Почетна / Свет / Немачке фрустрације

Немачке фрустрације

НЕМАЧКО ЕВРОПСКО ЦАРСТВО | ДРУГИ ДЕО

Русофобија и антиславизам у Немачкој нису (искључиво) наслеђе хитлеровског Трећег рајха. Идејне основе за рат с Русијом, и рат против Словена уопште, створене су у Немачкој још током XIX века, да би кулминирале после немачког уједињења, у историјски кратком периоду од 1890. до 1914.

Oбразована као „држава-нација“, за разлику од мултинационалног и мултиконфесионалног Руског царства, Немачка се, после периода економског и демографског динамизма, суочава са снажним ограничењима. Пангерманска идеологија дефинисаће овај проблем као недостатак „животног простора“ (Lebensraum): касно уједињење онемогућило је Немачкој да изгради своје колонијално царство, попут других држава „прогресивног Запада“. Западне силе одбијају да јој уступе део својих колонијалних поседа, због чега се немачке амбиције „природно“ усмеравају ка (словенском) југу и истоку. Оваква геополитичка оријентација рађа агресивни антиславизам. У немачким географским уџбеницима ово пангерманско становиште се формулише на следећи начин: Немачки рајх је, „захваљујући свом интелектуалном“ (а без сумње и расном) „саставу, уписан међу друге европске нације“, док Русију „упркос њеној мамутској величини, треба упоређивати с азијским, а не западноевропским земљама“.
Презир компактне и етнички чисте немачке државе-нације према Русији подстиче и „космополитски“ карактер Руске империје, њен расно и етнички шаролик састав, њена „источност“, и „византизам“. Њена „заосталост“, тврде идеолози пангерманизма, трајно је искључује из европског цивилизацијског круга. Русија постаје „Тартарија“, „Московија“ или баш „Монголија“, заостала на сваком, па и културном пољу; неписмена, сиромашна, културно, расно и етнички онечишћена „сатрапија“. Словени, а посебно Руси, према пангерманским идеолозима, убрајају се у „Азијате“, а не више у „Европљане“. Шта је онда природније од идеје да Немачка, у односу на исток (Русију) и југ (Балкан), преузме цивилизаторску мисију и „цивилизује азијске/словенске варваре“, исто онако као што су западне државе привеле цивилизацији своје азијске и афричке колоније? Други немачки рајх, а потом и Хитлеров Трећи рајх ће ову идеју покушати да остваре силом.

Антисловенске предрасуде

„Доминантан културни код у Немачкој и данас је антиславизам“, упозорава професор савремене историје на Слободном универзитету у Берлину Волфганг Виперман: „Слично антисемитизму XIX века, антиславизам XX и с почетка XXI века треба посматрати као културни код који захвата генерације и чини се да данас (у Немачкој) уједињује и левицу и десницу.“
Историја антиславизма у Немачкој, опомиње Виперман, ни данас није завршена: „Леви и десни анти-Словени јесу и биће и даље међу нама. Али то се заправо више не сме толерисати. Против антиславизма се треба борити исто онако као и против антисемитизма и других форми расизма. При томе је споредно да ли он долази с леве или са десне стране.“
Ни немачка левица није имуна на антиславизам. Напротив: „Чини се да је управо у левичарским круговима шик да се причају вицеви о глупим Пољацима, да се говори о деспотској владавини Путина као типично руској и уопште да се узбуђује због заосталости и крволочности Словена на Косову и било где другде. Много од тога, али не све, није само културолошко, него, најпростије речено, антисловенско.“
Антисловенске предрасуде су жилаве и тврдокорне – исти културни код наставља се и у демократској и либералној Немачкој. За разлику од антисемитизма, који после 1945. нестаје из јавног дискурса, русофобија и антиславизам у Немачкој несметано настављају свој живот, и након Хладног рата исписују нова и узбудљива поглавља. „Руска опасност“, примећује амерички историчар Трој Падок, „остала је нетакнута у немачкој јавној сфери и после Другог светског рата… У немачким школским уџбеницима није промењено виђење Русије“. За немачки поглед, Руси (и њихови савезници) и данас остају примитивни, прости, насилни, сурови, зли, нечовечни, похлепни… Младе генерације Немаца се плаше Руса (горка историјска сећања на Источни фронт), али их не познају; њихово „познавање“ Русије своди се на баналне стереотипе и на дубоко укорењене предрасуде о „суровом цару, крвожедним козацима и вотки“ – омиљени мотиви русофоба, које немилосрдно експлоатише популарна култура.

