Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Svetlana Vasović Mekina
Slovenija već šestu godinu odaje počast herojima koji su život dali za odbranu „slovenačke Štajerske“, ali niko ni da pomene da je upravo srpska vojska dala nezanemarljiv doprinos u odbrani aktuelne slovenačke međe
Slovenački mediji su povodom državnog praznika „Dana Rudolfa Majstera“, koji se od 2005. godine obeležava svakog 23. novembra, ponovo evocirali uspomene na doba kada su uspostavljene i odbranjene granice Države Slovenaca, Hrvata i Srba. Radi se o državi koja je obuhvatala teritoriju južnoslovenskih naroda nekadašnje Austro-ugarske. Formirana je krajem Prvog svetskog rata (29. oktobra 1918. godine), da bi se već 1. decembra 1918. godine ujedinila sa Kraljevinom Srbijom, posle čega nastaje Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ono čega nema u slovenačkim osnovnoškolskim i srednjoškolskim udžbenicima istorije, ni u istorijskim čitankama, niti u udžbenicima uopšte, kao ni prilikom podsećanja na Majsterovo vojničko pregnuće, jeste da su na severu i zapadu buduće Kraljevine SHS (a današnje Slovenije) rečene granice odbranjene i uz velike napore srpskih vojnika koji su se borili sa slovenačkim soldatima dobrovoljcima posle sloma Austrougarske monarhije, a koje je u Mariboru organizovao general Majster.
Slovenija već šestu godinu odaje počast herojima koji su život dali za odbranu „slovenačke Štajerske“, ali niko ni da pomene da je upravo srpska vojska dala nezanemarljiv doprinos u odbrani aktuelne slovenačke međe. Za junake srpskog roda nema mesta u novijoj slovenačkoj istoriografiji, pa su izbačeni iz istorijskog sećanja slovenačkog naroda, naročito mlađih generacija.
Uprkos nespornim istorijskim činjenicama slovenačka vlast, bez obzira na to da li vladu čini „leva“ (predvođena reformisanim komunistima v. d. premijera Boruta Pahora) ili „desna“ (na čelu sa Ivanom alijas Janezom Janšom) opcija – svako praznovanje „Dana Rudolfa Majstera“ iskoristi za lansiranje različitih izmišljotina na račun Srba i Srbije. Jesu to sve „varijacije na istu temu“, ali ono što šokira jeste upornost sa kojom se notorne neistine godinama proturaju kroz najuticajnije slovenačke medije, i sve to uprkos tvrdnjama slovenačkih zvaničnika o „sve boljim, čak odličnim“ odnosima Slovenije i Srbije, velikim uzajamnim (privrednim) interesima, međusobnom poštovanju i sličnom.
A kada bi bar najpopularniji slovenački političari i najviši državnici prilikom obeležavanja dana kada je Majster preuzeo „vojnu vlast“ u Mariboru demonstrirali privrženost istorijskim istinama i javno se suprotstavili manipulacijama koje su u međuvremenu dobile mesto i u učilima, onda bi današnje generacije Slovenaca znale da bi trebalo odati počast i brojnim vojnicima iz Srbije koji su se odazvali apelu „braće sa severa“ da brane „severnu granicu“ države u nastajanju. Umesto toga, slovenački političari, istoričari, akademici, svi odreda, podilaze nacionalističkoj retorici koja veliča žrtvu „palih Slovenaca“. Isključivo – Slovenaca. Jedni ponavljaju laži medija, drugi ćute o neistinama, svi zajedno podilazeći nacionalistima.
LAŽI O „SRPSKOJ TRGOVINI“ SLOVENAČKOM ZEMLJOM
Svež primer je ljubljanski dnevnik „Delo“ koji je povodom obeležavanja Majsterovog dana, 23. novembra, objavio ljutit osvrt, jer je spomenik generalu smešten „uz burek“ kod ljubljanske Autobuske stanice. Autor, valjda uveren da bi bronzani Majster na konju više uživao u mirisu domaćeg kiselog kupusa i kranjskih kobasica, odapeo je u javnost novu, „istorijsku verziju“ uloge Srba i Srbije tokom borbe za severne slovenačke granice.
