GAŠENJE ATLANTISA I duže od veka traje noć

Piše prof. dr Milan Brdar, redovan gost emisije „Atlantis“

Danas biti poslušan ovoj vlasti ili nekom njenom nadobudnom pripadniku, više je od burleske i potvrda da poslušnik nema elementarnog samopoštovanja. Jedno je bilo zabrana u vreme komunizma u ime ideje, a sasvim drugo je  danas, kada se ekscesi Imperije i vlast u Srbiji drže zajedno još samo pod kišobranom epohalne bruke, i otkako EU posrće poput sipljivog konja s Vašingtonom na grbači

Kao jedan od stalnih saradnika/gostiju emisije „Atlantis“ na Radio Beo­gra­du 2 protes­tujem zbog njene zabrane. U stvarne razloge za zabranu ulaze i moji stavovi, inače izloženi u nizu emi­sija naro­čito to­kom pos­led­nje tri go­di­ne. Pouzdano znam da je u toku proteklih godinu dana na kolegijumu više puta bilo reči o mojim istupima, da je čak bilo pred­loga da se emisija ukine ili da se barem meni zabrani pristup u zgradu Radija.
Za Radio Beograd 2 vezan sam i time što sam laureat go­di­šnje nagrade za filozofiju, teoriju umetnosti i estetiku, za godinu 2002. Nagra­đena knjiga nosi naslov „Filozofija u Dišanovom pisoaru“ (Knjižarnica „Zorana Stoja­novića“, Sremski Kar­lovci, 2002). Ove činjenicu pominjem zbog specifičnog sticaja okolnosti: sadr­žaj knjige koji je te godine bio razlog za tako laskavo priznanje, jednim delom bi danas bio razlog za zabranu iste. U isti mah taj deo sadržaja otkriva nam recept po kojem se zbiva sve ovo sa slo­bodama u Srbiji.

LEGENDA I STVARNOST
U svom romanu „I duže od veka traje dan“ („Prosveta“, Beograd, 1981) veliki sovjet­ski (kazahstanski) pisac Čingiz Ajtmatov priča drevnu legendu. U njoj je reč o pleme­nu Žuanžuana, ljudi ratnika surovih po tome šta su radili s po­roblje­nim protivnicima. Brijali su im glave, do poslednje dlačice, i odmah na teme stavljali još vruću kožu tek zaklane kamile koju su zvali šira. Kako su ih držali nekoliko dana na pripeci, bez hrane i vode, koža skrojena u obliku kape za plivanje brzo se sušila i spajala se s vlasima kose koja je izras­tala i pod njenim pritiskom urastala u glavu, tako da je sve više ste­zala loba­nju nes­rećnika koji je sve to vreme trpeo paklene muke. Kada se koža osuši, šira glavu žrtve pokriva poput šlema, muke prestaju, a nesrećnik više nema ni razuma, ni svesti. Naizgled je zdrav i ništa mu ne fali, može da se sporazu­me­va s okolinom ali je bio lišen pamćenja, više se nije sećao ko je, ni detinjstva, ni oca, ni majke, ni svog imena, jednom rečju bio je lišen svog „ja“. Takve robove zvali su man­kur­ti. Man­kurt je, zauzvrat, posedovao niz kori­snih osobi­na: bio je apso­lut­no pokoran i bezopasan, nikad nije pomišljao na bekstvo, tako da nije bilo potrebe da ih neko čuva, a u isti mah mogli su  da ih zaposle kao najvernije ču­va­re.
Danas bismo rekli da su Žuanžuanđani bili divlje azijsko pleme, da to s nama modernim Evropljanima nema ništa. Na tome bi ostalo da Ajtmatov u dru­gom toku radnje romana ne pripoveda o sovjetsko-američkoj zdru­že­noj akciji zaštite Zemljana od kontakta s novootkrive­nom superci­vili­zacijom, odlukom da se oko Zemlje uspostavi zaštitni transkosmički režim pod nazivom ope­racija „Obruč“ s instalacijom serije projektila spremnih da unište svaki predmet koji se iz kosmosa prib­ližava Zemljinoj kugli.
Pored ova dva postoji i srednji nivo metafore: partijskom funkcioneru koji dolazi svojim seljanima da bi ih fasci­ni­rao znanjem, oduševljeno im priča o tome kako će se u buduć­nosti pomoću ra­dija upravljati ljudima iz jed­nog centra, kao automa­tima! Pojedincu će se činiti da sve radi po svojoj volji, a u stvari radiće po direktivi odozgo.
Metafora operacije „Obruč“ razvija se u tri varijante: u vidu obruča oko uma pojedinca – putem šire u vidu otvrdle kamilje kože; uma civilizacije – opko­lja­vanjem planete; i kolektivne svesti pojedine države – sistemom medija, a uz pomoć komunikacionih satelita. Svrha je uvek jedna i ista: zaboraviti prošlost, ne postavljati pitanja, ne znati za Raz­li­ku, Drugo i Mogućnost druk­čijeg, konačno, biti pomiren sa sobom i datim svetom kao da je reč o „najboljem od svih svetova“. Ovo treće nije ostvarila sovjetska, ali ostvaruje preostala Impe­rija širenjem NATO-a po sa­te­litskim zem­ljama Isto­čne Evrope i  ins­talacijama raketnih sistema usmerenih prema Evro­aziji.

„REALNOST KOJU TREBA IMATI U VIDU”
Operacija „Obruč“ istog tipa, direktivama odozgo, spro­vodi se nad mnogim zemljama, pa i nad Srbi­jom, evo, već deset godina. Ljudstvo planete još uvek izdeljeno po državama, buduće je sve­tsko, kosmopolitsko stado kojim planiraju da vla­daju pošto ga sateraju u bezobličnu masu. Za sada, neophodne su im lo­kal­ne elite koje će ih glajh­šal­tovati. Lokal­ni vladari njihovi su ro­bovi, man­kurti. Oni su prethodno prošli proce­duru „Obruč“, pa su edukovani za čuvanje naroda u svojim zemljama, zbog čega ih „de­mo­kratski“ dovode na vlast, putem sva­kojakih „mekih“ revolucija. Kao vla­dare, puštaju ih da pljačkaju sopstveni narod, oni će ionako sve napla­titi. Robovi su prošli proce­duru „edukacije“: porobili su ih još kao studente; devedesetih su im uveliko brijali glave, a da ovi nisu sa­nja­li šta ih čeka, dve hiljadite su im na ćele počeli da stav­ljaju još vlažne kamilje kože, čije stezanje su počeli da osećaju tek od 2001, da bi do danas postali verni čuvari, sposobni da se ljute – na narod, što se još uvek ne ponaša kao stado. Da bi to postigli teže potpunoj medij­skoj kontroli, ra­ču­najući da će u mraku narod brže kapituli­rati.

PISOARIZACIJA I KONCLOGOROGIJA
Jedina razlika između drevnih Žuanžuana koji su jeli sirovo meso i ovih ultramodernih u skupim odelima, sadržana je u tome što su prvi mankurte pravili si­lom, od porobljenih ratnika, a ovi drugi imperativno zahtevaju da to činimo sami sa sobom – dob­ro­voljno i masovno! „Mi smo vaši prijatelji, i što god da učinite vaša je stvar, i na vašu odgovornost“. O tome ću nešto šire reći sa stanovišta anticipativne šeme izložene u nagrađenoj knjizi još 2002. godine, koja se nizom događaja tokom posled­njih godina sistematski obistinjuje pred našim očima.
U knjizi sam svojevrsni fenomen uzdizanja keramičkog muškog pisoara u sta­tus umetničkog dela (poznati performans Marsela Dišana) razvio u para­digmu, omogućava razumevanje glavnih događaja HH veka: od boljševi­čkih revo­lucija, preko sudbine filozofije i društvene nauke u toj avanturi, do pada Berlinskog zida i postsocijalističke ere globalizacije, s posebnim osvrtom na sudbinu Srbije u epohalnom „trijumfu“ neoliberalne najezde Im­perije na ostatak sveta. Proces se jednostavno može predstaviti s dva toka: prvi kojim se bezvredna stvar uzdiže do uzora vrednosti, i drugi, njemu kom­plementaran, kojim se sve što je bilo vredno srozava do tačke bezvrednog. Ova dva toka čine epohalni proces pisoari­zacije: sve što je imalo vrednost, od nacionalne kulture do ličnog dostojanstva, a sve što upadne u aktuelnu ma­ši­nu globalizacije kao poslednjeg pohoda Imperije u osvajanje sveta biva srozano do tačke bezvrednog pisoara, u koji može onda doslovno rečeno da se vrši sva­ka vrsta nužde. Istovremeno suprotnim tokom odvija se kompen­za­cija izgub­ljenog, utoliko što svakojako importovano smeće, i ono što smo sami cenili kao nisko, prljavo i zlo, uzdiže se do nivoa uzora, nove vrednosti, prave stva­ri. U svemu tome osnovnu ulogu ima par politička moć-mediji, koji čine mašinu poput parnog valjka za peglanje mozgova i dresuru ljudi.
Ova procedura sažeto je izložena u 7. poglavlju „Postmoderna konclogo­ro­logija ili pedagogija navikavanja na Dišanovu šolju“ (str. 177, i dalje). Para­digma Dišanove šolje je univerzalna: ona može da bude defi­ni­cija pojedinca, svedenog na nivo mankurta koji mumla samo jednu rečenicu: „Evropa nema alter­nativu“, ili može da bude, nešto stilizo­vanija šolja iz koje se pije ono što nam Imperije i Evropska unija serviraju, tako što moramo da kleknemo na kolena, nagnemo se napred i ispijemo sadržaj bez bunta. A može da bude i cela država.
Na početku pedagogije žrtva je imala etiketu pisaora, dok to još nije bila. Na kra­ju, kad to postane – dobija etiketu novoevropskog građanina.
U trenutku kada se zabranjuje „Atlantis“ izložena procedura je dob­ro poodmakla, a sam čin zabrane jedan je veoma važan prilog njenom ostvarenju do kraja, putem osione i kukavne zabrane. Zabrana je kukav­na, prvo jer se krije njen autor, a uz to, otkriva se da Upravni odbor ili Pro­gramski odbor čine ljudi savitljive kičme, koji bi valjda trebalo da rade u cirkusu.
U svetlu anticipacije izložene u knjizi, vezane za to da nas čeka nova faza konclogorologije po osvajanju Troje-Srbije iznutra, od stranaka DOS-a očeki­vao sam sve i sva­šta, samo ne nešto dobra za ovu zemlju. I zar nismo i dalje medijski zatvoreni u konc­lo­gor, koji se u me­đu­vre­me­nu proširio na još neke neposlušne po svetu, i zar nije jasno da je pod vlašću „demokratskih snaga“ na delu i te kako vidljiv pro­gram s pog­lav­lji­ma: Srbija-Kolonija-Deponija-… pa Evropska unija.
Pošto smo već dovršena kolonija Imperije i EU nalazimo se na ste­pe­nu odmakle deponizacije. Već smo uveliko deponija: kako praz­ne slame neo­libe­ra­lizma, izmlaćene još pre jednog veka, tako i ostalih treš ideja koje nam im­po­rtuju i kljukaju nas, preko filmske produkcije ame­rič­kog propa­gan­dnog đub­reta na svim TV programima, kič izjava zapadnih nam prijatelja, do anah­ronih manira sta­raca, politi­čkih akte­ra izašlih iz staljinističkog šinjela koje su prvu polovinu života učili da zavode komunizam, a ostatak života provode u zavo­đenju libe­ralizma, na podjednako glup način – pretnjama i zabranama.
Uza sve to, Srbija je deponija uništene privrede, opustošenih i u bescenje rasprodatih firmi s radnim narodom pretvorenim u gomilu prosjaka ispod za­padne šargarepe. Pljač­kaši ove zemlje, dojučerašnji bezgaćani, u stanju su da nas u svom cinizmu pitaju: „A, zar ima­mo drugu pers­pek­­tivu osim evropske!“
Ako kažem da deponizacija Srbije još nije potpuna, onda to znači: prvo, da su ovakve zabrane, uz gotovo uspostavljen potpun medijski mrak, neo­p­ho­dan uslov da se ista dovede do kraja. U tome je uloga te više nego glupe mere, kao što je otpor toj gluposti uslov da se Srbija ne uguši u smradu pisoari­za­cije.

ČAST ZABRANE I BEŠČAŠĆE POZIVA
Danas biti poslušan ovoj vlasti ili nekom njenom nadobudnom pri­pad­niku, više je od burleske i potvr­da da poslušnik nema elementarnog samopo­š­to­­vanja. Jedno je bilo zabrana u vreme komunizma u ime ideje, a sasvim drugo je  danas, kada se ekscesi Impe­rije i vlast u Srbiji drže zajedno još samo pod ki­šo­branom epo­halne bru­ke, i otkako EU posrće poput sipljivog konja s Vašing­tonom na grbači. Zato onaj ko se povinuje takvoj odluci ili poka­zu­je da je žrtva straha u kostima iz vremena titoizma, ili da žrtvuje svoj integ­ritet radi „pet minuta“ vlasti, pa bilo to i iz uredničke ili direk­torske stolice.
Kuloarski poznata činjenica da rvanje zbog „Atlantisa“ u Radiju traje vi­še od godinu dana, samo svedoči da pored profesionalaca patriota u Radiju deluje i ogranak proustaškog lobija (što je potrebno jasno reći), čiji pri­pad­nici deluju i po mnogim televi­zi­jama, radio-stanicama i listo­vi­ma. Oni otvo­reno srp­ski narod tretiraju kao stado, s ma­njim ili većim stepenom rasizma, glu­meći moralne janičare da se ko zbog toga ne bi pobunio. Kao logistička pod­r­ška produženja rata protiv Srbi­je mirnim sredstvima, dobijaju nervne napa­de kad čuju da neko osporava mon­tažu „Srebre­ni­ce“, predaje KiM, ili otvo­reno govori da je protiv gej i lezbo parada.
Oni koji bi po vokaciji trebalo da vode ra­čuna o dostojanstvu ove države, naroda i nacionalne kulture, odavno su nau­čeni bežanju u mišju rupu i dvoličnosti, u strahu da ne budu pro­glašeni za „srp­ske nacionaliste“, pazi bogati! Zato, pod ovom i ovak­vom anti­srp­skom vla­šću otvoreno i bez zazora govore – jedino antisrbi. I dok se Srbi in­te­lektualci stide i plaše da se usprotive, ovi se ponose što usred Srbije mogu hrabro i smelo da spro­vode pisaoriza­ciju svega na­cionalnog, od jezika i kul­ture, preko istorije i tradi­cije, do najviših ins­ti­tucija države i naroda. Ova vlast to omogućava dovodeći do kraja svoju ti­toi­stičku torturu, karikaturalnu onoliko kolika je razlika između farse i bru­ke.
Poluano­nim­ne osobe koje u Upravnom odboru sede samo po par­tij­skoj liniji mogu bes­tid­no da tvrde kako se „zločini ne smeju rela­ti­vi­zo­va­ti“, a odavno nemaju smelosti da više pomenu zločin nad Srbijom i na­rodom 1999; u stanju su da govore o manijacima koji brbljaju o „zapraši­va­nju s neba“, a više ne smeju da pomenu zaprašivanje Srbije „osiromašenim urani­jumom“; zatva­ra­ju nam usta pošto su ih prethod­no zatvorili sebi.
Likovi koji ćute o slonovima, a love komarce su mankurti čiji zapadni gos­podari znaju da ih ne treba čuvati jer su dobro „uštimovani“ da nas putem medij­sko-peda­goško-pro­pa­gandne kon­trole oduče od svoje tradicije, istorije, imena i korena, kolektivne i indi­vidualne auto­nom­ne svesti, kul­ture, iden­ti­teta i integriteta, a u pogledu pot­reba sve­du na nivo želu­ca u areni tržišnog životinjskog carstva.
Iz tog tabora došao je pritisak za zabranu „Atlantisa“, što nije ni čudo jer im je kao šarenom društvu jedini zajed­nič­ki ime­nilac antisrp­stvo „uvek, svuda i po svaku cenu“, za koje je „mrak“  svako ko ne blagosilja đub­re, kako ono koje sami medijski rasipaju, tako i ono koje sa Zapada dolazi. A da uglav­nom do­lazi đubre nema sumnje.
Desilo se da je predvodnik tog šarenog jata čovek u toliko poznim  godi­nama da je više nepristojno što uopšte figuriše u javnosti, u mla­dosti dobar uče­nik sta­lji­nizma i titoizma, protiv kojih je bio u srednjim godinama u ime izvorno-kazanskog komunizma, da bi na pragu devete decenije postao gaulajter neoli­be­ra­lizma. Kao pro­fesor među studen­tima je ostao  najpoz­na­tiji kao pro­pagator Marksovih ideja o slobodi štampe. Knjižicom njegovih tekstova koju je priredio („Vuk Karadžić“, Beograd, 1971), stalno je ma­hao na časo­vima, što je kontinuirano radio i dve decenije kasnije, kao da je u njoj vi­deo svoje životno delo. („Ko o čemu, baba o uštipcima“.) Nije ni čudo, jer mu je naučno delo za 40 godina rada ostalo preskromno da bi bilo vidljivo, a kamoli značajno. U zlo doba, na pragu devete decenije života, taj bivši omla­dinski funk­cioner s Golog otoka, pod rukovodstvom učitelja mu Titovog džela­ta Jova Kapiči­ća, aktuelnog omladinca LDP-a, zabranjuje  i šalje poruku a là Sen-Žist: „Nema slobode za neprija­telje slobode“.
Uz njega se javio ano­nimus Željko Ivanji, poznat samo po tome što u  Up­rav­nom odboru sedi kao član stranke za koju se više ne zna jal’ jeste ili nije, takođe prepariran tip koji je ubeđen da su Srbi u Srebrenici poči­nili zlo­čin mile­nijuma i da oni koji to dovode u sumnju mogu da budu samo zlo­čin­ci koje treba na vreme ukloniti da „ne truju svest građana“.
Uz njih su članovi Upravnog i Programskog odbora RTS, znameniti po ću­tanju kao znaku odobra­vanja, samo zato što je bivši mladi džokej s popovskih leđa, u poznim godinama prešao na grbaču cele Srbije, izjavio da je „kao slu­šalac nezadovoljan sadržajem ‘Atlantisa’“. Pa, zar da se zbog toga emi­sija zab­ra­ni? Nije mu dovolj­no što Srbiju već jaše kao najskuplji i naj­ala­viji pos­lanik u njenoj istoriji, nego zahteva da se radio program prila­go­đava njegovom ukusu, pa da mu se „svi­đa“. Eto, to je pisoarizacija! I niko da mu kaže: „Ma, daj, stari, jel ti to ozbiljno?“ – nego ćute kao u vremenu Titove strahovlade. Samo što ovako nešto ni Tito nije radio. Jahač Srbije i njene slobodne reči gubi iz vida da je to mogao da izjavi u svojoj kući, a da je na Uprav­nom odboru predstav­nik svih građana koji plaćaju pretplatu.
Ako računaju da će im bilo ko poverovati da su ovu zabranu izrekli „u ime demokratije i profesionalizma“, onda samo osvedoče da su regredirali do nivoa političke i svake druge demencije, što je najčešće posledica drsko­sti i arogancije. A često i starosti.
Biti u društvu s njima, znači sa sobom uči­niti isto što su njima zapadni prijatelji veću činili: srozati se do nivoa pi­soara u galeriji Evropske unije. Zato čovek od integriteta može samo da kaže:
„Čast je biti zabranjen od vas, kao što je bruka biti s vama!“

PROFESIONALIZAM I NJEGOVI POSLEDNJI DANI
Radio Beograd 2 je kuća koja je oduvek plenila visokim profesio­nali­z­mom, s većinom no­vi­na­ra i autora koji samo mogu da služe na čast i slavu Radija u celini i ovoj zemlji. Ovo kažem na osnovu kontakta s ljudima iz kuće u toku devet godina, na osnovu gostovanja u preko 40 raznih emi­sija. Upravo zbog toga bio sam zapanjen izja­vom urednika Đorđa Malavrazića da je on rea­li­zator zab­rane i da se „u potpunosti sla­že“ s ocenom Programskog odbora („Politika“, od 30. marta, o.g).  „Ako neko iz demokratskog dela javnosti smatra da takva emisija treba da obeležava Javni servis, onda treba da presluša neki od snimaka, pa će se lako razuveriti.“Znači, građani „iz nedemokratskog dela javnosti“ to razuveravanje ne zaslu­žuju, bez obzira na to što plaćaju pretplatu. No, na stranu diskriminacija, drži­mo se predmeta. Da je g-din Malavra­zić izrekao providne pseu­do­raz­loge za zab­ra­nu, naročito uz ono da se s odlukom „u potpunosti“ slaže, jasno je svakom ko iole ima iskustva sa zabranama iz pred­milo­ševi­će­vskog perioda (jer ih u vre­me „Mi­lo­ševićevog totalitarizma“ nije ni bilo). Bar da je izostavio ono „u pot­punosti“.
A zašto nikad dotični iz „demokratskog dela javnosti“ u toku godinu dana nisu tražili da dođu u „Atlantis“ i opovrgnu priče nas  čudaka i čarobnjaka? Tim pre što su u centrima „demokratije“ pomno slušali emisije i snimali ih, kao Udba u vreme Rankovića. Ovo je logično pitanje, ali je i naivno.
Prvo, nisu tražili učešće zato što nemaju šta da kažu argumen­tovano i činjenično zas­no­vano. Kao parolaši pla­kat­ske svesti, mogu činjenice samo da kriju ili da zab­ra­njuju one koji njima argu­mentuju, što evo sada čine.
Drugo, gnusoba cele akcije sastoji se u tome što s njihove strane go­dinu dana teče akcija „sačekuše“, s ciljem miniranja „Atlantisa“. Urednica je vrlo često zvala goste iz njihovog tabora, bilo da se suoče s nama ili s njenim pita­njima. Redovno su odbijali i izbe­gavali. Tako su izradili alibi, kojim mašu jahač popova unapređen u jahača Srbije i kandidat za nje­go­vog po­silnog – a pre­uzima i glavni urednik: da, eto, u emisiji nije bilo onih „koji drukčije mi­sle“?
A kako stoje stvari vezane za mogućnosti „da se čuje druga strana“ kod per­jan­ica profesionalizma? Ako pogledamo medijsku scenu, koli­ko ima radio i TV stanica sa kojih se pljuje po svemu što je srpsko, s kojih nas uče puzanju pred Evropom i Im­pe­rijom, kada određeni janičarski listovi i TV kuće Srbi­ma presuđuju pre suđe­nja, a povodom Hašima Tačija upozoravaju da je „nevin dok se drukčije ne doka­že“, koje ćute o „trgovini organima nestalih Srba“, a vrište zbog svake sit­nice na osnovu koje makar nekom Srbinu u ka­fani mogu da okače nacizam i ra­si­­zam, kad nas zasipaju televizijskom idio­ti­jom i veselim prostaklukom dok zemlja odlazi u majčinu, i tako dalje, do besk­raja, onda to ni­je jednostranost nego je profesio­nalizam, jer se sve radi po volji i samovolji „demokratske vlasti“? Šta mari što ni na jednim od tih povoda ne mogu da se pojave oni „koji drukčije misle“.
„Atlantis“ je bio izuzetak jer je iskakao iz te unisonije i zato je skinut. Da ne remeti hor bez­brižnog proev­ropsko-američkog brbljanja. Ali, to jedno­um­lje je progra­mi­rano spolja, kao što je devedesetih bio haos raznoumlja; up­ravo to je akcija „Obruč“ koja se dovr­šava nad Srbijom, kojom se svakoj odra­sloj osobi stavlja šira oko glave, da nam stisne i istisne mozak. Jahač Srbije i njegovi učenici ne samo da protiv toga ne smeju da pisnu, naprotiv, kao uspeš­ni đaci procedure navika­vanja na Dišanovu šolju, oni veselo, s entuzi­jazmom saučestvuju u tom medij­skom mra­ku, svoje beskičmenjaštvo pret­va­raju u vrlinu, antisrpstvo u dokaz „kulture“ i epohal­no dos­ti­gnuće, drskost i aro­gan­ciju u norme bontona, a volju troše u tra­ga­nju za onim ko još odskače od pravila, da bi ga zabra­nili.

KOJA NOĆ, KOJI VEK?
Da se na kraju razumemo oko još jedne važne stvari. To što su u „Atlan­tisu“ do sada gostovali ljudi, intelektualci od integ­ri­teta, na rasponu od Edvarda Her­mana i Dajane Džonston, preko Čomskog do Majkla Kosu­dov­skog, kao pripad­nika manje grupe – na svetskoj sceni – koju nije moguće korum­pi­­rati, i koji Americi pred licem drže ogledalo njene istine, a što naglašavaju bra­ni­oci emisije, cenzorima znači suprotno. Ta upravo to su razlozi za zabranu. Jedan gost jedan razlog, po tome je emisija „Atlantis“ bila jedinstvena, i nije ni ču­do što su akteri iznosili listom fingirane razloge. Ono što je nama za pohvalu i ponos, njima je na sramotu, pred svojim zapadnim mentorima koji su ih već dobro naučili da puze. Naravno važi i obrnuto.
Noć o kojoj je reč je ona u kojoj su se DOS snage zaglavile negde između 5. i 6. oktobra 2000. godine. I po njihovim svedočanstvima, 6. oktobar „još nije svanuo“. Oni nas drže u toj svojoj noći koja je samo produžetak bivšeg predmiloše­vi­ćev­skog mraka, „mutatis mutandis“, za koju je neophodno pogasiti svetla preos­ta­lih slobodnih medija. E, ta noć zaista traje duže – od jednog ljudskog veka. Ona je bila preki­nuta miloševićevskim periodom u kojem su isti naj­vi­še vriš­ta­li protiv tota­li­tarizma, da bi se dodvorili zapadnim mentorima i nagrabili donacije, a ne zbog istine; kakva istina, kada je opozi­cionih medija bilo ko pleve. Kao žrtve svoje noći ni ne znaju u kojoj smo istorijskoj godini, vratili  su nas u 1948. godinu sveopšte pljačke zemlje i odstrela protivnika. Kao san­ki­loterija oni ni nemaju drugog interesa do „u se na se i poda se“, u nameri da velikom pljačkom postanu sutrašnja gospoda. Jedino im još nedostaje Goli otok za oponente. Imaju čak i v.d.uprav­nika, Titovog generala Jova Kapi­či­ća, entuzijastu koji se već javno kandidovao za v.d.-a, a i nje­govog prvog operativca, jahača Srbije i slobodne reči. Da završe kako su počeli, u odsustvu mora i stena u njemu, za sada moraju da se zadovolje Srbijom kao Prokletom avlijom.
Da, noć o kojoj je reč duža je od običnog ljudskog veka. I dok njima, cen­zorima i moralnim janičarima, nikako da svane 6. oktobar, nama nikako da sva­ne dan koji ćemo provesti bez njih i njihovih senki.

„ATLANTIS“ PROTIV ATLANTIDE
Akcijom zabrane koja proceduralno gledano odgovara operaciji „Obruč“, cenzori ne potapaju „Atlan­tis“, nego samo stavljaju kockicu u mozaik koji sve više otkriva da su i EU i SAD delovi jedne iste Atlan­tide, odavno u fazi progre­siv­nog potapanja. Nagnuta je kao Žerikoov „Splav medu­za“, poce­pa­nih jedara, na jednoj strani prepuna veselja (vašingtonsko-briselske biro­kra­tije), na drugoj očaja i užasavanja (ljudi koji su gostovali u „Atlan­tisu“ i upo­zo­ra­va­­li, zajedno s hiljadama demonstranata diljem Evrope kao vesnicima ka­ta­strofe pred vratima). Reč je o potapanju Atlan­tide evropskih vred­nosti slo­bode i dostojanstva, koje je za vreme Zida širila i Amerika iz čisto pro­pa­gan­dnih razloga.  Posebno je Amerika počela da tone nestankom SSSR-a, čiju pro­past je trijumfalistički slavila, ne zapaža­jući da je tada već bila u vodi do ko­le­na. Otada Amerika, držeći nemoćnu EU u svom zagrljaju tone sve više u is­hodima pokušaja da se trijumfalistički nametne kao gos­po­darica sveta. Njen lik al­ter­native iz vremena Hladnog rata, odavno je zamenjen stvarnim likom globali­stičke milita­risti­čke Aždaje koja nas lišava iluzija!
Ništa od onoga u čije ime ste spremni da žrtvujete Srbiju Evropi kao kurvi boga Zevsa, više ne postoji: to su samo simu­lak­rumi. Ona još ima da po­nudi samo jeftine đinđuve, koje joj je  Zevs odavno darivao za utehu, posle silo­vanja, koje je kasnije morala da prizna za iskre­nu obostranu ljubav. Zato, ljud­ski izbor glasi: ostati uz „Atlantis“, a ne biti na Atlantidi koja u svojoj aro­ganciji za svoje poto­nuće. A njeni domaći mutanti man­kurti suviše su mali, a prepuni sebe, beznačajni, a uspaljenih sujeta zbog za­pa­d­nih milovanja po gla­vi, da bi išta od toga shva­tili. Oni su naučili da se sme­ju i podsmevaju – sve­mu svakome ko je protiv njih. A kad im prevrši, da zab­ra­njuju. Za to vreme, ukro­ćeni mediji obavljaju spolja i iznutra izdiktiranu ulo­gu violinskog or­kes­tra na Titaniku koji, onako vezan za Atlantidu takođe tone, a zove se „Srbi­ja“. Sla­va nama s njima.