Варљива сласт стране векне

Увоз хлеба

Србија је за кратко време, девастацијом и уништењем домаће пољопривреде, од некадашње житнице Европе и извозника, постала увозник управо житних производа и прехрамбени потрошач трговинских ланаца страних компанија

Некада се говорило да у Србији нико неће остати гладан јер у њој увек има „хлеба и по хлеб“. Чак и у социјализму, када је Србија из пољопривредног преведена у индустријско доба, хране је било у изобиљу. Само неколико деценија касније Србија се некако враћа у старо доба, али не у доба модерне, ефикасне, издашне и одрживе пољопривреде него у доба неухрањености и преживљавања. Не да је све мање „по хлебу“ већ и самог хлеба многима недостаје.
Као гром из ведра неба је прошле недеље одјекнула вест, објављена у београдској „Политици“, да је Србија у протеклој години више него удвостручила увоз хлеба и пекарских производа, па је увезено 6.000 тона „свежег“ хлеба, пецива и тоста у вредности од 6,8 милиона евра.
Годину раније, 2018, увоз је вредео 3,1 милион евра, а како „Политика“ незванично сазнаје векне су највише стизале из Румуније, Немачке, Бугарске, па и Хрватске. Лист преноси да се увозно пециво пред очима купаца само „допече“, углавном у трговинским и пекарским ланцима и продаје као свеже.

[restrict]

ВИСОКА „СПЕЦИЈАЛНОСТ“ И НИСКЕ ГРАНЕ Зоран Пралица из Удружења приватних пекара Србије каже да се ради о посебним врстама хлебова за који ми немамо сировине да их произведемо, али он нема податке да увозимо свеж хлеб.
„То што се увози за сада у Србију је нешто што се код нас не производи, па самим тим и не утиче на нашу производњу. То су неке специјалне врсте брашна од којих се ти производи праве и које ми немамо у понуди, тако да не можемо те врсте производа ни да правимо. Било би лепо да у будућности овладамо тим техникама“, рекао је Пралица за „Спутњик“.
Он додаје да треба разликовати шта се тачно увози од пекарских производа, а не све стављати у исту „торбу“, јер неке наше фирме увозе замрзнута пецива и њима снабдевају готово све хотеле у Србији, што се разликује од увоза хлеба. Данас, додаје он, у Србији постоје и страни трговински ланци који имају своје фабрике у матичним земљама за производњу пецива и пекарских производа, укључујући и хлеб. Пралица је, пре свега, мислио на трговински ланац „Лидл“ који има своју централну пекару.
Па ипак, како је то Србија, за кратко време, од житнице Европе, како се некада говорило, доспела на тако ниске гране да чак и хлеб увози? Ако се само осврнемо на период транзиције, ређају се узроци девастације па и уништења српске пољопривреде. Укинуте су задруге, пољопривредни комбинати разбијени и продати убесцење. Села се празне, имовина јефтино продаје а становништво се од добрих домаћина претвара у најамну снагу, боље рећи прекаријат. Увозни лоби уништио је скоро све гране пољопривреде, а Војводина, та житница Европе, незнањем и мешетарењем скоро да је постала још један пасиван регион Србије. Земља се од извозника пољопривредних производа претворила у земљу која постаје увозник и потрошач страних компанија.
За „Курир“ је то елаборирао агроекономски аналитичар Милан Простран, за кога је и пораст увоза хлеба у Србију последица либерализације тржишта и судбина свих малих земаља које су у процесу уласка у ЕУ јер су прерано отвориле тржиште. „Није то ништа ново, али је то последица новог капиталистичког неолибералног система и наше лаковерности да ћемо брзо у ЕУ, па смо прерано скинули све царине и дажбине. Отварањем тржишта и потписивањем споразума о слободној трговини отворили смо тржиште и за оно што нам треба и за оно што нам не треба. Зато немојте да нас изненади ако нам из Кине буду долазили хлебови од пиринча“, каже Простран.

