Ispovesti iz sarajevskih kazamata

Priredila Biljana Živković

 

Mnogo je potresnih, užasavajućih priča naših Srba stradalnika u nedavnom ratu na prostorima Bosne i Hercegovine, pogotovo ljudi i žena koji su prošli jezive dane, mesece, godine u muslimanskim sarajevskim logorima. Neke od njih  smo zabeležili, da se nikada ne zaborave. Uz dužno poštovanje prema svakom našem  sunarodniku koji je prolazio sarajevski Mathauzen, bio svedok genocida soldateske Alije Izetbegovića, ali i svakog muslimana koji je iz nekog razloga mrzeo Srbe, napravili smo izbor i on će, prema našem mišljenju, biti svojevrstan simbol svih stradalnika. U žena, dece, staraca, vojnika, običnih ljudi… A bilo ih je mnogo. Mnogo za celu zemlju, a kamoli za najveću bosansku čaršiju.
Još jednom su Srbi svoje postojanje u istoriji na pomenutim prostorima  ispisali sopstvenom krvlju.
Srbi Sarajeva, bez obzira na to da li su rat proveli u muslimanskom ili srpskom delu grada, stradali su više nego u drugim krajevima BiH. Prema podacima Instituta za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku, u BiH je stradalo oko 2,5 odsto srpske populacije, a na području Sarajeva preko 5,3 odsto! Za nepunih sedam meseci, od maja do decembra 1992. godine, u Sarajevu je ubijeno više Srba nego u toku četiri godine Drugog svetskog rata. Mnogi grobovi nikad nisu obeleženi i opojani, mnogi pokojnici nisu ni sahranjeni. Sve kosti nisu izvađene iz provalija i skrivenih raka, pobacanih iz mučilišta za Srbe u Alijinim kazamatima.
Prema spiskovima na području grada Sarajeva od 1992. do 1995. godine ubijeno je između 7.451 i 8.305 lica srpske nacionalnosti. Ali, ako se tom broju doda 56 neidentifikovanih i 29 umrlih neposredno posle rata od zlostavljanja i usled povreda nastalih u ratu, privremen broj stradalih Srba u ovom gradu dostiže 8.390. U tragičnoj sudbini Srba u muslimanskom delu Sarajeva posebno nečovečnu i veoma surovu ulogu su imali zatvori i logori kojih je, prema obnarodovanim podacima Komiteta za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, bilo 123-126 mučilišta, logora za Srbe, Srpkinje i srpsku decu. Mnoge kuće i stanovi, firme, institucije, podrumi, stadioni, u Sarajevu… su bili mučilišta i stratišta, i logori i zatvori.
Jezivi iskazi su autentični! Dokumenta su iz Državnog dokumentacionog centra za istraživanje ratnih zločina Republike Srpske protiv pripadnika srpskog naroda. A iskaza je na stotine, hiljade…

Ubijali, silovali devojke i žene

Aleksa Đurković (1941), punih četiri decenije živeo je u Sarajevu, radio je kao inženjer u građevinskom preduzeću „Hercegovina“. Od početka ratnih strahota u BiH bio je svedok mnogih zločina pripadnika vojske i policije Alije Izetbegovića. Stanovao je u ratu u ulici Bratstva jedinstva. U njegovu zgradu su dolazili snajperisti, peli su se na krov i gađali vojnike u kasarni, i Srbe koji su se nalazili u brdima

[restrictedarea]

Srbima u gradu nisu dozvoljavali nikakvo organizovanje. Stanar zgrade u kojoj sam živeo, Velid Cerić iz Prijedora, prijavio me je SUP-u da navodim rakete. Upadali su u moj stan pet puta, ništa nisu našli. Desilo se da su 20. juna 1992. godine moj sin i dvoje muslimanske dece igrali ispred zgrade fudbal. Srećom, moj sin se popeo u stan neposredno pre pada granate, tako da su posumnjali da je to moj sina znao jer je dvoje dece bilo ranjeno. Bio je to razlog da sutradan ujutru dođu i uhapse mene i sina. Odveli su nas u SUP, u Novo Sarajevo. Potom su nas razdvojili. Čim sam ušao u prostoriju počeo je da me šamara Hrvat Skok, kasnije sam saznao da je on sin mog komšije Zdenka Skoka. Optuživali su me da navodim granate, pošto sam stanovao na 12 spratu. Tukli su me i psovali mi majku četničku. Potom su odvezli mog sina Sašu (26) i mene kod Juke Prazine na  zloglasni stadion „Koševo“. Jedan vojnik je prišao i ugasio cigaretu mom sinu na licu. Naišao je i Josip Pejaković i obećao da će nas zaštiti, a on je sam čekao da se Prazina probudi. Brzo je završio kod Juke Prazine i od obećanja nije bilo ništa. Kad smo ušli kod Prazine, on je tražio da priznamo da smo se povezali sa Srbima iz SUS. Prazina nas je satima držao u hodniku, čekajući kakvu će odluku doneti. Ponovo su nas svezali i odvezli na Alipašino polje. U kafiću „Borselino“ ubacili su nas u sobu gde nas je petorica muslimana tukla, svim i svačim, pa i bejzbol palicama. Vrlo brzo smo nas dvojica u krvi ležali na podu. Posle su nas prisiljavali da potpišemo papire i damo izjave s kim smo sarađivali i kog vojvodu smo poznavali. Terali su me da jedem istopljenu sveću. Sve što su napisali morao sam da potpišem, potom su mi na glavu stavili vreću i mene tukli u jednoj, a mog sina u drugoj prostoriji. Izgubio sam svaki osećaj bola slušajući sinovljeve jauke. Potom su nas ubacili u podrum, gde je bilo preko 50 zatočenih Srba.
Aleksa je ubrzo saznao da je u zatvor stigao i njegov komšija Miloš, navodno  sa Aleksinog spiska. Potom su dovedeni svi Srbi iz Aleksine zgrade, pod optužbom da su Aleksini saradnici.
Rečeno im je da sam ih ja prijavio, oni su poverovali i sav gnev su iskaljivali na meni! Za nas je najgori bio inspektor Senad Zukanović iz Rogatice. Svake noći, pravili su „ruski rulet“ sa nama zatvorenicima. Ubio je Novicu Draškovića pred očima svih zatvorenika. Mučili su ga. Prvo su ga izabrali za „vojvodu“, stavili mu šubaru sa kokardom na glavu i tukli ga dok nije izdahnuo. Svakog dana biran je novi „vojvoda“.
Aleksa Đurković govori o stradanju jedne srpske porodice A. B. iz Sarajeva.
Dovedena je kompletna porodica, otac, majka, sin i ćerka. Ćerku su silovali pred svim članovima porodice i pred nama zatvorenicima više puta i svakodnevno. Jadna devojčica je imala samo 16 godina! Tu je bila i komšinica Rada iz moje zgrade i nju su silovali pred svima. Rada je imala oko 40 godina. Bio je to zatvor mešovitog karaktera, sa ženama i muškarcima. Desetog dana našeg dolaska u zatvor izveli su iz prostorije mog sina i mene, a svaki izlazak značio je prolazak kroz „koridor“ muslimana koji su nas tukli sve dok ne prođemo. Tog dana, posle batinanja, pustili su nas… Nikada nisam saznao zbog čega, verovatno je neko intervenisao.
Šesti dan po izlasku iz zatvora sin je uz pomoć nekih Hrvata uspeo da izađe iz Sarajeva, obećao je da će suprugu i mene čekati na izlazu iz Sarajeva. Uzeo sam rentgenske snimke od lekara,  i tako išao sa suprugom kroz grad govoreći da idem u bolnicu. Sa snimcima sam prošao sve kontrole, kad smo prošli poslednju, hrvatsku, naišli smo na jednog čoveka koji je došao da preveze nekog Srbina. Ali je preuzeo nas i prevezao nas u Vogošću. Posle sam dva meseca ležao u bolnici, polomljena su mi bila rebra, imao sam puno povreda od udaraca. Za tih užasnih deset dana smršao sam deset kilograma.
Prijavljen je na Birou za zapošljavanje, žive u Prijedoru od pomoći Crvenog krsta, supruga mu je u penziji, ćerka je na studijama u Novom Sadu, a sin je ostao na Palama, radi na radiju kao tonski snimatelj. Izjavu je dao maja 1995. godine.

[/restrictedarea]