„Prljave zakulisne igre pratile su Majstera tokom njegovog delovanja u Štajerskoj i Koruškoj. U skladu sa jednom od istorijskih teza Majsterov ćar je veoma ograničila tadašnja vlast u Srbiji, koja je trgovala sa austrijskom i posredno sa nemačkom vrhuškom. Oni su, u zamenu za popuštanje spoljnoj politici stare Jugoslavije, želeli (da prisvoje) veće komade slovenačke teritorije, zato su se u Srbiji upinjali da na sve moguće načine skrešu krila takvim ‘slobodnim strelcima’ kakav je bio Majster“, piše „Delo“ u članku „General Majster u mirisnom društvu prodavnica bureka“, pod međunaslovom „Prljava trgovina sa Austrijom i Nemačkom“. Uredništvu je nekako promakla činjenica da je „stara Jugoslavija“ nastala jedanaest godina posle događaja kojima Majster ima da zahvali što je ušao u istoriju, niti da novinar nigde ne pominje bar neki istorijski dokaz za svoje otkriće. Niko nije čak ni posumnjao da bi moralo biti prilično neverovatno da bi Srbija, u trenutku kada je bila u ratu sa Nemačkom i Austrijom, istovremeno šurovala, tj. „trgovala“ sa tim zemljama. A upravo pisanje, poput opisanog, poslednjih godina od Srbije, koja je u Prvom svetskom ratu bila napadnuta od strane Austrougarske i borila se na strani pobednika, u Sloveniji potpiruje stereotipe da je Srbija glavni krivac za Prvi svetski rat. To je ujedno temelj novodobnog mita da je upravo Srbija „zaslužna“ što je Slovenija, iako je u Prvom svetskom ratu toliko krvarila, ostala uskraćena za teritorije koje su posle 1919. godine pripale Austriji.
General u penziji Marjan Kranjc, autor brojnih stručnih knjiga sa područja vojne istoriografije, komentariše za „Pečat“ tezu o srpskoj „trgovini“ teritorijama na štetu slovenačkih interesa tokom Prvog svetskog rata.
„Spomenuta ‘istorijska’ teza veoma je opasna. Koliko je meni poznato, tokom rata nije bilo nikakvih pregovora, ni ‘trgovanja’ između zaraćenih strana. Šta se događalo na Pariskoj mirovnoj konferenciji, to je drugo pitanje. Tamo je najagresivnije nastupala italijanska diplomatija sa očitim teritorijalnim pretenzijama ne samo u Koruškoj nego i u samoj Sloveniji. Da nije bilo potpukovnika Švabića i bataljona srpskih dobrovoljaca, italijanska vojska bi zauzela ne samo Ljubljanu nego i Trbovlje“, upozorava Kranjc. On je još 2000. godine zajedno sa kolegom Milisavom Sekulićem iz Beograda predložio da se u Sloveniji prvo urede grobovi dobrovoljaca, slično kao što je u Srbiji još od 1920. godine urađeno za pale slovenačke „solunce“, borce na Solunskom frontu, kao i za borce pale u NOB, od 1941. godine. Inicijativa je, međutim, u Ljubljani ostala bez odjeka.
Dok razgovaramo u Ljubljani, Kranjc, ponosan temeljitošću istraživanja arhivske građe u Sloveniji, ističe da je još u članku „Rat posle rata“, koji je objavio na svom sajtu, izveo sledeći zaključak: „Sasvim je izvesno da je ukupan doprinos srpskih dobrovoljaca – oko 500 vojnika i oficira – u borbama za severnu i zapadnu slovenačku granicu tokom 1918. godine, bio veoma pozitivan, a to se vidi i iz pohvala generala Rudolfa Majstera, zahvalnosti dr Antona Korošca i drugih činjenica“. Kranjc podseća da postoje još neobrađeni delovi arhiva srpske Vrhovne komande, kao i savezničkih – antantnih snaga. Uveren je da su „sazreli povoljni uslovi da sa odgovarajuće vremenske distance učinimo napor da se arhivski materijali još jednom pregledaju i provere, a zatim da istorijskim zapisom ostavimo budućim pokolenjima dokaze uzajamnog uvažavanja i pružanja bratske pomoći od strane Slovenaca – Srbima i obratno, Srbi – Slovencima“.
Slovenački političari, međutim, redovno propuste šansu da prilikom državnih svetkovina pomenu zasluge pripadnika srpskog naroda koji su u prošlosti pomagali Slovencima, na primer srpskih boraca tokom i naročito krajem Prvog svetskog rata, i uz bok generala Majstera utvrdili severnu granicu Slovenije. Nema sumnje da bi to pomoglo razbijanju negativnih stereotipa o Srbima, u Sloveniji raširenih naročito od 1991. godine.
Problematizovanje ponavljanja najgorih stereotipa o Srbima u slovenačkoj javnosti, to je pitanje koje sam postavila predsedniku Slovenije Danilu Tirku još krajem 2009. godine. Odgovorio je da ne veruje da u Sloveniji postoje stereotipi o srpskom narodu i da u Sloveniji postoji tradicionalno poštovanje prema srpskom narodu koje „preovladava“.
Na konkretno pitanje, da li bi u sklopu obeležavanja raznih godišnjica povezanih sa severnom granicom Slovenije, a u duhu poboljšanja odnosa, trebalo apostrofirati i pomoć srpske vojske i vojnika, s obzirom na to da su i neki slovenački istoričari primetili da su te činjenice poslednjih decenija zapostavljene, predsednik Slovenije odgovorio je sledeće: „Morate da razumete da je Majsterovo ime bilo u slovenačkoj istoriji dugo vremena gurnuto u stranu i da se pravo razumevanje njegove uloge pojavilo tek nedavno… Možda bi o tome trebalo da se napravi nekakav ozbiljniji naučni simpozij i da se malo bolje pokaže period na kraju Prvog svetskog rata kada se raspao jedan čitav svet, kada je veću ulogu dobilo pravo na samoopredeljenje naroda, koje ipak nije bilo realizovano u punom smislu. Za osvetljavanje toga bi bilo dobro da se organizuje nekakav naučni skup“.
Dve godine kasnije, ne samo da nije bilo ništa od naučnih skupova, nego su činjenice o dešavanjima krajem i posle Prvog svetskog rata u Sloveniji još više iskrivljene, pa mediji šire nove neistine o prljavoj ulozi Srbije, ovog puta povodom „trgovine“ teritorijom tada još nepostojeće države Slovenije. Otuda ne čudi da ni na proslavi 90-godišnjice kraja Velikog rata – nije bilo nijednog predstavnika Srbije, iako organizatori različitih pomena palima u klanici na ratištima 1914-1918. godine nisu zaboravili da podsete da je na slovenačkoj zemlji ratovalo čak 18 naroda. Ali su smetnuli s uma da je među njima bio i – srpski.
Kada je Janez Janša, tada slovenački premijer (kome se posle prevremenih izbora zakazanih za 4. decembar ponovo smeši ista funkcija), prilikom prve proslave „Dana Rudolfa Majstera“, pre šest godina, održao nadahnut govor u Mariboru, ni rečju nije pomenuo doprinos srpskih dobrovoljaca u odbrani „severne granice“, ali nije zaboravio da podseti da se 1919. godine ondašnji slovenački politički vrh prilikom prelaska u jugoslovenski državni okvir silno namučio, suočen sa „unitarističkim pritiscima beogradske elite“.
Treba podvući i da austrijski „Crni krst“, organizacija koja se brine za grobove (svojih) vojnika palih u Prvom svetskom ratu, redovno priređuje komemoracije na nekadašnjim stratištima na koje poziva i predstavnike stranih diplomatskih predstavništava. Istovremeno, Slovenija je sasvim prezrela doprinos Krste Smiljanića, Steve Švabića i drugih časnih srpskih vojnika koji su se, iz današnjeg ugla gledanja – borili za granice Slovenije. Da ironija bude kompletna, danas u znak sećanja na događaje vezane uz Prvi svetski rat (i uoči 1914. godine) mnogi Slovenci opet rado odenu očuvane austrougarske kape i uniforme, dok mlađi pojma nemaju da su njihovi preci isterali austrijske i italijanske zavojevače sa tla današnje Slovenije – pomoću srpskih šajkača i opanaka.
NELAŽIRANA ULOGA SRBA
Kakva je bila stvarna uloga Srba u Majsterovim vojničkim poduhvatima i na tlu Slovenije uopšte, tu „tajnu“ pamte istorijski anali. Majster je 1. novembra 1918. godine u Mariboru, podržan malobrojnim slovenačkim vojnicima i Srbima oslobođenim iz austrougarskog zarobljeništva, preuzeo vlast. Proglasio je Maribor „jugoslovenskom teritorijom“, o čemu je vlada u Ljubljani tek naknadno obaveštena. Majsterov drski poduhvat je požnjeo uspeh, iako je u užem gradskom jezgru, prema popisu iz 1910. godine, živelo 27.994 stanovnika, od čega je svega 3.823 ljudi (ili 13,7 odsto) navelo da kao jezik sporazumevanja koristi slovenački. Ali Majsteru nije bila važna demografija, već je svojom akcijom preokrenuo tok istorije.
Položaj u Koruškoj je bio nešto drugačiji – pokrajinska vlada je zavisila i od pomoći srpskih dobrovoljaca, a kasnije i od srpske kraljevske vojske. Krajem 1918. godine raspolagala je sa 8.925 vojnika i oficira, te 1.695 srpskih vojnika, povratnika iz austrijskog zarobljeništva. Indikativno je da se na poziv za mobilizaciju u Koruškoj odazvalo samo 2.500 rezervista. Slovenački Korušci su se loše odazivali na mobilizacije. Franjo Malgaj je uprkos tome, 30. novembra 1918. godine, zauzeo Velikovec (Volkermarkt), a u napadu mu je od ogromne pomoći, po sopstvenom priznanju, bilo 140 srpskih vojnika sa šest mitraljeza, koje mu je poslao potpukovnik Stevan Švabić, Srbin. Ljubljana je tada tražila da Beograd u Sloveniju pošalje brojčano jaku srpsku vojsku i obezbedi severnu granicu zemlje „Slovenaca, Hrvata i Srba“, koja je proglašena 31. oktobra 1918. godine u Ljubljani. Prvi bataljon srpske vojske, pod komandom generala Krste Smiljanića, koji je bio vođa srpske vojne misije, stigao je u Sloveniju 22. decembra 1918. godine. Slovenačka vlada zahtevala je pomoć od generala Smiljanića, ali pošto je on imao malo snaga na raspolaganju, nije mogao da izvede tražene napade. Tada je ljubljanska pokrajinska vlada odlučila da samostalno izvede prvi napad na Celovec (Klagenfurt). Ofanziva je krenula 29. aprila 1919. godine u ranim satima. Slovenačke čete su poražene u borbama sa austrijskim „abverovcima“. Potom počinju pripreme na veliku „svejugoslovensku“ ofanzivu. Vrhovna komanda srpske vojske šalje u Sloveniju konjicu, pešadiju i artiljeriju, tri puka redovne vojske, prekaljene u probijanju Solunskog fronta. Austrija raspolaže sa oko 10.000 vojnika i 50 topova, a jugoslovenska vojska sa 10.000 vojnika zajedno sa dobrovoljcima, oslobođenim srpskim vojnicima, 94 topa i 270 mitraljeza. Komandanti su bili isključivo srpski vojnici, jedino je Labodskom odredu (koji je imao 2.000 vojnika i 14 topova) komandovao general Majster.
Jugoslovenska ofanziva je bila iznenađenje za Austrijance. Slovenački i srpski vojnici su do 4. juna potukli austrijsku vojsku i osvojili Celovec (Klagenfurt), Velikovec i u Sloveniji nikad prežaljeni slovenački nacionalni simbol (danas u Austriji) – Gosposvetsko polje. Austrijske jedinice imale su naređenje da smeju da se predaju samo silama „antante“, dakle i jedinicama srpske vojske. Kada je četa ljubljanskog puka stigla na Gosposvetsko polje zapevala je ispred crkve „Napred zastave slave“ i „Lepa naša otadžbina“, a sveštenstvo je vojsku pozdravilo rečima: „Neka vas Bog primi, kraljeva jugoslovenska vojsko“.
Istoričar Lojze Ude uočio je značaj „srpske komande i discipline“ i otkrio da je prvi poraz slovenačke vojske u Koruškoj, dva meseca ranije, pokazao da slovenački vojnici nisu bili dovoljno jaki da samostalno zauzmu (austrijsku) Korušku, pa su im stoga „u pomoć morali doći Srbi“.
Slično je bilo i na zapadnom frontu. Predsednik slovenačke vlade Jože Pogačnik u Postojni je pozdravio italijanske oficire kao pripadnike „savezničke vojske“. Preduzimljivi Italijani pokušavaju da prodru ka Vrhniki, nadomak Ljubljane, ali ih je 14. novembra 1918. godine zaustavila jedinica 26. pešadijskog puka, sastavljena od Srba, bivših vojnih zarobljenika, pod komandom potpukovnika Stevana Švabića.
Pošto Italijani nisu hteli da se povuku ni iz Bele Peći, slovenački stotnik Vinko Potočnik poziva u pomoć srpske vojnike, jer je „poznato da imaju Italijani pred srpskom šajkačom više respekta nego pre našom, još uvek austrijskom vojničkom kapom“. Slično je bilo i u Bohinjskoj Bistrici, gde su se italijanski alpinisti pod komandom svog „sototenta“ suočeni sa srpskim vojnicima prvim vozom vratili u Podbrdo. Opisani vojni uspesi bili su potom većim delom poništeni voljom naroda u austrijskoj Koruškoj, gde je 10. oktobra 1920. godine, na osnovu Pariske mirovne konferencije organizovan plebiscit u tzv. „zoni A“. Iako je više od 70 odsto stanovništva u tom delu austrijske Koruške bilo slovenačke narodnosti, na plebiscitu je čak 22.025 glasača (59 odsto) glasalo da teritorija ostane u sastavu Austrije, a 15.272 (41 odsto) za priključenje Jugoslaviji. Uprkos „samoamputaciji“ koju su skrivili sunarodnici, Slovenci, danas slovenački udžbenici istorije uče nova pokolenja da Beograd nije odgovorio na vapaje Ljubljane da blagovremeno pošalje trupe, pa je tako Srbima natovarena krivica za gubitak (slovenačkih) teritorija koje su (p)ostale deo Austrije.
Poslednje, ovogodišnje obeležavanje „Dana Rudolfa Majstera“ pokazuje da amnezija u pogledu pomoći koju su Srbi pružali Sloveniji u najteže vreme – u Sloveniji još uvek traje. Ali ništa ne može da poništi istorijsku činjenicu da je Srbija na kraju Prvog svetskog rata Slovencima (kao i Hrvatima i drugim narodima pod Austrougarskom kapom), iako su prethodno učestvovali u agresiji na Srbiju, pomogla da kraj rata dočekaju na strani pobednika umesto na strani poraženih.
_________________
Ko je Rudolf Majster?
Prema „Delu“ general Rudolf Majster-Vojanov rođen je 29. marta 1874. godine u Kamniku, a opevan zato što je svoja „najvažnija dela obavio u prelomno vreme raspada Austro-ugarskog carstva“. On je 1918. i 1919. godine sa „svojom vojskom sprečio da Maribor i štajersko Podravlje budu priključeni nemačkoj Austriji“, pošto je krajem Prvog svetskog rata tadašnje Gradsko veće proglasilo priključenje Maribora – republici Nemačkoj Austriji. Majster je munjevito stvorio „slovenačku vojsku sa oko 4.000 vojnika i 200 oficira; on je noću, 23. novembra 1918. godine, sa saborcima razoružao zaštitnu stražu, odnosno tzv. ‘Zelenu gardu mariborskih Nemaca’“.
Tokom „novembra i decembra je sa svojim saborcima osvojio narodnu pograničnu zonu u Štajerskoj“.
Nigde ni reči da su jedro Majsterovih saboraca činili srpski vojnici i oficiri koji su se vraćali iz nemačkog zarobljeništva.
_________________
Časovi nacionalizma
Slovenački gimnazijalci na časovima istorije (4. razred) uče da je Gavrilo Princip bio hladnokrvni ubica koji se „zauzimao za ujedinjenje svih Srba u jednoj državi“, stoga je u Sarajevu prvo pucao u stomak trudne Sofije, ubivši je na licu mesta, a potom izvršio atentat na Ferdinanda. Uz mnogo simpatija je u udžbenicima opisana nemačka taktika „blickriga“. U istom maniru prilikom sve brojnijih obeležavanja raznih istorijskih bitki koje su se poslednjih vekova odvijale na tlu Slovenije, svečani govornici ne skrivaju žal za prosvećenim vremenom života Slovenaca u Austro-ugarskoj monarhiji, za razliku od tavorenja pod srpskom okupacijom u dve Jugoslavije.
_________________
Spomenik Tegetofu umesto srpskoj četi
Danas je zaborav potpuno prekrio zasluge srpskih vojnika u oslobođenju Maribora, gde je Majster isprva okupio oko 150 vojnika i organizovao ih da kao prva četa, podržana vojnim orkestrom, paradiraju ulicama Maribora. Pojavljivanje srpskih vojnika sa šajkačom na glavi delovalo je šokantno na nemačke stanovnike Maribora, koji su činili većinu, a to je važilo i za austrougarsku vojsku i policiju. Majster je sproveo opštu mobilizaciju 9. novembra 1918. godine, mada u tom trenutku nije imao svoju vojsku, već je sa pomenutom četom srpskih dobrovoljaca rešavao sve probleme u gradu. Konačno je severna granica zauzeta i uz pomoć srpskih vojnika, oni su predstavljali snage antente. I – Maribor je ostao u Sloveniji.
Danas u Mariboru ništa ne podseća na tu činjenicu. Ali zato usred grada stoje dva velika drvena jarbola, postavljena u znak sećanja na austrougarskog viceadmirala, barona Vilhelma von Tegetofa, rođenog u Mariboru.
