Почетна / Дух времена / Елегантни опроштајни плес Леонарда Коена

Елегантни опроштајни плес Леонарда Коена

Љубитељи и поштоваоци легендарног канадског кантаутора и песника добили су неочекиван поклон када је пре недељу дана објављен Коенов постхумни албум Thanks for the dance, и још једну потврду да, као и досад, у стваралаштву овог песника и музичара могу пронаћи спасоносно уточиште од баналности и агресивне простоте света који нас немилосрдно притиска са свих страна

Пре него што је преминуо у новембру 2016. Леонард Коен је снимио вокале за још једну колекцију песама, а свом сину Адаму оставио је у аманет да их инструментално опреми и постхумно објави. Како би испунио очеву жељу, млађи Коен окупио је око себе бројне Леонардове пријатеље и колеге музичаре који су му помогли око реализације пројекта. За већину укључених, поновни сусрет с Коеновом музиком био је врло емотиван. Хавијер Мас, чувени шпански мајстор лауте и дугогодишњи Коенов сарадник, заплакао је док је са слушалицама у ушима снимао своје деонице за албум. „Свуда око мене био је Леонардов глас, његово присуство и његов дух осећали су се врло снажно у студију током снимања. Био је то дирљив опроштај од старог пријатеља.“ Ритуал опраштања од генијалног уметника и великог човека нарочито је био значајан за Коеновог сина Адама. Однос са оцем, који је углавном током детињства и адолесценције био одсутан, прво по наступима и турнејама а после у будистичком манастиру, био је компликован и препун трзавица, а тек су последњих неколико година пред Коенову смрт донеле зближавање, искрене разговоре и музичку сарадњу. За разлику од Адама, Леонард Коен изгубио је свог оца врло рано, када му је било само девет година. Његов отац Нејтан, по Леонардовим речима, „увек строг и озбиљан“, био је власник успешне кројачке радње у Монтреалу. Своју склоност ка елегантном одевању Леонард је наследио од њега, за кога се причало да је био један од најотменије одевених људи свога доба. Умро је изненада, највероватније од срца. Када је сандук са очевим телом спуштан у земљу, била је зима и небо је било неподношљиво сиво, а мали Леонард добио је несавладив порив да отрчи у кућу и да узме једну од очевих омиљених лептир-машни. Пресекао ју је маказама напола и на једној половини фломастером написао опроштајну поруку оцу у виду стихова који су му се врзмали по глави. Бацио ју је у ископану раку, а другу половину машне задржао је за себе да га подсећа на то осећање. Био је то први пут у животу да је покушао да употреби речи и поезију како би се одбранио од туге и изразио усковитлану плиму емоција која се подизала у њему. Био је то такође први пут да се суочио са смрћу, која је у облику страха и стрепње остала стално присутна у његовом животу и његовим стиховима, као и свепрожимајуће осећање самоће које обично прати губитак родитеља у тако раном узрасту.

АПОСТОЛ СУМОРНОСТИ Када се појавио на музичкој сцени крајем шездесетих, већ у зрелим годинама и с два објављена романа и неколико збирки поезије иза себе, Коен је важио за „апостола суморности“, а критичари су, помало подругљиво, писали да уз његове албуме треба поклањати и жилете којима би фанови могли да исеку вене после слушања његових депресивних песама. Иако никада није окусио мејнстрим успех и врхове топ-листа слушаности, било је, свеједно, много оних који су се препознали у велтшмерцу и емотивним стањима о којима је Коен певао. „Више него било ко други, Леонард Коен је свестан самоће која прати наше животе“, написао је у једном есеју Мишел Уелбек, чувени француски књижевник који је одрастао на Коеновим плочама, баш као и аустралијски музичар Ник Кејв који је искуство откривања Коеновог албума Songs of Love and Hate у забачној и руралној Викторији описао као акт интелектуалне независности и праву малу естетску епифанију. За Кејва, али и за многе друге рок великане попут Луа Рида или Игија Попа, Леонард Коен је највећи текстописац и песник популарне музике, а бројне обраде његових песама и посвете од стране најчувенијих и најпопуларнијих музичара, од Курта Кобејна преко Лане дел Реј до U2, учиниле су да током деценија стекне углед и обожавање каквим можда још само Боб Дилан може да се похвали. Коенова репутација недодирљивог песничког барда и непогрешивог естете данас је такo универзално прихваћена да су многи коментарисали, када је Боб Дилан помало неочекивано добио Нобелову награду за књижевност 2016, да би можда било праведније да је ово најпрестижније литерарно признање отишло у Коенове руке. Постоји чак и теорија завере, слична фами око Данила Киша и несуђеног Нобела, о којој се нашироко и надугачко распреда у круговима посвећених коенофила, да је Шведска краљевска академија испрва намеравала да додели награду Коену, али је он преминуо само неколико недеља пре објављивања имена лауреата, па су у последњем тренутку били принуђени да промене одлуку и доделе је Дилану као сродном рок песнику и Коеновом духовном брату. На неки начин, та Диланова награда јесте посредно признање и почаст Коену, с којим је Дилан нераскидиво повезан још од самих почетака њихових каријера – о чему је Дејвид Баучер написао изврсну књигу – јер она потврђује могућност достизања највиших уметничких и литерарних домета кроз форму популарне музике. Осим сличног сензибилитета, вишедеценијског пријатељства и међусобног уважавања, ову двојицу северноамеричких Јевреја повезује и чињеница да су њихови стихови, путем гитара и савремених инструменталних аранжмана, узбуркали душу и дирнули у срце милионе људи који иначе ретко или никада не читају штампану поезију. Коенове песме, интензивно личне и болно интимне, препуне најузвишенијих љубавних стихова, узнемирујућих песничких слика, религиозних алузија и двосмислених, аутоироничних опаски, у којима се свом силином сударају и преплићу сакрално и профано, одувек су служиле армији његових поштовалаца као инспиративни водичи за ходочашћа страсти и поуздане мапе-оријентири за све осећајне трагаче, подвижнике духа и „лепе губитнике“ који роне на дубинама од бар „хиљаду пољубаца“. Као и претходни албум You want it darker, објављен само 19 дана пре Коенове смрти, Thanks for the dance представља тестаментарно свођење рачуна и својеврсну опроштајну поруку за породицу и пријатеље, али и за све љубитеље његовог опуса. Коен отвара албум маестралном сроченом, елегичном и ретроспективном Happens to the Heart у којој нам на препознатљиво ироничан и дирљив начин открива емотивни и духовни биланс ствараоца који је „предано радио, али то никада није називао уметношћу“ и боготражитеља који је „срео Исуса и читао Маркса“. Иако сенка смрти ненаметљиво лебди над сваким стихом, а Коен се у песми The Hills жали да му је „тело сломљено и да живи на пилулама“, преовлађујућа атмосфера ниједног тренутка није морбидна или суморна. Напротив, читав албум одише чудноватом виталношћу и растерећеном ведрином човека који је свестан да је проживео вансеријски живот. У насловној нумери изражава дубоку захвалност за све успоне и падове, за све слатке и горке тренутке, за трагедију и комедију, лепоту и тугу непоновљивог плеса једног сасвим пролазног људског живота који је ипак изнедрио неке заиста величанствене тренутке и стваралачке плодове.

ГЛАСНОГОВОРНИК НОВЕ ОСЕЋАЈНОСТИ У том смислу, Коенов живот био је бескрајно садржајан и јединствен, што се осећа у сваком такту овог опроштајног албума. Коен је био млади, награђивани песник и бунтовник који изговара провокативне стихове о Хитлеру и сексу утроје, био је боемски изгнаник на грчком острву Хидра где је учествовао у животу једне узбудљиве, космополитске уметничке колоније, постао је фолк звезда крајем бурних шездесетих и заједно с Диланом гласноговорник једне нове генерације и нове осећајности, дрогирао се и дружио с лепотицама и контракултурним иконама попут Џенис Џоплин, Еди Сеџвик и Нико у легендарном андерграунд њујоршком Челзи хотелу, да би се потом очистио од порока и током осамдесетих година преузео ироничну позу псеудокабаретског шансоњера-заводника и злослутног пророка неизбежног сумрака западне либералне демократије, након чега је, згађен, напустио све – новац, славу и музичку каријеру – и отишао у калифорнијске планине где је са својим духовним учитељем, Јапанцем Рошијем водио живот будистичког монаха у зен манастиру. Након пет година тиховања, медитације и дисциплинованог манастирског живота, вратио се 2000. у цивилизацију с хрпом песама, које је преточио у најбољи албум своје каријере, Ten new songs, и с новим уравнотеженим и помирљивим односом према животу. Иако је Коен своје излечење од депресије приписивао старењу и одумирању можданих ћелија које контролишу анксиозност, било је очигледно на сваком од наредна четири албума да је пред нама мудар и спокојан човек који је победио своје демоне и који суверено влада комплексним тајнама срца и парадоксалним загонеткама људске егзистенције.

„ЗБОГОМ, МЕРИЈЕН“ Ипак, нема те мудрости која ће једног уметника спречити да се пред смрт присети и сентиментално препусти нежним успоменама на љубав свог живота, па тако на читавом последњем Коеновом албуму доминира горко-слатко сећање на Меријен Ихлен, Норвежанку која је била Коенова муза током шездесетих и којој је посветио неке од својих најчувенијих песама попут So Long, Marianne, Bird on a Wire и Hey, That’s No Way to Say Goodbye. Коен и Меријен упознали су се на грчком острву Хидра где је она живела са својим мужем писцем Акселом Јансеном и сином, а Коен је тамо писао своје романе. Док се брак Јансенових постепено распадао због Акселове неверности, Меријен и Леонард су постали прво пријатељи а мало затим и љубавници. Њихова веза трајала је, с прекидима, осам година, а коначни раскид уследио је баш у тренутку када је Леонардова музичка каријера кренула узлазном путањом. Меријен се касније удала по други пут у Норвешкој, а она и Коен остали су у добрим односима и повремено су размењивали писма. Када би Коен наступао по Скандинавији, она је имала обичај да га изненади и да се ненајављено појави у бекстејџу након чега би отишли на вечеру заједно. А онда је у јулу 2016. Коену стигао мејл од њеног пријатеља Јана Кристијана Молестада у коме га обавештава да Меријен болује од рака и да има још само неколико дана живота. Неспособан да путује због болести, Коен је одмах послао мејл следеће садржине: „Па, Меријен, изгледа да је дошло време да смо заиста толико стари и да се наша тела распадају, мислим да ћу ти се придружити врло брзо. Знај да сам тако близу тебе да ако рашириш руку скроз уназад, мислим да ћеш моћи да дотакнеш моју. И знај да сам те увек волео због твоје лепоте и твоје мудрости, али знам да не морам више о томе да ти причам јер ти то све врло добро знаш. Али сада само желим да ти пожелим срећан пут. Збогом, стара пријатељице и моја бескрајна љубави, видимо се тамо мало даље низ цесту.“ Два дана касније Леонарду је стигао одговор из Норвешке: „Драги Леонарде, Меријен је синоћ умрла у сну. Сасвим спокојна, окружена најближим пријатељима. Твоје писмо дошло је у тренутку кад је још могла да говори и да се смеје при пуној свести. Када смо јој га прочитали, насмејала се онако како само Меријен уме. Подигла је своју руку и испружила је, када је чула да си одмах из ње, довољно близу да је додирнеш. Сазнање да си обавештен о њеном стању донело јој је смирење. А твој благослов за њено путовање дао јој је додатну снагу… У току њеног последњег часа држао сам јој руку и певао сам јој Птицу на жици, док је њен дах слабио и губио се. А пре него што смо напустили просторију, након што је њена душа одлетела кроз прозор ка новим авантурама, пољубили смо јој чело и прошапутали твоје бесмртне речи, Збогом, Меријен.“

СПАС – У САВРШЕНСТВУ ПРИРОДЕ Сасвим је извесно да је вест о Меријениној смрти убрзала и Леонардов одлазак, а у последњим песмама које је написао и снимио са свих страна искрсавају успомене на њихове безбрижне дане с Хидре. У потресној Moving on Коен се присећа како је волео „њено лице, њену косу, њену мајицу и вечерњу тоалету“, како је „сломила и поново саставила његово срце“, како је због ње патио и био спреман да остави све, свој посао, рат на Блиском истоку и читав свет да би је волео још више. It’s torn читава је посвећена Меријенином одласку и крхотинама које су остале иза ње, док се у насловној Thanks for the dance дотиче и болне теме побачаја и њихове нерођене деце. Италијански песник Чезаре Павезе, пре него што се отровао пилулама за спавање, написао је чувену песму Доћи ће смрт и имаће твоје очи коју је посветио прелепој глумици Констанци Даулинг у коју је био несрећно заљубљен. Нема никакве сумње да су и Коена пред смрт прогониле Меријенине очи, то се осећа кроз читав албум, па и у завршној, контемплативној песми Listen to the humming bird, у којој својој публици поручује да не слуша њега већ да лепоту и спасење потраже у савршенству природе и Божјем уму. На крају, остаје нам само да „отплешемо плес до краја љубави“ и да се како доликује опростимо од Леонарда, изражавајући наду да је његова рука дохватила Меријенину у вечности, али и да констатујемо да ћемо морати да се оглушимо о песниково последње упутство, јер ћемо свакако наставити да слушамо све Коенове албуме, од првог до овог последњег, и да у њима, као и досад, тражимо и проналазимо поуздано и спасоносно уточиште од баналности и агресивне простоте света који нас немилосрдно притиска са свих страна.

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Један коментар

  1. Баба Леонарда Коена

    Велики музичар – у реду, мада било је и већих, па нису добили четири стране у „Печату“. Е, али ти већи су имали несрећу да су умрли пре броја у коме је требало попунити празан простор или се још нису придружили већини до закључења броја. Зато музички великани и маликани по’итајте, концентришити се, па и ви да добијете бар две стране хвалоспева. Зато предлажем да у „БГД-у под водом“, још неки булевар понесе име истакнутог музичара који је презадужио србски народ, ако не булевар, макар улица или бар једна ламела да се зове „Леонарда Коена“. Па да се опечати на осам страна. Србска децо не муч’те се џабе, постаните Леонард…Ух, не римује се како оно беше…!?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *