Bilbord

Piše Aleksandar Đaja

Kako aktuelni srpski režim uopšte misli da se izbori sa dramatičnim padom nataliteta u Srbiji, kako da poboljša uslove školovanja, omogući studiranje što većem broju mladih i talentovanih ljudi, kako da Srbija zaista postane zemlja „nauke i tehnologije“? Postavljanjem bilborda ispred aerodroma, ili, ako hoćete, na svakom ćošku u gradovima i varošicama Srbije – a, istovremeno, dubokim zavlačenjem ruke u džepove studenata i njihovih roditelja?

Na beogradskom Aerodromu „Nikola Tesla“, krajem prošle nedelje postavljen je bilbord sa Teslinim likom i taj prizor će, ubuduće, biti prva slika koju putnici ugledaju kada uđu na teritoriju Srbije. Bilbord na terminalu za dolaske postavljen je u okviru kampanje „Srbija zemlja nauke i tehnologije“, sprovođenu od strane Resornog ministarstva uz podršku beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“. Bilbord je otkrio ministar Nauke i tehnološkog razvoja Božidar Đelić, poručivši da je to „suptilan, ali delotvoran korak koji pokazuje da je budućnost Srbije u razvoju nauke i tehnologije“.

SUPTILNO, STVARNO I MOGUĆE
Ne znam koliko će ovaj „suptilni bilbord“ pomoći sadašnjim studentima da postanu vrhunski stručnjaci na području nauke i tehnologije, kada su prema podacima Državnog zavoda za statistiku u oktobru ove godine, u odnosu na isti mesec 2009. godine, najviše porasle cene alkoholnih pića i duvana za 14,7 odsto – kao i školarine, za 13,1 odsto! Kako će sa takvim porastom cena školarina roditelji koji jedva uspevaju da prehrane svoju decu uspeti da isfinansiraju i do sada njihovo papreno skupo školovanje, na tom bilbordu ne piše. Ali zato, na onom drugom, na bilbordu pod imenom „stvarni život u Srbiji“, a koji, razume se, aktuelni režim krije kao zmija noge, jer nas neumoljivo dočekuje svako jutro čim otvorimo oči i izađemo iz svojih stanova i kuća, piše nešto sasvim drugo – „Srbija – zemlja obmane i demagogije“!
Kakva je to „budućnost Srbije u razvoju nauke i tehnologije“, kada se u njoj budžetski deficit namiče podjednakim povećanjem cena rakije, cigareta – i školarine?! Ko će tu „nauku i tehnologiju da razvija“, ako se zna da u Srbiji živi oko 1,3 miliona starijih osoba od 65 i više godina, što čini 17,4 odsto stanovnika. Na listi demografski najstarijih zemalja sveta, Srbija zauzima šesto mesto sa prosečnom starošću stanovnika od 40,7 godina i to iza Japana, Nemačke, Italije, Finske i Bugarske. U Srbija ima 947.000 domaćinstava sa osobama od 65 i više godina, odnosno 37,5 odsto  ukupnog broja.
Istovremeno, u selu Arbanaška na Radan planini, krajem minulog leta,  u prokupačkoj opštini je rođena prva beba – posle 36 godina! Otac rođenog Stojana Jovica Mijatović je do rođenja deteta bio najmlađi stanovnik sela Arbanaška (36 godina), tridesetak kilometara udaljenog od Prokuplja. Prema njegovim rečima, pre više od dve decenije u susednom selu Kruševica radila je osmogodišnja osnovna škola sa 800 đaka, u kojoj je postojala fiskulturna sala kakvu danas nemaju ni mnoge škole u gradu. „U našem selu i svim okolnim selima Tovrljane, Pestiš, Široke Njive, danas ima još (samo!) četvoro dece i oni osnovnu školu pohađaju u Prokuplju, jer su bliže škole zatvorene zbog migracije i bele kuge.“

NI RAJ NI PAKAO, SAMO ČISTILIŠTE
Kako aktuelni srpski režim uopšte misli da se izbori sa dramatičnim padom nataliteta u Srbiji, kako da poboljša uslova školovanja, omogući studiranje što većem broju mladih i talentovanih ljudi, kako da Srbija zaista postane zemlja „nauke i tehnologije“? Postavljanjem bilborda ispred aerodroma, ili, ako hoćete, na svakom ćošku u gradovima i varošicama Srbije – a, istovremeno, dubokim zavlačenjem ruke u džepove studenata i njihovih roditelja? A, da, pri tom, više od 71 odsto učenika završnih razreda srednjih škola izjavljuje da u obrazovnim institucijama nisu organizovane nikakve aktivnosti o načinima traženja posla i mogućnostima za zapošljavanje. Rezultati istraživanja, sredinom novembra predstavljeni u Biblioteci grada Beograda, pokazali su da postoji nizak stepen informisanosti učenika u svim ispitivanim segmentima – traženju posla, odabiru visoke škole ili fakulteta, upoznavanju i izboru zanimanja i pokretanju sopstvenog posla. Mladi su istakli da najkorisnije informacije o različitim zanimanjima dobijaju na prvom mestu od roditelja, zatim od prijatelja, putem štampe, TV i Interneta, dok je škola kao izvor informisanja na četvrtom mestu, a Nacionalna služba za zapošljavanje tek na petom!
Međutim, za ulivanje optimizma kako mlađim, tako i starijim građanima Srbije, obraćanja predsednika Borisa Tadića su, naprosto, nezamenljiva. Predsednik je, naime, izjavio u prošlu subotu da Srbiju čeka novih 10 (samo?!) vrlo kompleksnih i teških godina, odlučnih i suštinskih promena tokom kojih će postati članica EU. „Verujem da će Srbija postati članica EU pre nego što prođe tih 10 godina“, rekao je Tadić na šestom saboru Srpskog pokreta obnove (SPO) u Centru „Sava“. Tadić je još dodao da je svrha učlanjenja Srbije u EU promena odnosa u Srbiji, uspostavljanje pravne države, modernizacija i razvoj. Prema njegovim rečima, na sledećim izborima u martu ili aprilu 2012. godine stranke koje čine vladajuću koaliciju trebalo bi da ponovo dobiju podršku građana samo ako isprave greške učinjene u prethodnom periodu. „Priču“ je začinio i gotovo zaboravljeni, ali ponovo izabrani predsednik SPO Vuk Drašković, vizionarskim rečima da Srbija „ulaskom u Evropsku uniju ne ulazi u raj, nego izlazi iz pakla!“ Ali, ako ne ulazimo u „raj“, kuda ćemo, onda, uopšte odavde? U čistilište – za Srbe? Tamo smo već bili…
Prema tome, „suptilni Đelićev bilbord“ na terminalu za dolaske putnika na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“ trebalo bi, zapravo, da glasi: „Srbija – zemlja pakla, dobrodošli!“