne politike u jednoj  državi postaje posebna i neuporediva onda kada je nesnosan pritisak na državnu politiku, konstatuju teoretičari i analitičari kulture. Za tu činjenicu, koja u gotovo dramatičnom vidu važi za Srbiju, naši vlastodršci uopšte nemaju razumevanja i sluha, što posredno nanosi velike štete i kulturi i državi. Šta mislite zbog čega decenijama, a posebno u postpetooktobarskoj Srbiji, ovde nema – ne prave, već zapravo nikakve kulturne politike?
Važnost kulture  i  kulturne politike obrnuto je proporcionalna veličini zemlje. Pitanje je istorijskog trenutka kada će se mala zemlja i narod naći pod političkim,  pa čak i vojnim pritiscima. Zato je važno da budžet Ministarstva kulture  u  Srbiji  bude bar jednak Ministarstvu vojske. Kosovo i Metohiju nisu odbranili srpski vojnici, ali će ga odbraniti Devič i Pećka, Dečani i Gračanica, Milan Rakić  i Simonida, Bećković i „Ju grupa“, narodna pesma i  narodna nošnja. Pored toga što ga uspešno brane, oni neopozivo dokazuju  prisustvo i trajanje. Na vaše pitanje zašto nema kulturne politike kao jasno vođene intelektualne i političke misli, zaista nemam odgovor. Ali da je nema, u pravu ste, nema je.

Predviđanjem globalnog Armagedona zastrašuju nas i ozbiljni mislioci, kao i isprazni i logoreični „tabloidizirani“ mediji. Razume se da ta priča nije bez osnova, ali je jasno i da se ona istovremeno besomučno i predumišljajno zloupotrebljava. Mislite li da se ona u našem narodu i mentalitetu uopšte „prima“?
Mislim da se  ne prima. Neko ko je u jednom veku, samo, doživeo dinastičku smenu sa kraljeubistvom, pa  Balkanske ratove, pa Prvi svetski rat sa albanskom golgotom i  četvorogodišnjim izbivanjem iz otadžbine, pa formiranje  Nove države, pa drugo kraljeubistvo, pa Drugi svetski rat i Jasenovac, pa Tita i Goli otok, pa komunistički eksperiment, pa raspad države  u  krvi i pepelu, bombardovanje i  komadanje teritorije, ne može se plašiti mitologemama, ni biblijsko-kuranskim, ni  tabloidnim. Tome su skloni oni kojima je osnovni problem nedostatak putera u frižideru ili broj lešnika u čokoladi. Mi Armagedon živimo već vekovima. Ipak smo mi „potomci onih što su goloruki ustajali protiv carevina“.

Nedavno je u intervjuu za naš list, Džerald Selente – jedan od vodećih teoretičara i prognozera trendova u političko-ekonomsko-kulturološkom razvoju zapadnog, ali i sveta uopšte („savremeni Nostradamus“, kako ga popularno zovu), rekao doslovno:
„Kada ljudi budu spremni, pojaviće se pravi lider. Ali, ljudi bi trebalo da budu spremni. Ovo što se sada događa ja nazivam ‘Varšavski geto sindrom’. U Varšavi u vreme nacističke okupacije hasidski rabin je rekao: Ne opirite se, ne pružajte otpor, ne provocirajte okupatora. Bog će preovladati. On će vas zaštiti. Ali, u suštini neophodno je pružiti otpor i tek tada će Bog pomoći.“ Kada bi se tragom ovog njegovog promišljanja tumačila aktuelna situacija i „duh vremena“ u savremenoj Srbiji, kakvi zaključci bi se mogli doneti? Jesmo li bliže „pravilu Varšavskog sindroma“ ili sposobnosti za bunt?
U ovom trenutku, kada je, nažalost, aktuelan jedan brodolom u kojem su stradali oni koji su smatrani najzaštićenijim slojem društva, ispričaću vam priču o nekim drugim brodolomnicima. U jednom malom čunčiću  za spasavanje brodolomnici mole zaštitnika moreplovaca da  im pomogne… Pomozi Sveti Nikola, pomozi Svetitelju, pomozi Sveti Nikola… Dok Svetac nije zagrmeo sa nebesa. Pomažem, ali mahnite i vi malo veslima… Nijedan mudar čovek, nijedan ozbiljan političar nikada u Srbiji ne može eliminisati mogućnost bunta, njegovu nepredvidljivost  i potencijal. Što se mene tiče, što će biti jesenas, neka bude večeras.

[/restrictedarea]

Link Website:Cheap Nike Air Max Ugg Boots Cheap Jordans Cheap Snapbacks Hats Calzoncillos Calvin Klein Louis Vuitton Outlet Store Camisetas De Futbol Baratas Cheap Ray Bans All shops Free Shipping! Welcome!