Почетна / Србија / НИСМО КАПИТУЛИРАЛИ НИТИ СМО ПОБЕДИЛИ

НИСМО КАПИТУЛИРАЛИ НИТИ СМО ПОБЕДИЛИ

Двадесет година од потписивања Војнотехничког споразума у Куманову

Пише Звонимир Пешић

И данас трају препирке и оспоравања у вези са Војнотехничким споразумом, мада је он зауставио агресију на СРЈ и донео мир нашим грађанима. „Сви они који се јуначе и тврде да је то требало одбацити, а не постављају питање шта би нам се десило након тога, нису у праву. Захваљујући снагама одбране СРЈ, успели смо да се изборимо за Резолуцију СБ 1244, на коју се данас једино позивамо ради очувања Косова и Метохије као саставног дела Србије“, каже за „Печат“ генерал армије Драгољуб Ојданић

У близини Куманова, у бази НАТО-а, 9. јуна 1999. године потписан је Војнотехнички споразум чијом применом је престао рат, а на простор Косова и Метохије, у наредних 11 дана, размештене међународне безбедносне снаге под окриљем Уједињених нација. Са наше стране, у име тадашње СР Југославије, споразум је потписао генерал-пуковник Светозар Марјановић, заменик начелника Штаба Врховне команде, а у име Републике Србије полицијски генерал проф. др Обрад Стевановић. Војнотехнички споразум се може оценити само у светлу још два документа с којима је тесно повезан ‒ Споразума Ахтисари‒Черномирдин–Милошевић и Резолуције Савета безбедности УН број 1244.
О томе како су текли преговори, и какво значење има Војнотехнички споразум, разговарали смо с генералом армије мр Драгољубом Ојданићем, који је у то време био начелник Штаба Врховне команде, и тројицом учесника преговора: генерал-пуковником проф. др Бранком Кргом, тадашњим начелником Обавештајне управе ВЈ, полицијским генерал-потпуковником Обрадом Стевановићем, тада помоћником министра унутрашњих послова РС, и генерал-потпуковником Љубомиром Драгањцем, начелником Оперативно-позадинске управе ГШ ВЈ.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ВТС НИЈЕ ДОКУМЕНТ О ОКУПАЦИЈИ

Када је потписан Кумановски споразум било је медија који су сматрали да је тиме прихваћена окупација. Међутим, Вoјнотехнички споразум није акт којим се признаје капитулација и окупација, због тога што:
Није формално закључен са НАТО-ом као агресором већ са међународним безбедносним снагама под окриљем УН (КФОР);
Није потписан после војне окупације или победе нити под ултиматумом НАТО-а већ после преговорима постигнутог споразума с међународним безбедносним снагама под окриљем УН;
Њиме ни територија, ни људство ни опрема нису формално предати непријатељској држави, војсци или паравојној организацији;
Њиме на Косову и Метохији формално није успостављена власт непријатељске војске већ власт организација под окриљем УН;
Што су одлуку о приступању преговорима донели надлежни државни органи (Савезна влада и Народна скупштина РС), прихватајући документ „Ахтисари–Черномирдин“ и касније прихватајући Војнотехнички споразум и Резолуцију УН број 1244, као мировне документе којима је окончана НАТО агресија на СРЈ;
Снаге КФОР-а Влада РС никад није сматрала окупационим већ пријатељским и сарадничким међународним безбедносним снагама на територији РС.

3 коментара

  1. unutrašnji dijalog

    NARAVNO da tokom 78 dana agresije i bombardovanja srpska vojska NIJE poražena od stostruko jače Nato alijanse, i Vojnotehnički sporazum morao je da se dogodi da bi se zaustavila agresija. Svaka čast vojsci. Ali objektivno gledano, nameću se pitanja za objektivnu kritiku političkog ne-delovanja političkog vrha vojske, odnosno blokitanog delovanja vojske od civilnog političkog vrha države. Zato je nakon 2000-te god od bombardovanja Nato Amerika i EU vršila pritisak na Srbiju da uvede „civilno rukovodjenje“ vojskom – da bi mogli ti civilni politički kadrovi da rade po diktatu Nato Amerike i EU za njigove geopolitičke interese. U tom komtekstu je i zadnja politička garnitura na vlasti dobila odrešene ruke da sprovodi civilno rukovodjenje: Jedan političar dobija dve funkcije: Vicepremijer i Ministar vojske; Drugi političar dobija funkcije: Premijera, Pregovarač za Kosovo u Briselu, Predsednik stranke da vrši uticaj na članstvo (nije dao ostavku), i Ministar policije (da integriše Administrativnu liniju prema Kosovu u granicu sa albanskom carinom). Treći političar dobija funkciju Predsednika Srbije… Svi iz SNS i koaliciju SPS… naravno da reše navodno istorijsko Kosovo (da ga predaju Albanskim muslimanima za ulazak Srbije u EU (Nato…).

    NEMA POUKE IZ PROŠLOSTI – na greškama se uči. Prvo, zašto je vojni vrh Srbije, naravno i Srpska pravoslavna crkva – blokirani da zajedno sa civilnim političkim vrhom – donose politička rešenja za odbranu nacionalnih interesa i teritorijalnog integriteta države? Zašto dugo decenija nema naconalnog jedinstva srpskog naroda? Kako je moguće da SPC ima ogroman uticaj na narod – a da nema uticaj na odbranu nacional. interesa i integriteta države? Takodje, šta vredi kada je vojska Srbije bila najjača na balkanu, kada je bila blokirana u POLITIČKOM SMISLU da netrališe separatističko dellovanje na Kosovu u Titovo vreme (izmedju ostalo… da je zaustavila kontinuirano iseljavanje Srba, organizovala povratak proteranih i samoodbranu… (bez sukoba, naravno). Sa postojećim statusom vojske u Titovo vreme… da je imala i nuklearno naoružanje (pasivna-defanzivna u političkom smislu)… Albanski separatisti bi i tada sa lakoćom sprovodili svoju ekspanzionističku politiku otimanja srpske teritorije?
    Posebno se postavlja pitanje – kako Srpska vojska u sukobima na Kosovu – nije imala rezervnu varijantu za opstanak srpskog naroda na Kosovu, a ne da njih 250.000 hiljada napusti Kosovo (planski im je onemogućen povratak da bi Albanci-Šiptari napravili Albansku državu Kosovo)?…




    2



    0
  2. unutrašnji dijalog

    VOJNOTEHNIČKI SPORAZUM u Kumanovu: Nismo kapitulirali niti smo pobedili

    Sve pohvale za vojsku, ali je cilj odbrane teritorije KiM iskomplikovan-neostvaren. Izgubljena je bitka na medijskom i političkom planu. Vojna doktrina kaže: Ko dobije medijski rat – taj je pola bitke dobio. Zašto je uz Slobodana Miloševića Aleksandar Vučić bio Ministar za informisanje i vodio medijski rat za Kosovo (pored njega Dačić) – a nikada nije živeo na Kosovu niti poznaje tamošnje medjunacionalne odnose? Zašto Srbi sa Kosova nisu vodili medijski i politički rat? Zašto je centralistička vlast u Beogradu (političari koji nikada nisu živeli na Kosovu poluinformisani i polumotivisani) – vodili politiku o Kosovu, bez učešća vojnog vrha i Srpske pravoslavne crkve (odbrana integriteta države je zajednička obaveza)? Zašto Beograd nije tražio Platformu kosovskih Srba za odbranu od albanskog separatizma, nego su oni ignorisani da se mešaju u političke odluke Beograda? Bio je jedan pokušaj kosovskih Srba kada su Plenumu CK SKJ o Kosovu 1987 god poslali PISMO (predvodnik i potpisnik Miroslav Šolević, imam primerak pisma od Šolevića) – kako da se zaustavi iseljavanje Srba i delovanje albanskog separatizma (sve kroz legalne institucije i državnih organa da se reše problemi, nigde nije bilo poziva na sukobe i rat), i ličnim dolaskom ispred skupštine (pun Pionirski park) čekali odluke Plenuma, ali je to sve zanemareno od centralnih vlasti, posebno SK Srbije(!)? Iako je Milošević imao najveće šanse u istoriji da povrati srpstvo na KiM (neću da kažem i dužim), imao je takodje dve velike političke greške… da ne dužim.

    ZATO JE POTREBNO nacionalno, versko, političko i duhovno jedinstvo srpskoga naroda u odbrani državnih nacionalnih interesa i teritorijalnog integriteta Srbije: Političko jedinstvo državnih organa – vojske Srbije i SP Crkve? A nikako politička diktatura i cenzura političara na vlasti. …




    3



    0
  3. Капитулација се догодила мало касније, 5. октобра.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *