Запад престао да цени своје покојнике

На Западу традиционалне сахране постају привилегија богатих. Последњих година само у САД, Канцеларија за сахране подигла је цене за 2,5 пута. Слично је и у Европској унији. Због штедње све више Американаца и Европљана бира најјефтинију варијанту – кремацију, што значи, између осталог, да пепео покојника предају узгајивачима гљива или цвећа ради обогаћивања земље, односно стварања хумуса. Због тога се бројни Американци и Европљани, не само религиозни људи и свештеници, питају да ли ова тенденција не руши достојанство и живих и преминулих?

Званични подаци о инфлацији у САД делују веома прихватљиво, па и изазивају завист у бројним државама с нестабилним валутама. Међутим, ако се боље анализира реална инфлација, по најважнијим показатељима, видећемо да се они умногоме разликују од званичних бројки. На таласу стагнирајућих плата у САД током последње две деценије хлеб и пецива су поскупела 2,5 пута, а алкохолна пића 3,5 пута. У већим градовима и популарним регионима за живот, цене станарина су повећане неколико пута, а поскупеле су и некретнине. Лидер у инфлаторним процесима су и погребне услуге, јер су, како пише „Бизнис инсајдер“, цене порасле током последњих 30 година за 2,5 пута, што је далеко изнад признате инфлације.
[restrict]

Објашњење ове појаве није сложено. Напротив. Погребне услуге су неопходне, као храна и кров над главом. Због тога погребне агенције постојано подижу цене, схватајући да рођаци преминулих, у тим тешким тренуцима, морају нешто да ураде с покојником, при чему прихватају цене сахране као неупитне. Власници погребних агенција према родбини покојника немају милости и финансијски „деру“ ожалошћене.

Када је почела да умире генерација „вундер кинда“ (из 1960-их година), очекивало се да ће се конкуренција међу погребницима повећати и цене пасти. Међутим, тако нешто се није догодило. Тренутно просечна сахрана у САД кошта 8.000 долара, у шта није урачуната цена гробног места. То је просечна цена за САД, али у појединим градовима је далеко већа. На пример, у Њујорку, Вашингтону и Сан Франциску најјефтинија сахрана (или како погребници кажу „пакет погребних услуга“) износи 10.000 долара.

Слично је и у Енглеској. Последњих 10 година цена сахрана је порасла за 80 одсто, тако да просечна цена традиционалне сахране износи од 3.500 до 5.500 фунти, што је за већину становника Британије цена коју не могу да плате.

Ипак, погребне услуге као бизнис доживљавају процват захваљујући вишој средњој класи. Прошле, 2018. године погребне агенције у САД су обрнуле око 17 милијарди долара, у Француској 2,5 милијарде, а исто толико и у Великој Британији. Погребне услуге су процветале и у Шпанији, због улагања једног Пензионог фонда из Канаде.

Све више цвета и бизнис продаје гробних места и раскошних надгробних споменика. Међутим, људи с просечним зарадама принуђени су да траже начине да самостално сахране покојника, како би избегли високе трошкове погребних агенција.

ПРОБЛЕМ „ЉУДСКОГ СМЕЋА“ У том смислу сиромашни су прво почели да прибегавају кремацији, јер је последњу деценију била два пута јефтинија од класичне сахране. Тренутно више од половине Американаца и више од трећине Британаца бира кремацију покојника. Ипак, цене кремације су почеле да расту и 2018. изједначиле су се са ценом традиционалне сахране. Истовремено појавили су се и нови начини „решавања посмртних остатака покојника“.

Наиме, становништво уместо да од Владе тражи да регулише цене погребних услуга почело је да само проналази најчудније начине сахране. Најпопуларније је тренутно „сејање праха покојника“ на друштвеном земљишту (што је законски могуће, уколико не штети екологији). Уместо да рођаци преминулог потроше хиљаде долара на споменик, гробно место и сахрану, предузеће са симболичним именом „Збогом“ (Vale), за свега 545 долара, нуди „специјалну еколошку сахрану покојника тако што их предаје брзом разлагању у земљи“. Шта то значи – није тешко одгонетнути.

Деј Рим Ли, модерна уметница, како се рекламира, у том циљу предлаже да се на телима покојника узгајају гљиве. Развила је технологију којом гљиве израсту кроз тело чиме обезбеђују брзо и еколошки чисто разлагање покојника. „Уметница“ са задовољством заинтересованим људима и медијима демонстрира како ствара покров од гљива, чак и на свом телу, тако што гљиве храни одрезаном косом и одсеченим ноктима.

Холандска фирма „Ковчег у кутији“ почела је продаје „ковчеге“ на расклапање у које се стављају остаци покојника, а кад се склопе код куће, личе на неки комад Икеа намештаја. Према жељи и у складу с маштом корисника, ови „ковчези“ се могу и украшавати, при чему је пепео покојника с вама у кући.

Катарина Спајд са Универзитета Масачусетс патентирала је специјални уређај попут оних који су се раније користили на фармама за решавање остатака угинулих животиња. Уређај је напуњен опиљцима и азотом и у њега се смешта тело покојника, и када се укључи, тело се разложи „на саставне делове“, тачније добије се прах сличан оном из крематоријума.

Тренутно је у Вашингтону у процедури закон који би омогућио становницима ове америчке савезне државе да користе уређај Катарине Спајд, како би се решили посмртних остатака покојника. Добијени прах, према нацрту закона, сродници покојника могу да користе по вољи, да препусте ветру на некој ливади или да њиме пођубре цвеће у башти. Пројекат закона у народу је већ добио и своје име – „закон о људском смећу“.

УЛТРАМОДЕРНА ТЕМА „Гардијан“ наводи да је смрт инспирација бројним уметницима, који све чешће објављују своје идеје о новим и јефтиним начинима сахрана покојника. „Смрт је данас постала ултрамодерна тема“, а главно оправдавање нетрадиционалних сахрана је постала екологија. Гробља се проглашавају старомодним и нехигијенским, иако куповина гробног места и традиционална сахрана покојника постају доступни само богатим људима.

Мање егзотичним путем иду у Енглеској. Тамо се тежи тзв. минимализму. Приватне фирме стварају фондове за сахране за своје запослене. Наиме, сви заинтересовани радници могу да део своје зараде одвоје у Фонд за сахране, па ће имати обезбеђену одговарајућу сахрану (према новцу коју су уложили). Овај пакет погребних услуга британских Фондова за сахране називају „директном кремацијом“ или „буџетска сахрана“, а он подразумева транспорт тела, кремацију и стављање праха у урну. Нема обреда, опраштања од покојника, говора, цвећа… Ова „буџетска сахрана“ кошта од 970 до 1.000 фунти стерлинга.

Недавна смрт певача и музичара Дејвида Боувија привукла је пажњу становника Британије на „буџетску сахрану“, јер је музичар оставио опоруку да га сахране што јефтиније, без обреда, говора и слично. Родбина је изабрала „директну кремацију“.

Теоријски, примаоци социјалне помоћи у Великој Британији имају право на надокнаду за сахрану покојника од 700 фунти. Међутим, да би рођаци преминулог доказали право на ову помоћ, потребно је брдо папира, те рођаци најчешће одустају од борбе с бирократијом, а постоји и став да надокнада за сахрану не припада рођацима ако је покојнику остало новца на рачуну.

Најјефтинија сахрана у Енглеској је сахрањивање покојника на територији свог врта или земље. Ова варијанта је законски дозвољена и врло је јефтина, пошто искључује куповину гробног места, а често се догађа да се покојници сахрањују и без ковчега, него се умотају у бело платно и закопају, без церемоније и ангажовања свештеника. Често рођаци покојника сахрањеног у башти гробно место тако уреде да се и не препознаје да је ту неко сахрањен. Земља се изравна и посеје трава… Време учини остало. На гробно место се не излази, не пале се свеће…

Због тога се на енглеском тржишту некретнина дају и егзотични предлози. На пример, на југозападу Лондона продавала се кућа с природном земљаном терасом. Почетна цена је била 650.000 фунти. Међу осталим информацијама писало је да су на том делу терасе сахрањени бивши власници, а њихова ексхумација купца кошта додатних 7.000 фунти. Ова чињеница није одвратила купце. Напротив кућа је достигла цену од 730.000 фунти.

Покушаји устројавања економије на еколошким основама, односно уз уважавање еколошке одговорности јесте савремено, тј. модерно размишљање, а постало је и стил понашања. Међутим, није могуће избећи осећање да нови трендови у сахрањивању покојника понижавају људе – и мртве и живе.    

Сахране атеиста на Западу

У свету атеистичке, као и бесплатне сахране стичу све већу популарност, јер људи махом одбацују традиционалне религије. „Гардијан“ пише да је 2017. у Великој Британији, а према социолошком истраживању јавног мнења, број атеиста од 1983. повећан са 35 на 53 одсто 2017. године. Имајући ову статистику у виду, може се закључити да је све више тзв. атеистичких сахрана.

Суштина атеистичких сахрана је да уместо опела имамо говорника који присутнима говори о животу и достигнућима покојника, а неретко се читају састави или се одсвира одређена песма коју је покојник волео.

Сахрана атеисте често садржи и минут ћутања у знак одавања поште покојнику.   

Сахране у Европи

У Немачкој се традиционалном сахраном сматра погреб покојника у земљу. Међутим, данас многи кремирају тела преминулих рођака, јер је традиционална сахрана скупа – око 3.000 евра. При томе места на гробљима нема, а гробно место се купује на 20 година, са правом продужетка закупа гробног места и сахране другог покојника. Сахране плаћају рођаци преминулог. У новије време Немци не желе да синове и кћери оптерећују трошком за сахране, па практикују да отворе посебни банковни рачун на коме се чува новац за сахрану.

Сахранама се баве погребне агенције, чије су услуге скупе. Због бирократских заврзлама од смрти до сахране често прође од четири до осам недеља.

У Француској сахране обављају искључиво канцеларије за сахране (од почетка до краја). То значи да имају опрему и простор за замрзавање тела, балсамовање и одевање. Постоје и посебне сале за опраштање од покојника до сахране. За време сахране сваки присутни кида ружу и баца у гроб као последњи поклон. Гробна места се закупљују на 20 до 30 година. У Француској је могућа и кремација покојника, али се законом забрањује сејање праха покојника на одређеним местима (градским парковима, потоцима, рекама и сл.).

Италијани покојника, за разлику од Немаца, сахрањују одмах, а најдуже после два-три дана. За покојника се врши миса у цркви, а погребна поворка иде од цркве до гробног места. У Италији је такође евидентан недостатак гробних места, те је све популарнија кремација умрлих, а урне с пепелом покојника се чувају у тзв. „погребним ормарима“, у свакој фиоци стоји једна урна и натпис с именом покојника.

У Финској се плаћа тзв. црквени порез од 1,75 одсто дохотка. Због тога је опело бесплатно као и гробно место, које обезбеђује црква (услов је да је човек био колико-толико активни верник). Уколико је покојник био атеиста, мора  се плати гробно место. Финска је јединствена држава у Европи где се сахрана обавља за новац покојника или на рачун државног буџета. Наиме, уколико је покојник био сиромашан, држава даје новац за сахрану.

Код наших комшија Румуна стандард је прилично низак, па тзв. европску сахрану може да обезбеди тек понека породица. Због тога се покојници сахрањују у двориштима или имању под каквим старим дрветом.

Недостатак гробних места у градовима Румуније успоставио је праксу да се у гробницама врше сахране по принципу „спратности“. То значи да се у једну гробницу сахрањују сви сродници „један на другог“. Румунија је јединствена и по томе што у овој држави постоји тзв. весело гробље. Ту су споменици ишарани цртежима-фрескама и епитафима у шаљивој форми, где се пре свега описује живот покојника. Раније је „весело гробље“ било сеоско, а сада је оно престижно место за сахране, те многи богатији Румуни остављају аманет (и новац) да буду тамо сахрањени.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *