„Kreativna rešenja“ kao put u kapitulaciju

Piše: dr Slobodan Antonić

Model dve Nemačke i druga „kreativna“ i „nekonvencionalna“ rešenja, kojima se, u poslednje vreme, naša javnost zatrpava, izgleda da su samo nastavak jedne politike u koju je Tadić zagazio 9. septembra 2010, odustavši od prvobitnog predloga rezolucije UN o Kosovu. Ali, posledica 9. septembra bila je kraj aktivne srpske diplomatije po pitanju Kosova, dok posledica, jednog u istoj meri kapitulantskog, 9. januara ili 9. februara, može biti kraj svake srpske države na Kosovu.

Pošto je u letošnjem intervjuu sa Basarom najavio „nekonvencionalna, inventivna, fleksibilna, pragmatična i kreativna“ rešenja kosovskog pitanja, Tadić je, prilikom nedavne posete Makedoniji, naveo neka od njih: „Jedno od rešenja je dvojni suverenitet, ali i neki model koji se bazira na međunarodnom rešenju, kao što su irski model, Južni Tirol ili onaj iz vremena dve Nemačke“. Istog dana kada je Tadić dao ovu izjavu, Večernje novosti su objavile članak u kome se iznosi „ideja državnog vrha da se pronađe formula koja bi uvažila realnost na terenu, a ne bi porazila nijednu stranu u istorijskom sukobu“. Lista tih „formula“, koje su navele Novosti, identična je listi „kreativnih rešenja“ koju je Tadić izneo tokom posete Makedoniji: dvojni suverenitet, irski model, Južni Tirol i dve Nemačke.

Treba znati da je model dve Nemačke, još u oktobru 2007, dakle pred bečke pregovore, predložio Volfgang Išinger, predstavnik EU (iz Nemačke) u posredničkoj trojci. Koštunica je tada odlučno odbio taj predlog. I zaista, dovoljno je samo baciti pogled na „Ugovor o osnovama odnosa između SRN i NDR“, od 21. decembra 1972, pa videti da je reč o sporazumu dve suverene države, koje se u svemu međusobno priznaju, osim što još nisu razmenile ambasadore (ali zato imaju „stalna predstavništva“ jedna kod druge).  Tri godine docnije, dakle u oktobru 2010, ambasador Nemačke u Srbiji, Volfram Mas, ponovo je aktivirao „model dve Nemačke“, kao „primenljiv“ model za rešavanje slučaja „Srbije i Kosova“. Zvanična Priština je, međutim, u maju 2011, taj model arogantno odbila. A i iz Tadićevog se okruženja, još 5. decembra 2011, poricalo da Tadić i sam prihvata taj model.

Uslediće, međutim, 9. decembar i nemačko odbijanje srpske kandidature za EU. Zato će Tadić, samo dve nedelje potom, promeniti mišljenje, te i sam javno predložiti upravo model dve Nemačke kao jedno od, za Srbiju prihvatljivih, „kreativnih rešenja“. Što je najlepše, zvanična Priština se, nakon samo nekoliko dana od ove Tadićeve izjave, brže-bolje i sama saglasila da je „taj model najrealnija opcija normalizacije odnosa Kosova i Srbije“.

Da li to znači da je „istorijski kompromis“ zvaničnog Beograda i Prištine na pomolu? I sa kojim posledicama?

Pažljivom posmatraču, međutim, neće promaći da i sa „modelom dve Nemačke“ ostaje nerešeno pitanje severa Kosova. No, upravo se na njega odnose ostala „kreativna rešenja“ koje je Tadić spominjao. Odista, svakom upućenijem posmatraču i znalcu prave sadržine svih tih „modela rešenja“, koji su sada lansirani u srpsku javnost, jasno je da ti modeli nisu uzajamno isključive alternative. Štaviše, oni su, zapravo, komplementarna rešenja za „zatvaranje“ kosovskog pitanja. I njih, po svemu sudeći, zvanični Beograd smišljeno i izbacuje u javnost kako bi sopstvene građane pripremio za „istorijski sporazum“ sa Prištinom.
Mora se razumeti da „model dve Nemačke“ daje sasvim drugi kontekst za modele kako dvojnog suvereniteta, tako i Južnog Tirola. Ovi modeli su, kao što se svi sećamo, i ranije predlagani, pa i od strane srpskih zvaničnika. Ali, tada su oni podrazumevali ipak nešto sasvim drugo u odnosu na njihovo današnje značenje. Recimo, Vuk Drašković, kao ministar spoljnih poslova, više puta je iznosio predlog da se kosovsko pitanje reši po modelu Južnog Tirola ili Alandskih ostrva. Ali, to je značilo da Kosovo ostane pod srpskim suverenitetom, sa širokom autonomijom koju imaju Južni Tirol u Italiji, ili Alandska ostrva u Finskoj.
Takođe, i model dvojnog suvereniteta se javljao u široj javnosti. Recimo, Dušan Proroković je 16. marta 2007. predložio jednu vrstu kondominijuma nad Kosovom (NSPM Analize, god. 3, br. 1-2, str. 9), po modelu distrikta Brčko. Taj distrikt je, u smislu suvereniteta, deo i Republike Srpske i Federacije BiH. Pošto Proroković nije jasno rekao s kim bi Srbija delila suverenitet nad Kosovom, i sȃm sam se uključio u razradu ovog rešenja, predloživši da to možda bude Evropska unija. „Nadmudrivanje sa birokratijom u Briselu i Strazburu neće biti lako“, napisao sam tada (2007). „Ali to nadmudrivanje će imati makar teoretske izglede na uspeh, za razliku od bilo kakvih pokušaja da se obezbede srpski interesi pred birokratijom ’Nezavisne države Kosovo’“.

Međutim, sva ta rešenja podrazumevala su da ne postoji nikakva država „Kosovo“, kao i to da Srbija i dalje ima suverenitet (ili barem deo suvereniteta) nad celim Kosovom. No, najnovija pozivanja na Južni Tirol, ili podeljeni suverenitet, a u kontekstu modela dve Nemačke, znače nešto sasvim drugo. To podrazumeva:
1. da Srbija priznaje da se na 85 posto teritorije njene južne autonomne pokrajine formirala međunarodno suverena država, koju i ona sama priznaje sve do nivoa „stalnog predstavništva“;
2. da se Srbija saglašava da se na preostalih 15 posto njene autonomne pokrajine, između nove „države Kosovo“ i ostatka Srbije uspostavlja dvojni suverenitet; a u još nepovoljnijoj varijanti – da se severnom Kosovu daje status Južnog Tirola kao autonomije „države  Kosovo“; a to znači da Srbija više nema čak ni deo suvereniteta nad severnim Kosovom, te da se sa secesijom Kosova javno saglašava kao sa trajnim rešenjem.
Ovakva „kreativna“ i „nekonvencionalna“ rešenja, kojima se, u poslednje vreme, naša javnost zatrpava, izgleda da su samo nastavak jedne politike u koju je Tadić zagazio 9. septembra 2010, odustavši od prvobitnog predloga rezolucije UN o Kosovu. On je trenutno pritisnut sa svih strana – iz Brisela i Vašingtona, ali i iz Beograda. Tadića intenzivno pritiskaju ne samo stranci, već i ovdašnji strani mediji (Blic), kao i ovdašnje probriselske stranke (uključiv čak i SNS). Tadić je ponovo postao potpuni politički usamljenik – kao pred 9. septembar. I kao što je 9. septembra popustio, jasno je da postoji ozbiljna opasnost da to, pod mnogobrojnim pritiscima, ponovo uradi i sada.

Ali, posledica 9. septembra bila je kraj aktivne srpske diplomatije po pitanju Kosova, dok posledica, jednog u istoj meri kapitulantskog, 9. januara ili 9. februara, može biti kraj svake srpske države na Kosovu. Zato je vrlo važno da ovdašnja razumna i patriotski orijentisana javnost na vreme shvati posledice ovakvih „kreativnih“ rešenja. I dok je model dve Nemačke već jasno odbačen i žigosan, on se sada, međutim, vraća zakamufliran time što je u paketu s modelima Južnog Tirola i dvojnog suvereniteta. To svakako običnog gledaoca TV ili čitaoca novina može da zbuni, imajući u vidu da su ti modeli bili prisutni u javnosti u doba snažnog otpora kosovskoj secesiji.

Međutim, kada bolje pogledamo stvari, videćemo da model dve Nemačke daje potpuno drugi kontekst modelima Južnog Tirola i dvojnog suvereniteta. Spojeni u jedno, naime, oni predstavljaju faktičko srpsko priznanje „države Kosovo“, ali i povlačenje Srbije sa severnog Kosova, odnosno „demontažu“ i ono malo srpskih državnih ustanova (obrazovanja, zdravstva itd.) koje su tamo još preostale. A upravo to je najnoviji zahtev Berlina Beogradu.

No čak i bez formalnog srpskog priznanja secesije, jedna od praktičkih posledica ovakvog „kreativnog rešenja“ biće lavina novih međunarodnih priznanja „države Kosovo“. A izgleda da to i jeste plan Brisela (Berlina) i Vašingtona. Njega je lepo objasnio izvršni direktor Spoljnopolitičke službe EU za Evropu i Centralnu Aziju, Miroslav Lajčak. On je u govoru vašingtonskom Centru za strateške i međunarodne studije rekao: „Ako želite da one zemlje koje nisu priznale Kosovo tu svoju politiku preispitaju, morate im dati razlog za to. Nacionalne pozicije država temelje se na rezolucijama njihovih skupština. A ne možete se tek tako pojaviti u skupštini i reći da sad treba nešto preispitati. U skupštinu možete doći samo da kažete da se situacija na terenu promenila, da je realnost sada drugačija“.

Dakle, objašnjava dalje Lajčak, čak i ako se Beograd i Priština uzajamno ne priznaju, ali „razgovaraju jedni sa drugima, prihvataju isprave, slobodno se kreću, podržavaju jedni druge na regionalnim forumima, to znači da postoji nova situacija u poređenju sa situacijom koja je postojala ranije, kada je bila doneta odluka nacionalne skupštine. To znači da je sada možda nastupio trenutak da mi (tj. zemlje koje još nisu priznale ’Kosovo’ – S. A.) preispitamo svoju poziciju“. Posledica će biti ta da će, odmah po sklapanju ugovora Beograda i Prištine „po modelu dve Nemačke“, sve zemlje EU priznati legitimnost kvazidržave „Kosovo“.
I tako, „kreativna rešenja“, upakovana u oblandu „dogovora sa našim EU prijateljima“, najbolja su prečica ka konačnoj kapitulaciji srpske države u borbi za Kosovo. Za to, međutim, ne bi trebalo okrivljivati samo vlast. Za to će ništa manje biti odgovorna i najveća opoziciona stranka, koja ćutke prati šta se zbiva, i kojoj su, izgleda, od svega najvažniji dobri odnosi sa administracijom u Briselu i Vašingtonu. Za to će ništa manje biti odgovorna i naša medijska i akademska elita, koja je dužna da javnosti objasni sve posledice prihvatanja ovakvih „kreativnih rešenja“ kosovskog pitanja.
Svrha ovog teksta bi zato i trebalo da bude razjašnjenje mogućih nejasnoća, kao i upozorenje na sve negativne posledice koje mogu nastupiti pristankom na „kreativna rešenja“, spominjana ovih dana u javnosti. Autor ovog teksta, kao i časopis u kome se ovaj tekst objavljuje, time će svoj dug prema javnosti barem delom ispuniti. Ali, hoće li to našu javnost kosnuti i pomoći joj da se makar malo trgne iz apatičnog dremeža u koji je zapala, ostaje ipak neko sasvim drugo pitanje.

Izvor: http://www.geopolitika.rs/