СУНОВРАТ ЈЕ УБРЗАН ПОТПИСИВАЊЕМ ССП

Када је реч о Србији, она је пети добављач, одмах после Хрватске, у којој је недавно објављен податак да је од уласка ове земље у Европску унију увоз хлеба драстично повећан. Свака пета векна на тржиште ове суседне земље стигла је из увоза.
По свему судећи српски пољопривредни суноврат је добио убрзање са Споразумом о стабилизацији и придруживању (ССП), који је потписан 2008. а ступио на снагу 1. септембра 2013. године чиме је Србија добила статус државе придружене Европској унији. Две најважније обавезе које је наша земља преузела потписивањем овог споразума су успостављање зоне слободне трговине и усклађивање законодавства са правом ЕУ. Сада се види да је тај споразум лоше испреговаран јер је потпуно био отворен пут страној субвенционисаној роби која је у нелојалној конкуренцији уништавала домаћег пољопривредника. Ионако осиромашени, српски сељак сада је морао да се бори против субвенционисаног сељака из ЕУ. Уз све то, контролисане цене основних животних намирница направиле су од њега монету за поткусуривање и чување социјалног мира.
Немојте да нас изненади ако нам из Кине буду долазили хлебови од пиринча: Милан Простран

ШТА ЈЕ „ПАРБЕЈКИНГ“ Није Простран случајно поменуо Кину јер, како је истраживање „Политике“ показало, хлебом се, као и сваком другом намирницом, тргује глобално. Тако се на сајту „Алибабе“ могу наћи десетине огласа за продају смрзнутог хлеба и пецива од различитих врста брашна. Предњаче Кинези, који осим полуготових производа нуде замесе, опрему и већ припремљене мешавине брашна и адитива за било коју врсту хлеба. Цене варирају, рецимо багет из Перуа кошта око два долара по килограму. Услов је да наруџбина не буде мања од једног бродског контејнера – дневно. Произвођач, који послује још од 1998, наводи да је рок трајања овог смрзнутог хлеба чак годину дана. Још невероватније звучи понуда за мешавину брашна од целог зрна коју нуди велики трговац из Турске. Минимална поруџбина је пола тоне, а цена – 0,01 долар по килограму.
Таква припрема хлеба и пецива има и свој назив – „парбејкинг“ (делимично печени, а онда брзо замрзнути и спремни за транспорт било где) – и све више замењује традиционално пекарство. Они који у радњама имају и одељење пекаре више не морају да запошљавају висококвалификоване пекаре. Сваки запослени може да буде оспособљен да већ готово припремљене производе испече и постави на полице. За то је потребна само пећ, што је додатна уштеда за трговце, који су раније морали да имају и специјализовану опрему.
У све се, наравно, умешала и технологија са разним адитивима и специјалним квасцима, па је овај допечени хлеб по укусу далеко изнад домаће векне са једнодневним роком трајања, без обзира што ти додаци могу имати накнадне последице по здравље људи.
Овај „иновативни“ процес и технологија полупеченог хлеба освојили су свет и данас практично не постоји држава која није увозник хлеба. Објављена статистика показује да је у 2016. години глобални извоз хлеба и пекарских производа вредео око 30 милијарди долара. Годишња стопа раста у овом сектору је око пет одсто. До 2007. највећи добављачи били су Мексико, Холандија и Америка. Специјализовани портал за тржиште и малопродају „Биз комјунити“ наводи да су у овом тренутку највећи увозници смрзнутог хлеба САД, Велика Британија, Француска и Немачка, које увозе трећину укупних количина. Чак је и земља са севера континента, каква је Пољска, решила да развија овај бизнис и да извози све више хлеба.

ПОУЧАН ПРИМЕР РУСКОГ ПРЕПОРОДА

Пример Русије је вишеструко поучан. И ова је земља, са распадом СССР-а, прошла период тешке девастације, да би тек с председником Путином почела враћати респект и положај у свету. Чак ни наметнуте санкције због Украјине и Крима то нису могле да спрече. Западне санкције и пад вредности рубље учиниле су руску пољопривреду изузетно профитабилном, па Русија тренутно више зарађује од извоза хране него од извоза оружја. Русија је тако постала највећи светски извозник жита пошто пласира више од 35 милиона тона, док је укупна производња достизала и рекордних 120 милиона тона.
„Фајненшел тајмс“ је још пре две године писао како ренесанса и успех руске пољопривреде не стаје само на пшеници. Та је држава у потпуности заменила увоз свињетине и пилетине домаћом производњом, а постала је и највећи светски произвођач шећерне репе. Све то не би могло без пољопривредника који је од руске владе добијао издашне субвенције.
Ми се, очигледно, крећемо супротним смером. Субвенције су занемариве или их уопште нема, а држави није падало на памет да, уместо страним компанијама, сваком младом пољопривреднику који жели да остане на селу додели 10.000 евра. Овако, он одлази у Европу да за малу надницу доприноси увећању привреде западних земаља које његову земљу експлоатишу и претварају је у савремену колонију.

ОДСУСТВО ДРЖАВНЕ СТРАТЕГИЈЕ Пољопривредника у Србији није мало – према званичној статистици, односно последњем попису пољопривреде, чак 21 одсто активног пољопривредног становништва је у структури укупног становништва наше земље. Приближно свако четврто домаћинство поседује пољопривредно газдинство, а има их око 450.000, док готово сваки пети становник има сталну или повремену активност у пољопривреди. У пољопривреди је у Србији ангажовано 1,4 милиона људи.
Одсуство било какве државне стратегије довело је до још једног парадокса. Пекарство у Србији се, поред повећаног увоза хлеба и пекарских производа, суочава и са 40 одсто више пекарских радњи од оптималног броја што је, како каже Пралица, последица непостојања закона о занатству, односно занатске коморе. Тако нерегулисан сектор је плодно тле за дивље пословање, ван прописа и избегавања пријаве радника.
Процена је да у Србији има око 7.000 малопродајних пекарских радњи, али тачан број произвођача се не зна, јер нису све фирме и предузетници регистровани на исти начин. И голим оком се може видети, нарочито у Београду, да има све више пекара, са мањком квалификоване радне снаге.
Србија је произвођач пшенице на преко 500.000 хектара земље и с том количином она никада не би морала да увезе ниједан грам неког пекарског производа, већ да има суфицит од извоза. У Србији се дневно произведе 3,5 милиона векни хлеба а годишње се поједе у просеку нешто више од 100 килограма хлеба по становнику, што је три пута више од просека у Европи. Ова статистика не узима у обзир да многи грађани за нешто друго готово и да немају пара па хлеб није само основна већ и једина храна.
Многи ће као оправдање оваквог стања навести да је Србија прошла недаће као мало која земља. Од санкција деведесетих, дивљачког бомбардовања НАТО-а, до бескрупулозне првобитне акумулације капитала у транзицији земље, нарочито после 2000. године.
И поред свега што је Запад учинио Србији, посебно је погубна парола да „ЕУ нема алтернативу“, што је тешко схватљиво, нарочито са становишта модерне економије која је без диверсификације и алтернативних решења скоро незамислива.

[/restrict]

2 коментара

  1. Stoka.Ono sto mi jedemo (hleb) ne jedu ni zivotinje ni ptice.Iz brasna se izvuce sve sto valja a nama ostanu (ne mekinje) nego kako rekok nesto sto ni gladne sumske zivotinje necu da jedu.Da li je i to normalno u zemlji SrbijhiNarode moramo se probuditi.

  2. Crna jutra nad Srbijom svicu

    Trebalo bi da se zapitamo sta se to desava oko nas. Zasto jedna zemlja koja ima dovoljno potencijala da proizvodi dovoljno hleba za celu Evropu uvozi hleb? Ocito je da danasnje vlasti unistavaju privredu, (ne samo privredu unistavaju celu drzavu), i kako to da se zaustavi. Ako se sve ovo ne zaustani kakva ce da bude buducnost cele nacije?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *