Ljuba Popović o Živojinu Pavloviću

Razgovarala Dragana Marković

Povodom godišnjice od smrti Živojina Pavlovića (29. novembra 1998) objavljujemo razgovor sa Ljubom Popovićem, u kojem naš proslavljeni slikar govori o saradnji i prijateljstvu sa najznačajnijim srpskim rediteljem crnog talasa u jugoslovenskoj kinematografiji

 

Ljuba Popović i Žika Pavlović su se sreli na drugoj godini Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu, daleke 1956. godine, kada je Žika došao sa Golnika. U naizgled običnom susretu dva studenta beogradskog univerziteta krio se neobičan susret dve kreativnosti koje su svojim posebnostima kasnije obeležile vreme koje je dolazilo, a zajednički proživljene godine oblikovale u prijateljstvo.
„Sećam se da je bio prilično mršav i visok, i isto tako nepoverljiv prema tom bučnom, šarolikom društvu koje se tada nalazilo u klasi profesora Vase Pomorišca. Prve dve godine Akademija je imala zajedničke časove slikanja i crtanja za sve studente, da bi se na trećoj godini  odvojili smerovi. Bilo je tu dosta zanimljivog i zgodnog ženskog sveta koji se spremao za kostim ili unutrašnju arhitekturu. Mislim da se Žika odlučio za slikarsko-dekorativni odsek, a ja sam bio primljen na grafički odsek kod Mihajla Petrova. Žikina nepoverljivost bila je intelektualne prirode, on nije bio čovek sposoban za priče o fudbalu, intrigama, za uobičajene studentske štosove. Njega je zanimala suština stvari, suština filma, suština kreacije. Bio je i prema meni nepoverljiv u prvim trenucima, jer sam u to vreme izgledao prilično pitoreskno. U cokulama i šarenoj majici bio sam, fizičkim izgledom, daleko od nekakvog intelektualca. Zbližilo nas je to što je Žika u jednom trenutku video moje crteže, a posle toga su postepeno krenuli i naši razgovori koji su se odvijali uglavnom između časova. Uskoro sme pronašli i zajedničke imenitelje. Prvi je bio film, kako sam radio u valjevskom bioskopu ‘Sindikat’ pre Akademije moje poznavanje filma bilo je dovoljno da se uspostavi kontakt. Žika je u to vreme već pokušavao da piše o filmu.
Iz tih susreta ostala je i zanimljiva anegdota. U jednom od naših razgovora Žika mi se poverio da je dobio drugu nagradu na konkursu nekog našeg lista, više se ne sećam kojeg, ali znam da je trebalo tekstom odgovoriti na pitanje: koji vam se film najviše svideo i zašto. Žika je bio vrlo ponosan što je dobio tu nagradu. Pitao sam ga da li se seća ko je dobio prvu nagradu na tom istom konkursu, kako nije mogao da se seti, rekao sam mu da sam to bio ja. Usledila je bura smeha, što je dodatno učvrstilo naše prijateljstvo.“

Vi već dugo živite u Parizu, kako ste uopšte negovali to prijateljstvo, štiteći ga od zaborava koji potpomognut teretom svakodnevice ume da nagriza takve odnose među ljudima?
Neverovatno je da su naši razgovori uvek nastavljani tamo gde su prethodno prekinuti. Kao da vreme između nije ni postojalo. Prvih godina po mom odlasku u Pariz naša komunikacija je bila drugačija nego u nekom kasnijem periodu. Telefonirati iz Pariza u Beograd bilo je skoro nemoguće. Zato su postojala pisma. Ne sećam se broja, znam da su mnogi pisani razgovori šetali godinama tom relacijom. Žika je pomenuo da bi rado objavio tu našu prepisku, ali  nisam bio za to, iako je u tim pismima bilo ponekad nekih dubljih rečenica, dnevnih temperatura koje jedan čovek može da napiše drugom zbog mučnine stvaranja i zajedničkog imenitelja o životu i smrti, koji smo imali. Međutim, pisma su godinama postajala sve ređa i ređa, sve češće sam dolazio u Beograd. Skoro da se nije dešavalo da se ne vidimo. Jedino je to moglo da se dogodi ukoliko je on otputovao na neki od festivala. Izgledalo je kao da smo zajedno u kontinuitetu.
Sećam se da je Žika  u „Kino klubu“ pravio svoje prve eksperimente sa filmom, u početku kratkim, kao što su to bili „Triptih o materiji i smrti“, „Lavirint“, „Žive vode“ ili omnibus „Grad“. Žika je bio vrlo čudna ličnost, kao da je izatkan iz dva koloseka. Jedna nit je bila literatura, pisanje, što je smatrao obavezom u odnosu na sopstvenu ličnost i dobrim načinom da se ispuni dan. Budio se rano, oko pet sati ujutru, na bilo kojem delu planete da se u tom trenutku nalazio, i pisao: dnevnike, zabeleške. Ne znam više ni šta je sve pisao, ali znam da nije mogao da prođe nijedan dan, a da nešto ne napiše. Vremenom se sve to slilo u ogroman materijal iz kojeg su nastajali njegovi dnevnici i romani.

Drugi kolosek je bio film.
Film je bio Žikina posebna priča. On je to vizuelno, koje je nosio u sebi, izoštrio na Akademiji, posebno estetiku kadra i crno-belog, uz ogromno znanje o filmu, jednostavno preneo na filmsko platno. Kao retkost u svetskoj kinematografiji, Žika spada u onu vrstu rasnih reditelja u kojoj su i Bunjuel, Viskonti, Orson Vels, naročito, koji su uz sve to posedovali i neki svoj svet i taj svet preneli na platno. Kada bismo  pravili  antologiju njegovih filmova, susreli bismo se sa svetom koji je on izmislio, kome je udahnuo život, koji je živeo u njegovim filmovima. Taj svet u osnovnim crtama postoji tu negde među nama, ali ga je trebalo oblikovati. To je svet koji se kreće između mizerije života i italijanskog neorealizma. Ono što je tužno i tragično za našu kritiku i politički okvir u kojem je bio optuživan, jeste to da oni uopšte nisu shvatili da Žikin film nije bio puko prenošenje stvarnosti i pokazivanje crnih mrlja našeg društva. Oni su plitkim umovanjem uvek Žiku prebacivali na političku priču. Žikina priča o mizeriji ljudskog života nije priča političke, već filozofske prirode. To je priča o životu i smrti, višeg nivoa. Kao i Gogen, Žika se pitao šta predstavlja čovek, šta predstavlja život, zašto uopšte postojimo, ko smo, odakle smo…Malo je ljudi u potpunosti shvatilo Žikinu priču, jer ga nisu poznavali. Mi smo se sreli i prepoznali  upravo na tom planu, u tim istim pitanjima, za koja smo, svako na svoj način, tražili odgovore.

Pomenuli ste mučninu stvaranja. U toj mučnini, ali i zadovoljstvu stvaranja, okružen istim i sličnim likovima koje je oblikovao u svoj filmski svet, čini se da je Žika Pavlović stalno snimao jedan te isti film, kao što se čini da i Vi stalno slikate jednu te istu sliku.
Tačno, kao što se i meni čini da stalno slikam istu sliku, tako je Žika slikao jedan te isti svet. Njegov „Povratak“ je čudotvoran film, potpuno neverovatan, u kojem slika „Medijalu“ u svom beogradskom duhu življenja, kao članove bande. U tom filmu glavne uloge igraju Bata Živojinović i Žikina žena Snežana Lukić-Pavlović, a u kafanama predgrađa među mračne tipove koje je sakupio po raznim Dorćolima i Voždovcima, Žika je pomešao Šejku, Miru Glavurtića, Lubardu i mene, kao likove koji pripadaju podzemnom svetu Beograda. Bio sam vrlo počastvovan što igram bandita, i sećam se te čuvene scene kada mi jurimo Snežanu da je silujemo na nekom fudbalskom igralištu.
Snežana, inače Valjevka, nije imala namere da se bavi glumom, mi smo dobri prijatelji i čini mi se da sam ih ja i upoznao, ali ne mogu to da tvrdim. Ona je više bila okrenuta literaturi, a njeno pojavljivanje u Žikinom filmu bilo je euforija ljubavi koja je postojala između njih dvoje. Žika je jednostavno želeo da je negde u svojim filmovima jednostavno ugravira. Film je govorio o matorom i mladom Al Kaponeu beogradskog podzemlja, i možda danas sve to deluje naivno, ali je isto tako jasno predskazao sve ono što je kasnije usledilo. Taj film je snimao Aleksandar Petković, tehničke mogućnosti su bile minimalne. Posle te moje uloge u „Povratku“, Žika je odlučio da se stalno pojavljujem u njegovim filmovima. Bio je oduševljen time što se Hičkok pojavljivao u svojim filmovima, ali on to nije hteo. Zato je odabrao da mu budem maskota. Sećam se filma u kojem je Rade Šerbedžija trebalo da uđe u kafanu i kaže: „De si bata Ljubo, kad si stigao iz Pariza“, dok sam ja za to vreme sedeo  za stolom i igrao šah sa lepom damom, okružen dimom i mračnim tipovima.
Kasnije su došli filmovi „Buđenje pacova“, „Doviđenja u sledećem ratu“, film koji posebno volim, a snimljen je u Sloveniji. „Kad budem mrtav i beo“ je jedan od naših retkih filmova koji je i u Parizu imao uspeha. Mišel Siman, čuveni filmski kritičar, upravo je zbog tog filma izuzetno cenio Žiku. „Zaseda“ je takođe veličanstven film, čak remek-delo. Nesreća je što je ovoj našoj sredini ponestalo novca upravo u vreme kada je Žika ušao u godine kada je mogao da pravi veličanstvene filmove.
Često je dolazio u Pariz. Ne mogu da se pomirim sa tim da ga nema. Naš odnos je bio filozofsko-emotivan, ako su to prave reči, i ako prave reči za to uopšte postoje. Bilo je tu povremenih neslaganja u nekim stvarima. Žika je bio surovi realista, svestan da smo osuđeni na povratak u prah i da iza toga nema ničega. Ono što je najcrnje u našoj priči je da sam se stalno borio protiv tog njegovog stava, a sada se polako vraćam na tu njegovu pomisao, priznajući mu, sada kada ga nema, da je bio u pravu.

Kada bi pokušali da izdvojite tu osnovnu emociju koja vas je spojila, šta bi to bilo?
Teško je reći. Žika nije voleo da govori. Imao sam utisak da moram da mu čupam reči kao kleštima da bismo razgovarali. Isto tako znam trenutke kada bi ga nešto iznutra zapalilo da krene sa pričom. Bilo je zadovoljstvo slušati ga. Njegova logika bila je na ivici filozofije i politike. Danas su takvi sagovornici retki, koji politiku, vreme i događaje vide na filozofski način, a ne na način angažovanog i usijanog političara ili pisca. Prema realnim političkim zbivanjima Žika je imao sarkastičan i ironičan stav, kao ostatak revolucionarnih ideja iz mladosti.

Osim sličnosti, koje ste razlike među sobom prepoznavali?
Najlakše ih je naći na planu upravo tih političkih zbivanja. Žika je kao mlad bio dosta usplahiren i angažovan, sa idealističko-komunističkim idejama o društvu, kao i Makavejev uostalom, i čitava ta generacija. Bio sam dosta skeptičan i konzervativan u odnosu na našu komunističku epohu, naročito tu prvu. Naravno da je Žika vrlo brzo sve shvatio, okrenuo se potpuno, vratio partijsku knjižicu i udaljio se od svega toga. Tada je Žika, što se politike tiče, došao na neke moje vode, kao što sam ja, što se filozofije života tiče, sve više na njegovim. Kao mlad Žika je bio fasciniran Udbom, ljudima koji su jurili ostatke mračne prošlosti, što je dobilo svoju dimenziju i u njegovim romanima. Ljubav sa početka te priče pretvorila se vrlo brzo u realnu analizu i kritiku. Njegov stil pisanja bio je sočno suv i čudan. Sok bi izbijao iz rečenica, a onda bi poneki pasus zaškripao suvoćom. Kasnijih godina dve linije Žikine kreativnosti: film i literatura, počele su da se približavaju, da se spajaju. U tom periodu je delove nekih svojih romana koristio za scenarija. Veličina i vrednost njegovih filmova potiču i od toga što je on, za razliku od mene, imao sjajno muzičko obrazovanje. Odlično je poznavao muziku koju je koristio u svojim filmovima, kao čovek literature umeo je dobro da pročešlja svoje scenarije i da im da literarnu podlogu. Čak i kad je sa kolegama pisao zajedničke scenarije, kao sa Gordanom Mihićem, Žika je važio za onog ko se brine o literarnoj komponenti filmske priče.

Kada danas gledate filmove koje nam je Žika Pavlović ostavio i čitate knjige koje je napisao, šta Vam se čini da nam je ostavio u amanet?
Na velikom filmskom festivalu u Boburu, 1986. godine, prikazani su mnogi filmovi iz ranijih godina, osim filmova Makavejeva i Žike Pavlovića, koji su kao dobro vino bili sve boljeg ukusa kako su godine prolazile, sve ostalo je bilo potpuno nezanimljivo. Tada sam ponovo gledao „Zasedu“ i „Kad budem mrtav i beo“ i video da ti filmovi mogu da se gledaju u bilo kojem vremenu i da ne gube ništa od svog kvaliteta. Živojin Pavlović je učinio veliki pomak u našoj kinematografiji. Postavio je pitanje: da li film može da bude autentično  autorsko delo, da li može da nosi lični potpis – i sam na to odgovorio potpisujući svoje filmove. Zato su oni neponovljivi. Mnogi naši reditelji su krenuli u svet sa tom  podlogom, kao i slikari posle Medijale. Mislim da je Emir Kusturica, verovatno još kao mladić, bio obeležen tim filmovima, iz kojih se razvio kao reditelj potpuno ličnih opaski. Kusturica je i sam rekao da su Žikini filmovi u njemu pobudili te kreativne sentimente, kao što su Šejkine slike u meni izazvale pobude da postoji neko drugačije stvaralaštvo, kao što me je slika Miljenka Stančića „Mrtvo dete“ prodrmala i otvorila prostor za kreativnost. Iz tog ugla posmatrano, Žikini filmovi su za sve naše potonje filmske generacije putokazi.

Da li postoje susreti i razgovori kojih se posebno sećate?
Žika je otišao brutalno, iznenada. Njegov odlazak mi je stvorio ogromnu prazninu koje sam stalno svestan. Biće mi potrebno verovatno mnogo vremena da shvatim da je kraj, da više nema tih finih razgovora, kontakta koje smo imali.  Sećam se da sam u početku podnosio izveštaje kad dođem iz Pariza o tome šta se prikazuje po bioskopima Evrope i šta ih očekuje ovde. Kasnije su filmovi skoro paralelno prikazivani i u Parizu i u Beogradu. Kad je Žika spremao film ili kada sam radio neke nove slike, nikada nismo jedan drugome pričali šta ćemo to da radimo. On je video tek gotove slike, kao što sam i ja video njegove filmove kada su već bili završeni. Naši razgovori su se dešavali na nekom širem planu, zavisili su od toga šta čitamo, ponekad i od toga što se dešavalo u zemlji. Kada imaš prijatelja kreativnih potencijala, to utiče pozitivno na svaku vrstu kreacije. Kada si u direktnom dodiru sa nekim za koga osećaš ili znaš da ponire duboko u materiju, to onda izaziva neku vrstu opomene, strast da se nešto stvori. To je posebna vrsta podsticaja. Stvaralaštvo je uslovljeno milionima malih stvari koje, svaka na svoj način, omogućuju da nastane umetničko delo: slika, film, knjiga. Druženje sa ljudima visokog kreativnog potencijala je vrlo inspirativno. To je kao neka vrsta ispita, samo što ovde prijatelju polažeš neke račune. Kad je Žika završavao film bilo mi je jako važno da dođem u zemlju da to vidim, kao što mi je bilo bitno, kada znam da će on doći u Pariz, da završim nekoliko slika koje ću moći da mu pokažem. To neko polaganje računa, kao i sa Šejkom, koji me je zvao kada bi završio sliku da dođem kod njega u kujnu, gde je slikao, da vidim dokle je stigao, to je bio poseban čin. Taj odnos se, nažalost, s vremenom gubi među umetnicima.
„Kino klub“ oko bioskopa „Union“ imao je posebnu atmosferu. Tamo je bila i jedna moja slika koju niko živi u to vreme nije hteo da uzme, zvala se „Rađanje idiota“. Tu su se sakupljali različiti ljudi. Bilo je neverovatnih, od Ive Martinca koji je kasnije živeo u Splitu, preko Borka Niketića, koji se obesio u Parizu, Saše Fantoma, koji se fantomiše po svetu, do Kokana Rakonjca, Makavejeva. To je bio krug u kojem se nešto začinjalo, stvaralo. Borko Niketić je bio slikar, pravio je i kratke filmove. U Francuskoj je oko Bretona postojao u svoje vreme sličan krug nadrealista. Krug koji se oblikovao oko „Kino kluba“ bio je zaista važan za našu kulturu. Sličan krug postojao je i oko lista „Vidici“, i u njemu su se kretali Danilo Kiš, Steva Raičković, čitava grupa pisaca, Bulatović, Pekić. Ti krugovi su oblikovali vredne i kvalitetne ljude, sa dubokim tragom u našoj kulturi.

Šta Vi mislite, zašto je Žika Pavlović imao potrebu da tako upečatljivo skreće pažnju čoveku na to da je mali, ništavan, poročan, sklon propadanju?
Ima puno elemenata koji su bitni za tu priču. Žika je bio nežnog zdravlja, iako je bio krupne građe, nije se bavio sportom. Prema ljudskom biću se odnosio na osnovu svojih ličnih iskustava. On je imao filozofiju glavnog junaka romana „Čarobni breg“ Tomasa Mana, koji je usled bolesti, živeći na brdu, shvatio sve pojmove o veličini i ništavnosti ljudskog bića. Žika je  kada smo se sreli već imao svoju početnu filozofiju. Za razliku od mene koji sam u to vreme spontano radio crteže i nisam imao tu količinu  filozofske određenosti svog dela. Zato je i taj naš susret meni toliko značio. Uz Žiku sam pokušavao da to što radim, dokažem i nečim drugim. On je već imao filozofiju, a ja sam za njom tragao. Dragocenost tog susreta bila je posebna dopuna energija koja će nas od tada pratiti. U to vreme  nisam ni sanjao o tome da ću to što radim podupreti nekom filozofijom. Taj susret me je pokrenuo da razmišljam u tom pravcu. Za mene je ostala nezaboravna Žikina ironija prema življenju,  telu u koje smo spakovani, prezir prema ljuskom postojanju, iako mislim da je njemu stvaralaštvo bilo način da se iskobelja iz tog pesimizma, koji je mogao da bude fatalan. Žiku je stvaralaštvo vodilo da živi život, to je bila ta svetla tačka, dok sam ja nalazio oduška u sportu, putovanjima. Žika je bio kućni tip, jedino je, s vremena na vreme, odlazio na Divčibare, gde je pisao, odvojen od gradskih zagađenosti i tela i duha,  fizičkih i intelektualnih.
Žika nije govorio jezike, nije se ni trudio, nije imao ambicije da ode u svet i tamo nastavi svoje delo, kao što su to učinili Makavejev ili kasnije Emir Kusturica. Važno je podvući da je Žika ostajao ovde. On je i inspiraciju crpeo odavde, sa Save, Dunava, obala sa splavovima udžericama, iz predgrađa kojima lutaju kučići, deponija sa kojih Cigani sakupljaju svašta, šikljama, u ljudima koji žive uz vodu, iz vode koja je sakupljala talog i mulj,  prljavštinu. To su bili Žikine inspiracije, sa ponekim izletom prema politici, kao što je „Zaseda“, ali je to što sam naveo osnova njegovog „crteža“. Osnova iz koje je oblikovao slike podudarne sa njegovom filozofijom raspadanja.