Moralna načela i pravila privređivanja

Priredio i preveo sa ruskog Vladimir Dimitrijević

Ovaj dokument, kao zbir etičkih principa i pravila koja bi trebalo da važe u ekonomiji, usvojen je na završnom plenarnom zasedanju Osmog svetskog ruskog narodnog sabora, održanom u Gostinskom kompleksu „Danilovski“, 4. februara 2004. godine

Ovaj zbir moralnih principa i pravila nudi se na dobrovoljno usvajanje rukovodiocima preduzeća i trgovačkih firmi, preduzetnicima i njihovim društvima, sindikatima i svim drugim učesnicima ekonomskih procesa, među kojima su i državni organi i društvene organizacije koje imaju veze sa privredom. Ovaj dokument ne ponavlja paragrafe već postojećih odnosnih zakona. On se ne bavi ni tehničkom konkretizacijom ekonomskih odnosa, koja je regulisana putem naročitih državnih ustanova i profesionalnih udruženja. Niže formulisana moralna načela i pravila zasnivaju se na deset Božjih zapovesti, kao i na iskustvu zasnovanom na recepciji istih u hrišćanstvu i drugim religijama, tradicionalnim u Rusiji. Reč je nadasve o tezama koje proističu iz zapovesti Božjih shvaćenih u širem smislu, kao i iz mnogovekovnog religiozno-moralnog nasleđa, u čijem okviru se nalazi i ono rusko. Ovaj zbir moralnih načela i pravila opisuje idealni model privređivanja koji sada ne postoji, ali čijem ostvarenju treba i mora da se stremi svakodnevno. Moguće je da stvarnost zadugo neće odgovarati datom dokumentu. Ali se ne može unapred reći da je cilj kretanja ka ostvarenju istog nedostižan, jer stremeći čistoj savesti i dostojanstvenom životu čovek može da korača i najtežim putevima, čak i ako se stvar tiče tako složene oblasti ljudskog postojanja kakva je privreda.

1. NE ZABORAVLJAJUĆI NA HLEB NASUŠNI, MORAMO PAMTITI I DUHOVNI SMISAO ŽIVOTA. NE ZABORAVLJAJUĆI LIČNO DOBRO, MORAMO SE BRINUTI I O DOBRU BLIŽNJEGA, DOBRU DRUŠTVA I DOBRU OTADŽBINE
U istoriji Rusije bilo je raznolikih pristupa pitanju o prioritetu materijalnog ili duhovnog, ličnih ili zajedničkih interesa. Duhovni ideal je mnogo puta žrtvovan zarad utilitarnih interesa, i obratno. U izvesnim periodima društveno je stavljano iznad ličnog, a u drugim lično iznad društvenog. Taj problem bio je u središtu pažnje rasprave između „josifovaca“ i „nesticatelja“, zapadnjaka i slovenofila, društvenih delatnika postsovjetskog perioda. Pa ipak, sama činjenica da je takva diskusija postojala dokazuje da su lična i zajednička korist, duhovno i materijalno neoduzimljivi delovi ljudskog postojanja. Upravo zbog toga ne sme se zanemarivati ni duhovni ideal, niti pak stremljenje ka materijalnom dobru, niti korist bližnjega i društvene zajednice.
U istoriji, ruska duhovno-moralna tradicija uglavnom se okretala prioritetu duhovnog nad materijalnim, idealu samožrtvovanja ličnosti radi dobra naroda. Međutim, krajnosti takvog izbora često su vodile do strašnih tragedija. Sećajući se toga, moramo da sazdamo takav ekonomski poredak, koji će moći da skladno ostvari, kako duhovna stremljenja, tako i materijalne interese ličnosti i društva. Takva harmonizacija, kao što pokazuje istorijsko iskustvo, biva pospešivana pravilima zasnovanim na biblijskim načelima.

2. BOGATSTVO NIJE CILJ SEBI SAMOM. ONO MORA DA SLUŽI IZGRADNJI ŽIVOTA KOJI JE DOSTOJAN ČOVEKA I NARODA
Kult bogatstva i moralnost kod čoveka su nespojivi. Odnos prema bogatstvu kao prema idolu neizbežno razara ekonomsku i pravnu kulturu, rađa nepravdu prilikom raspodele  plodova rada, socijalni „rat sviju protiv svakoga“. Bogaćenje radi bogaćenja vodi u ćorsokak i ličnost, i posao, i nacionalnu ekonomiju.
Bogatstvo samo po sebi nije ni blagoslov, ni kazna. To je pre svega ispit i odgovornost. Za moralnog čoveka imovina nije samo sredstvo za sticanje koristi, nego i sredstvo za služenje idealima dobra i pravde.
Imovina daje maksimum upravo onda kada se koristi efikasno, a kada se plodovi njenog korišćenja raspodeljuju pravično i odgovorno, kada se „ulažu“ u stabilnost društva. Ako čovek stiče materijalna bogatstva isključivo za sebe, svoju porodicu, socijalnu grupu, pri tome zanemarujući interese drugih – on krši moralni zakon i gubi mnogo u ekonomskom smislu. Što je veća imovina, to je veća vlast čoveka nad drugim ljudima. Zato upotreba imovine u oblasti privređivanja ne sme da ima usko egoistički karakter, niti da protivureči opštem interesu.
Pošteno privređivanje isključuje bogaćenje na štetu društva. Blagostanje preduzetnika i trudbenika čiste savesti mora da odgovara njihovom radnom zalaganju, mora da bude posledica stvaranja, brižljive upotrebe i korišćenje istog zarad uvećanja društveno korisnih dobara. Dužnost imućnog čoveka je da ljudima čini dobro, ne računajući uvek pri tom na društveno priznanje. I preduzetnik i država moraju kad donose ekonomske odluke da polaze od načela pravednosti. Nivo potrošnje i standardi kvaliteta življenja moraju da budu razumni i umereni, s obzirom na stanje sredine koja nas okružuje.
Novac je samo sredstvo za postizanje postavljenog cilja. On mora da se stalno kreće i obrće. Pravi posao, koji obuzima celog čoveka, to je istinsko bogatstvo preduzetnika. Odsustvo kulta novca čoveka oslobađa, čini ga unutarnje slobodnim.
Čovekovo siromaštvo ili bogatstvo sami po sebi ne govore o čovekovoj moralnosti ili amoralnosti. Siromah, koji svoje sposobnosti traći beskorisno ili ih koristi za sebične ciljeve, nije manje nemoralan od bogataša koji odbija da deo prihoda žrtvuje za dobro zajednice. Siromaštvo je ispit, kao i bogatstvo. Siromašan čovek mora da se ponaša dostojanstveno, da stremi efektivnom radu, da podiže nivo svoje profesionalnosti da bi izašao iz stanja siromaštva. Država, društvo i biznis moraju mu u tome pomoći.

3. KULTURA POSLOVNIH ODNOSA I VERNOST ZADATOJ REČI POMAŽU DA BOLJI POSTANU, KAKO ČOVEK, TAKO I PRIVREDA
Poslovni odnosi moraju da se grade na uvažavanju prava i zakonitih interesa onih koji u njima učestvuju. U privređivanju se moraju kombinovati načela pravednosti i efikasnosti. Pošto ima vlast nad materijalnim sredstvima i ljudima, poslodavac (i država kao poslodavac), mora da oseća odgovornost za donete ekonomske odluke, za postupke svojih zaposlenih i za posledice tih postupaka.
Časnost i profesionalizam u odnosu prema klijentu i poslovnom partneru pomažu zadobijanju poverenja i osnažuju privredni položaj preduzeća, dok ga „nepoštena igra“ osuđuje na neizbežnu propast. Poštovanje usmenih i pismenih dogovora temelj je skladnih odnosa u privredi. Nasuprot tome, neizvršavanje obaveza dovodi do snižavanja autoriteta poslovnog staleža, kao i autoriteta cele zemlje. Društvo mora da osuđuje takvu vrstu ponašanja. Forme osude mogu biti raznolike (odbijanje ličnog opštenja, javni bojkot, isključivanje iz profesionalnih organizacija). Takva pravila treba primenjivati i prema nesavesnim radnicima, koji ne izvršavaju ono što je predviđeno Ugovorom o radu. Preduzeće je kadro da uspe samo ako se unutar kolektiva poštuju uzajamno dogovorene obaveze.
Na radnom mestu i u poslovnim odnosima su nedopustivi takvi poroci, kakvi su psovanje, nepristojno ponašanje prema osobama suprotnog pola, tuča, pijanstvo, familijarnost.
Ne sme se koristiti ugled svoje firme radi dostizanja ličnih ciljeva, sticanja lične koristi na štetu zajedničkog poslovanja.
Obmanjivanje kupca u oblasti usluga i trgovine vodi gubitku poverenja i neretko bankrotu preduzeća. Prostaštvo, lenjost, nepažnja i nekorektnost radnika koji dolazi u dodir s klijentom istoga odbija i nanosi štetu poslovanju. Moralno ponašanje u oblasti privrede stoga se izražava i učtivošću i korektnošću, samokontrolom u svakoj situaciji, uvažavanjem tuđeg mišljenja, čak i ako je ono pogrešno. Nije slučajno u Rusiji glavna krilatica poslovnih ljudi bila: „ Dobit iznad svega, ali čast iznad dobiti“. Poslovna reputacija je dugoročna aktiva. Ona se teško stiče, a lako gubi.

[restrictedarea]

4. ČOVEK NIJE „MEHANIZAM U STALNOM POGONU“. NJEMU JE NEOPHODNO VREME ZA ODMOR, ZA DUHOVNI ŽIVOT, ZA STVARALAČKI RAZVOJ
Stalan jednoličan posao, makar bio i intelektualni, duhovno siromaši čoveka i vodi ga degradaciji. Ništa ne može da opravda onemogućavanje prava čoveka na zakonsko vreme za odmaranje, slobodne dane i godišnji odmor kakav dolikuje. Uz to, čovek mora da ima pravo da menja sfere i vidove svoje delatnosti.
Preduzetnici, vlasti i društvo moraju da se staraju o intelektualnom, duhovnom i fizičkom razvoju svake ličnosti. Materijalni i finansijski kapital danas je nemoguće stvoriti, ali ni zadržati, bez intelektualnog kapitala – dobrovoljnog priloga koji čovek prilaže kroz svoje sposobnosti, znanja i umenja. Njemu moraju biti dostupna znanja i riznice kulture, mogućnost da se ostvari putem obrazovanja, naučne i stvaralačke delatnosti. Korišćenje dela radnog vremena na to stostruko će se isplatiti. Dalekovidi poslodavac brinuće se i o odmoru zaposlenih koji pomaže njihovom razvoju. Jer ličnost čiji su potencijal i talenti svestrano razvijeni donosi maksimalnu korist, kako društvu u celini, tako i konkretnom poslu u oblasti privređivanja.

5. DRŽAVA, DRUŠTVO I BIZNIS MORAJU DA SE ZAJEDNIČKI STARAJU O DOSTOJANSTVENOM ŽIVOTU ZAPOSLENIH, A NAROČITO ONIH KOJI NE MOGU SEBI DA ZARADE ZA HLEB. PRIVREĐIVANJE JE SOCIJALNO ODGOVORNA DELATNOST
Nacionalna ekonomija se samourušava bez efikasnih mera socijalne zaštite. Radnik koji nema perspektivu da zaradi dostojnu penziju, lišen pristupa obrazovanju, medicinskim uslugama, socijalnom osiguranju – nikad neće raditi s radošću i zadovoljstvom. Odustvo socijalne obezbeđenosti će ga primoravati da traži mogućnosti dopunske zarade sa strane, što negativno utiče na nivo njegove profesionalnosti.Cilj rada takvog zaposlenog je socijalno preživljavanje, a ne svesno i celishodno stvaralaštvo. Za njega je gubitak radne sposobnosti gubitak svega. Nasuprot tome, čovekova sigurnost u sutrašnjicu je pretpostavka za profesionalni razvoj, i omogućava da se izgradi dugoročna strategija razvoja preduzeća. Radnicima preduzeća mora biti omogućeno da odgovorno učestuvuju u upravljanju istim, u skladu s njihovim profesionalnim nivoom i obrazovanjem, da bi mogli da se osete kao partneri koji saučestvuju u sudbini zajedničkog posla.
Poslodavac ( i država kao poslodavac ) mora da snosi javnu odgovornost za svoje učešće u programima socijalnog i penzijskog osiguranja. Na državi leži odgovornost za očuvanje života, zdravlja i ljudskog dostojanstva starijih ljudi, invalida, sirote dece. Ona ne samo da je dužna da pomaže nesposobnima za rad, nego mora da stvara i uslove za dela milosrđa koja čine preduzeća, religiozne i društvene organizacije, pojedinci. Stepen blagostanja društva neposredno zavisi od njegovog odnosa prema nesposobnima za rad i starima. Izdvajanje dela prihoda za pomoć starima i bolesnima, invaldima i sirotoj deci mora biti norma za svako rentabilno preduzeće, kao i za svakog dobrostojećeg zaposlenog, kao i najamnog radnika.
Preduzeća su pozvana da posebnu pažnju posvete penzionerima i invalidima, koji su svoj trud uložili u razvoj istih. Kada poslodavac priznaje sadašnje i prošle radne zasluge svojih zaposlenih to miri prošlost i budućnost, i osnažuje uspeh njegovog posla.

6. RAD NE SME DA UBIJA I SAKATI ČOVEKA
Stvaranje dostojnih uslova rada, strogo poštovanje pravila bezbednosti u proizvodnji – to je oblast povišene odgovornosti poslodavca, pod kojim se podrazumeva i država. Međutim, i radnik je dužan da se odgovorno odnosi prema zahtevima bezbednosti, da ne dopušta nemar i pijančenje, pogotovu kad je u pitanju rad s opasnim tehničkim sredstvima. On mora da shvati da svojom neodgovornošću ugrožava život i zdravlje drugih ljudi.
Rad je za najamnog radnika osnovni izvor sredstava za život. Zato  neosnovana otpuštanja, niska cena rada, nepravovremena i nepotpuna isplata zarade dovode zaposlenog na izvicu egzistencije. Nasuprot tome, brižljiv odnos poslodavca prema radu, zdravlju i životu bližnjega donose dobro kako njemu, tako i radnicima. Poslodavci se moraju odreći od protivzakonitih metoda vođenja poslova uz upotrebu nasilja i pretnje silom. Stemljenje ka uspehu po bilo koju cenu, prezir prema tuđem životu i zdravlju – grešno je i zločinačko.

7. POLITIČKA VLAST I VLAST EKONOMSKA MORAJU BITI ODVOJENI. UČEŠĆE BIZNISA U POLITICI I NJEGOV UTICAJ NA JAVNO MNENJE MOŽE BITI SAMO JAVNO I OTVORENO
Sva pomoć biznisa upućena političkim partijama, društvenim organizacijama, sredstvima masovnog informisanja mora biti opštepoznata i proverljiva. Tajna pomoć te vrste treba da se podvrgne javnoj osudi. Privatna sredstva javnog informisanja moraju otvoreno da obaveštavaju o izvorima, obimu i trošenju svojih sredstava. Proizvodne i preduzetničke strukture, koje pripadaju državi, ne smeju da imaju političke favorite.
U EKONOMIJI NEMA MESTA ZA KORUPCIONAŠE I DRUGE VRSTE KRIMINALACA.
Nedopustivo je nezakonito uvlačenje organa državne vlasti u konkurentsku borbu i rešavanje ekonomskih sporova. Biznis svoje interese pred vlašću mora da brani zakonitim sredstvima, otvorenim za društvenu kontrolu.
Lica i strukture krivi za teška kriminalna dela , naročito ona povezana s korupcijom, moraju postati neprihvatljivi kao poslovni partneri i pripadnici preduzetničke zajednice. Moralno odgovorni biznis ne može imati ničeg zajedničkog sa takvim pojavama kakve su trgovina ljudima, prostitucija, pornografija, medicinsko i duhovno šarlatanstvo, nezakonita trgovina oružjem i narkoticima, politički i religiozni ekstremizam.

8. PRISVAJAJUĆI TUĐU IMOVINU, PRENEBREGAVAJUĆI ZAJEDNIČKU IMOVINU, NE PLAĆAJUĆI POSAO RADNIKU, OBMANJUJUĆI PARTNERA, ČOVEK KRŠI MORALNI ZAKON, ŠTETI DRUŠTVU I SAMOM SEBI
Država, preduzetnik, radnik i bilo koji građanin moraju pažljivo da se odnose prema zajedničkoj i svakoj drugoj imovini. Navika da se olako krade od države, suseda ili kolektiva, da se šteti njihovoj imovini mora biti osuđena i proterana iz našeg života. Onaj ko iz zajedničkog ili tuđeg džepa krade mora biti izložen javnoj sramoti. Otimanje od partnera u biznisu , uzimanje istom ugovorenog dela zajedničke dobiti – mora postati poznato svima i mora da dovede do sankcija zajednice preduzetnika. Jedna od formi otimanja je nepravedna raspodela plodova rada između partnera i radnika. Društvo se ne sme deliti na superbogate i krajnje bedne.
Proizvodnja i svi drugi vidovi privređivanja ne smeju da nanose nepopravljivu štetu prirodi, koja nije svojina samo ljudi koji danas žive na Zemlji, nego i zajedničko nasleđe budućih pokolenja. Oni prirodni resursi koji su čoveku sada potrebni, ali koji se ne mogu obnoviti u budućnosti, moraju se koristiti sa proračunom na mnogo stoleća unapred i po mogućnosti biti zamenjeni obnovljivim resursima. Ekološka strana delatnosti svih privrednih subjekata mora biti vidljiva za duštvo, i otvorena za društvenu kontrolu. Učešće u projektima usmerenim na zaštitu životne sredine, uvođenje resursočuvarnih i nezagađujućih tehnologija najvažniji je zadatak staleža preduzetnika.
Preduzetnik mora da bude svestan da neplaćanje poreza određenih po zakonu jeste otimanje od sirotinje, staraca, invalida i drugih najnezaštićenijih. Davanje u vidu poreza dela svojih prihoda za društvene potrebe mora da se pretvori iz teške obaveze, koja se izvršava nevoljno, a nekad se čak ni ne izvršava, u uvažavani čin, koji je dostojan društvene zahvalnosti. Skrivanje prihoda i nezakonito prebacivanje kapitala u inostranstvo isto je što i potkradanje sopstvenih zemljaka.
Svoje radnike potkradaju i oni koji im ne isplaćuju plate kakve zaslužuju, čime ljude osuđuju na bedu i ogorčenost, lišavajući ih radosti u radu. Kada se određuje razmera nagrade za rad i onaj deo prihoda koji ide na plate, treba se rukovoditi načelom pravednosti, ne gledajući standarde teške prošlosti ni primere najsiromašnijih zemalja. Ne sme se zloupotrebljavati očajanje ljudi koji pristaju na nisku platu radi nasušnog hleba.
Rad se ne sme plaćati ispod minimuma neophodnog za život. On mora biti plaćen tako da omogućava čoveku ne samo da se kvalitetno hrani, nego i da može da nabavi robu neophodnu za svakodnevnu egzistenciju, da gaji decu, da sebi obezbedi stanovanje.Oni koji ljudima ne isplaćuju platu, ili redovno kasne , držeći je na nivou ispod životnog minimuma – zaslužuju društvenu osudu.
Država koja živi od narodnih sredstava mora srazmerno da određuje svoj udeo u društvenom bogatstvu. Neopterećujući porezi jedna su od osnova efikasne i moralne ekonomije, u čijem okviru građani mogu da , bez suvišnih napora, plaćaju državi dažbine.

9.U KONKURENTSKOJ BORBI SE NE SMEJU KORISTITI LAŽI I UVREDE, NITI KORISTITI POROCI I INSTINKTI
Konkurencija je jedan od pokretača ekonomije. Monopolizam je isto što i konzervacija i zaostalost. Rezulati savesne konkurencije služe interesima društva, dovode njegove članove u jednake uslove, daju im pravo izbora. Konkurencija je dostojna i moralno opravdana, ako ne razara poslovne odnose.
Najpouzdaniji poslovni partner je onaj koji je uveren u primernost svog kolege. Što je veće poverenje u tvoj posao, to brže raste dohodak. Časnost je investiranje u budućnost. Prilikom konkurentske borbe ne treba se služiti moralno nedopustivim sredstvima. Na primer, preduzetnik ne sme da javno vređa konkurenciju, niti da širi očito lažnu ili neproverenu iformaciju o svojim poslovnim partnerima.
Reklama, koja sadrži otvorenu obmanu, koja eksploatiše polni nagon, podstiče čoveka na pijanstvo i pušenje, koristi duševnu nezrelost dece i omladine – mora se smatrati nemoralnom i zajednica preduzetnika je ne sme podržavati. U reklami se ne smeju  vređati religiozna i nacionalna osećanja ljudi.

10. MORA SE UVAŽAVATI USTANOVA SVOJINE, PRAVO DA SE POSEDUJE I UPRAVLJA IMOVINOM. NEMORALNO JE ZAVIDETI BLIŽNJEM NA NJEGOVOM BLAGOSTANJU, KAO I NASRTATI NA NJEGOVU IMOVINU
Neosnovano oduzimanje imovine podriva ekonomsku stabilnost i ruši poverenje ljudi u pravdu. Nacionalizacija privatne svojine moralno je opravdana samo onda kad njeno korišćenje očito ide nasuprot interesa društva, kada ugrožava bezbednost i život ljudi. U bilo kom slučaju oduzimanje imovine mora se sprovoditi strogo po zakonu i pod uslovom pravedne nadoknade. To se podjednako odnosi i na procese otuđivanja državne i društvene imovine. Nezakonito prisvajanje iste po pravilu biva praćeno razaranjem nacionalne ekonomije i stradanjem miliona ljudi.
Privatizacija nije cilj samoj sebi. Moralno je opravdana ona predaja društvene svoijine u privatne ruke koja dovodi do realnog poboljšanja kvaliteta robe i usluga, snižavanja cena, ojačanja privrede, izgradnje dinamičnog, pravednog društva koje se harmonično razvija.
Nezakonita preraspodela imovine je uvek zločin prema društvu i kršenje moralnog zakona. Pojedinac koji je obmanom došao do imovine nema moralno i juridičko pravo da se naziva sopstvenikom. U takvom slučaju država je pozvana da vaspostavi pravdu, u skladu sa zakonom i moralnom dužnošću.
STANJE EKONOMIJE NEPOSREDNO ZAVISI OD DUHOVNOG I MORALNOG STANJA LIČNOSTI. SAMO ČOVEK DOBRA SRCA I ČISTA UMA, DUHOVNO ZREO, TRUDOLJUBIV I ODGOVORAN – MOŽE SEBE DA OBEZBEDI, DONOSEĆI KORIST SVOJIM BLIŽNJIMA I SVOME NARODU. NEKA TAKO BUDE U RUSIJI, KOJA JE STUPILA U 21. VEK.

_________________

Napomena uz ovaj prevod

Ruska pravoslavna crkva je početkom 21. veka objavila niz društveno značajnih dokumenata koja razrađuju osnovne postavke njene socijalne doktrine, usvojene na svečanom Arhijerejskom saboru 2000. godine u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi. Među njima je od naročitog značaja Dokument o ljudskim pravima i slobodama, koji su „Dveri“ objavile u svom časopisu, u broju posvećenom porodici. Pred čitaocima je sada tekst o moralnim osnovama privređivanja, koji nije zvaničan dokument Ruske crkve, ali ga je usvojio Ruski svetski narodni sabor 2004. godine – a to je organizacija koju podržava upravo Crkva. Cilj ovog mudrog i odmerenog teksta je da ponudi hrišćanski ideal privređivanja koje neće štetiti ni pojedincu, ni zajednici, nego će doprineti harmoničnom razvoju ličnosti i društva. Da se ovaj dokument u Rusiji shvata ozbiljno, dokaz je konferencija za novinare Kluba pravoslavnih preduzetnika, osnovanog 1996. godine. Konferencija je održana u pres klubu „RIA Novosti“, 9. februara 2011, pod naslovom „Došlo je vreme patriotizma. Josifovski projekat osnovnih vrednosti modernizacije“. Na konferenciji su govorili predsednik kluba, direktor Instituta za ekonomsku strategiju i akademik Ruske akademije ekonomskih nauka Aleksandar Ivanovič Agejev, kao i sekretar kluba, u isti mah i sekretar Saveta „Ekonomija i etika“ pri Patrijarhu moskovskom i sve Rusije Pavel Aleksandrovič Šaškin. Obojica su istakli da je cilj Kluba pravoslavnih preduzetnika očuvanje svih vrednih tradicija privrednog života, kako predrevolucionarne Rusije, tako i Rusije sovjetske epohe. Jedan od prioritetnih zadataka Kluba, koji je blagoslovio i patrijarh Kiril, jeste razvoj savremenog standarda socijalne i duhovne odgovornosti biznisa, na osnovi novog međunarodnog standarda ISO 26OOO i tradiciji Svetog Josifa Volockog, uglednog ruskog sveca iz doba Moskovske Rusije, koji je smatrao da ruski manastiri moraju imati i imanja i monahe – trudbenike, da bi mogli da pomažu društvu i svima potrebitima. Predstavnici Kluba već vode pregovore sa parlamentarnim partijama radi usvajanja osnovnog kodeksa socijalno odgovorne privrede, ali na dobrovoljnoj bazi. Savet „Ekonomija i etika“ pri Moskovskom patrijarhu je objavio „Josifovski manifest“, pod naslovom „Socijalni patriotizam. Idejna platforma ruskog preporoda“. Cilj projekta je „konsolidacija oko vrednosti ruske civilizacije i lidera kadrih da, oslanjajući se na te vrednosti, čvrstom rukom Rusiju vode napred, do istorijske pobede“. Osnovne vrednosti koje pravoslavni preduzetnici nude su vera, rodina, sloboda, pravda i solidarnost, a moto pokreta bi mogao biti iskaz da „U zdravom društvu socijalna tradicija i politika određuju tradiciju, a ne obratno“. Šta bi Srbi ovome mogli da dodaju? Po mišljenju prevodioca ovog dokumenta, dovoljno bi bilo setiti se „srednjeg sistema“ Vladike Nikolaja i  oslanjajući se na ovaj dokument i reči našeg novog Zlatousta, krenuti ka moralnom preporodu koji bi značio i preporod ekonomije. „Pregaocu Bog daje mahove“, kaže Njegoš. Vreme je za razmah!

[/restrictedarea]