Прикривање воље за моћ

Године 1989. пада Берлински зид. „Пут на Исток“ сада је Немачкој широм отворен – или се то само тако чини неуморним понављачима историје, онима који нису у стању да науче њене бруталне лекције. Пораз из 1945. није послужио као разлог за немачко преиспитивање, иако су, током читавог XX столећа, такве тенденције постојале. Заправо, у Немачкој после Хладног рата с новом снагом оживљавају старе фрустрације „животним простором“; Немачка се, уз сагласност Сједињених Држава, постепено претвара у новог европског хегемона, који „одлучује о судбини држава-чланица“ (попут Грчке и низа других. Уједињена Европа није постала заједница равноправних народа; поједине чланице, по природи ствари, „равноправније су од других“.)
Стари снови о „ширењу на Исток“ (овог пута под кишобраном НАТО-а) реализују се, али на другачији начин. Освајања у „новој Европи“ више се не врше огњем и мачем, већ привидно мирољубиво и добровољно, под маском „европског уједињења“. Основе ове идеје о Немачкој као европском хегемону који прикрива своју вољу за моћ изложио је још године 1915, у јеку Првог светског рата, саветник немачког канцелара Курт Рајцлер.
„Јуче (15. априла) сам ручао с канцеларом“, забележио је Рајцлер, „како бих му изложио своју нову Европу, то јест прикривање наше воље за моћ. Централноевропско царство немачког народа. Систем преклапања, правила у безименим друштвима… Због чега је потребна конфедерација држава око Немачког царства… Нема потребе говорити о анексији централној сили. Европска идеја, ако води до краја, води до таквог исхода.“

Немачки дух се огрнуо плаштом мира

Шта се дешавало после немачког уједињења, исувише је добро познато. Године 1991. Немачка је пожурила да призна отцепљење северозападних република југословенске федерације узимајући активно учешће у разбијању Југославије (поново уз сагласност САД). „Није ли Хелмут Кол, разбијањем Југославије 1991“, пита се (реторички) швајцарски публициста Ги Метан, „признавањем независности Словеније, Македоније и Хрватске, а затим и Босне, успео оно што су Аустријанци (…) покушавали да безуспешно остваре вековима, након неуспеха анексије Босне 1908. и усташке, католичко-фашистичке државе после 1941? Није ли потчињавање Србије и Словена на Балкану, преко распада Југославије, а затим Србије, подршком независном Косову 2008, остварење старог германског сна и није ли Немачка XXI века најзад остварила амбиције Хабзбурга?“
Европска унија је после 2015. и кризе у Украјини, констатује Метан, постала „савршено отеловљење тог сна, велико безимено друштво чији је Немачка већински акционар, а Ангела Меркел председница управног одбора“. Немачкој је, и то „мирним путем“, пошло за руком да створи толико жељени животни простор – све оно што је безуспешно покушавала да оствари крвопролићима током два светска рата.
Стари „немачки дух огрнуо се плаштом мира“, додаје Метан, и на томе му треба честитати, али не смемо заборавити да он и даље маршира, нудећи лаковерним своју „челичну руку у свиленој рукавици“. На Балкану и на Истоку, у бившем Совјетском Савезу, почетком 90-их појавили су се покрети који су се тобоже борили за слободу и независност. Лажни „борци за слободу“ су раскринкани, тврди Метан, али тек пошто је политички исход – једнако лажна независност новостворених „држава“ – постао неотклоњив. Злочини, попут оних које је починила ОВК на пример, постали су познати али тек „након што је Косово постало ’независно’“.

„Немачко питање“ је отворено

У најкраћем: некадашњи простор руске доминације претворен је у простор немачке доминације. Немачка је, закључује Емануел Тод, коначно освојила своју зону економског и политичког ширења на истоку Европе, а „ова нова Немачка више није пријатна и мирољубива Аденаурова федерална република већ огромна аутономна земља“. Не лежи ли у томе заметак, злоћудна клица нових европских сукоба?
Недавно је немачки министар иностраних послова Хајко Мас прокламовао „нову источну политику“. Њен циљ је да Немачка учврсти своју хегемонију над Источном Европом, истискујући из ње све друге силе. Да ли је то мудра и промишљена одлука? Има ли данашња Немачка довољно снаге за то, и може ли она да задржи своје мало европско царство? „Европски распад“ – коначни неуспех европског пројекта – упозорава амерички неоконзервативац Роберт Кејган на страницама Форин аферса, „изнова ће отворити ’немачко питање’“. „Немачко питање“ је заправо већ отворено, и то у свету који више није униполаран него све више мултиполаран. Златно доба „америчко-немачког пријатељства“ је прошло. Може ли се „Немачка Европа“ у том свету позиционирати као независни геополитички пол, пре свега у односу на Америку, Кину или Русију (сутра Индију или Иран)? За то јој недостају одговарајући параметри – демографски, просторни, војни… Да ли се историја понавља? Није ли Немачка поново закаснила да се упише у ред великих и моћних, који ће одлучивати о (геополитичкој) будућности света?

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *