Srpski film 2011: Parada, bog te video!

Piše Vladislav Panov

Ako bi bili toliko nerealni, pa se pozabavili traganjem za „godišnjim kinematografskim učinkom srpskih filmskih autora“, morali bismo da dođemo do zaključka da ove godine kao da nije ni bilo

 

Da se krajem godine nije pojavila „Parada“ Srđana Dragojevića i napravila slično beleženje čitave sezone svojom pojavom, kao što je to 2010. godine učinio rediteljski debi Dragana Bjelogrlića „Montevideo, bog te video“, 2011. godina ne bi imala po čemu da se pamti. Stvar je još gora i više zabrinjavajuća kada se uzme u obzir da i ta umišljajno, puke komercijalnosti radi, „kontroverzna“ Dragojevićeva „Parada“ nije film s kojim bi trebalo posebno da se ponosimo.

FALIČNI DOMAĆI „BLOKBASTER“
[restrictedarea]

Film je u međuvremenu dobio tristahiljaditog srpskog gledaoca u ovdašnjim bioskopima, pa je s tom cifrom postao neka vrsta našeg „Titanika“, a srećni Dragojević sebe već vidi i sa Oskarom. Pre njega, on će posetiti Berlinski festival, pošto je nedavno pozvan da film predstavi u glavnom programu ovog velikog i vrlo cenjenog festivala.
Dosadašnji uspeh Dragojevićevog filma i sve što će on verovatno još uspeti s njim da uradi su daleko manje posledica vanserijskog kvaliteta koji ga krasi, a mnogo više činjenice da ne samo u ovom periodu već i tokom cele godine nije imao nikakvu konkurenciju ni u komercijalnom, niti u bilo kojem drugom pogledu. U očajnoj godini „Parada“ je jedina ostala da zadovolji ogromnu glad naše publike za domaćim komercijalnim ostvarenjima. Jer dok je Dragojević i dalje orjentisan da snima domaće verzije onoga što se u Holivudu podrazumeva pod terminom „blokbasteri“ (snishodljiva i stereotipna zabava za najšire mase, bez ikakvih pretenzija da se podstiču bilo čije sive ćelije), ostali su snimali „lične“ filmove, početničke traktate ili jednostavno produkcijski previše malena i sadržajno uglavnom beznačajna dela da bi uspela da dobace do šireg kruga ljudi.
Dakle, ako bi bili toliko nerealni, pa se pozabavili traganjem za godišnjim kinematografskim učinkom srpskih filmskih autora, morali bismo da dođemo do zaključka da ove godine kao da nije ni bilo. Uostalom, to bi se moglo reći za radni učinak mnogih drugih u ovoj zemlji. Zašto bi film bio izuzetak? Ili je, baš zato, on morao i mogao da bude poseban? Očigledno je podlegao učmalom predavanju sudbini na koju su primorani skoro svi građani ove zemlje.

SAMOZADOVOLJNI AUTORI
U grupi pretencioznih „ličnih“ filmova koje su autori autistično i narcisoidno snimali bez ikakve želje da film upute i nekom neutralnom gledaocu još uvek sklonom da veruje u film, mrtvu trku za dosađivanje godine vode užasno ostvarenje Lazara Ristovskog „Beli lavovi“ i „Kako su me ukrali Nemci“ Miloša Radivojevića. Ova dva ostvarenja iskusnih srpskih filmskih profesionalaca su slični samo u tom sebičnom samozadovoljnom pristupu (svom poslu) njihovih tvoraca.
Radivojević je zaokružio trilogiju (posle „Buđenja iz mrtvih“ i Odbačenog“) o svom životu, osećanju odbačenosti i, što je u trećem delu  posebno naznačeno, detinjstvu. U sva tri navrata je nekomunikativnosti ovih njegovih ličnih ispovesti značajno kumovala pozerska gluma Svetozara Cvetkovića, s kojim je Radivojević autodestruktivno uporno „inspirisan“ i odlučan da mu baš on predstavlja filmski alter-ego.
Od ovih dosadnih stotrideset minuta jedino je užasnije iskustvo u druženju sa pomenutim „Belim lavovima“, koji se, vrlo uslovno, bave slikanjem ponižene srpske radničke socijale, a zapravo je reč o reviji nesuvislih kadrova s kojima se autor možda i nehotice dobro iživljavao sa strpljenjem ono malo publike koja mu je i ovoga puta, na veliko ime i šarm, pružila svoj novac i vreme.

PRODUKCIJSKI MALI, KOMERCIJALNO NEUPOTREBLJIVI…
S publikom nije imao problema kontroverzni, ali i te kako za komercijalnost sposobni Milorad Milinković koji je sa svojim „Zduhač, znači avantura“, kao i svim drugim iz filmografije („Mrtav ladan“, „Potera za srećkom“, „Čitulja za Eskobara“), ispraznim (mada istovremeno dovoljno duhovitim da bude primećen i prihvaćen) „on the road“ filmom o srednjoškolcima koji na raspustu putuju na rok festival, isporučio taman toliko šarma i duhovitosti da ne doživi loše komentare i prazne bioskope. U bolje, ali produkcijski male i komercijalno neupotrebljive filmove, spadaju na FEST-u viđeni „Neprijatelj“ Dejana Zečevića i „Zajedno“ Mladena Matičevića, oba na svoj način neobična za ono što se pretežno radi u domaćoj kinematografiji i zato zanimljiva, mada, naravno, ne bez vrlo važnih mana. „Neprijatelj“ je čak povezao ratni i horor žanr s „onostranim“ elementom, što je poseban kuriozitet u našoj kinematografiji. „Zajedno“ je, s druge strane, iskoračio na polje psihotrilera sa porodičnim i socijalnim komentarima, što je bilo blizu, recimo „Klopke“, i zato prilično zanimljivo.
Omnibus „Oktobar“ je u pokušaju da dočara političko-socijalne posledice „revolucionarnog 5. oktobra“ na mlađe generacije razočarao i na više mesta čak i promašio temu, iako su neki od segmenata ovog filma bili blizu da ostave trag makar u podvlačenju crte za ovu godinu. Sam kraj godine je ispratio drugi omnibus „Praktični vodič kroz Beograd, sa pevanjem i plakanjem“, nevelikih pretenzija prilikom razrade ideje o susretu Beograđana sa stranim turistima. U nekoj ravni sa ovim delima je i igrani prvenac Andrijane Stojković „Kutija“, s kojim se usudila da se vrati u devedesete godine  proteklog veka (koje njene kolege inače uporno izbegavaju) i opiše raspad Jugoslavije iz perspektive momaka koji su se bavili pakovanjem stvari stranih diplomata povučenih od svojih zemalja usled dolazećih ratova i nemira. Zanimljiv, ali slabo distribuiran i brzo zaboravljen film. Sličnu sudbinu, mada i iz drugih razloga (nekomunikativnost teme o profesorki koja na izletu sa svojim studentima traga za pozornicom na kojoj će postaviti operu, sigurno je jedan od njih), doživljava i delo Saše Radojevića „Narcis i eho“, film koji je, da to skoro niko ne zna, dospeo do bioskopa pre mesec dana.
I to bi bilo to. To je 2011. godina srpskog filma. Nije ni čudo da su svi pohrlili da gledaju „Paradu“. Zbog nje se sada, kao što je to uzvikivao naslov trijumfalnog Bjelogrlićevog „Montevidea“ (upravo je, inače, snimio i drugi deo ove priče, pa će njegova, najverovatnije biti i 2012. godina, tim pre što je materijal od uvodne priče upravo na raspolaganju gledaocima u formi televizijske serije), može čitava filmska godina sumirati u jednom uskliku: „Parada, bog te video“! Ali, ipak, avaj, dajte nam bar, opet, Montevideo!

[/restrictedarea]