Почетна / Регион / Линч „српског тајкуна“

Линч „српског тајкуна“

Српски привредници стална су мета дискриминације словеначких државних органа и напада парадржавних медија из пера њихових „медијских џелата“

Слободно тржиште у коме се држава не меша у привреду и где сви имају једнаке шансе, без обзира на своје порекло или извор капитала, нужан је предуслов слободног друштва. То је, укратко, један од основних постулата на којима почива и Европска унија. Та порука је алфа и омега капиталистичког друштва и као таква се стално провлачи по медијима, а радо је понављају и политичари.
Пример Словеније, међутим, захваљујући константној дискриминацији и дефамацији предузетника из Србије који желе да уложе у словеначку привреду, открива да заправо ништа није онако како нам се сервира.

КОСТИЋЕВ ПРИМЕР Србија, која се упиње да постане чланица ЕУ, придржава се принципа „недискриминације“, што је омогућило бројним страним улагачима, међу којима их је много и из Словеније, са „Горењем“на челу, да у државу уђу на велика врата. Али када је посреди капитал из Србије, правило о слободном протоку људи, идеја и капитала – махом не важи. Ту на површину испливају сасвим другачији, наоко „државни интереси“ и „потреба њихове заштите“, захваљујући којима локална власт разним смицалицама дискриминише стране инвеститоре којима је земља порекла – Србија.
Све то се најбоље огледа на примеру Миодрага Костића и МК Групе. Костић је недавно постао власник и аеродрома Порторож и „Горењске банке“, има у власништву и престижни Хотел „Палас“ на словеначкој обали, али упркос великим инвестицијама, захваљујући којима су ухлебљење добили и многобројни домаћини, у Словенији је стално суочен с новим препрекама у виду бруталних медијских напада диригованих од стране државе. Чињеница је да се у Словенији још од нестанка некадашње заједничке државе на „српски капитал“ гледа попреко, као да није једнако добар као било који други.
Уз све то, држава Словенија касни са усвајањем важних документа попут просторног плана, што Костића кочи јер онемогућава проширење аеродрома Порторож а последично и отварање регионалних веза између Порторожа и других урбаних центара у региону. Нема сумње да је то лоше и за словеначки туризам, али Словенија у Костићевом случају очито не преза да ради чак и у корист сопствене штете, само да његови пројекти не би просперирали.
Ту није за утеху ни чињеница да попут српског, на сличне препреке у Словенији наилазе и руски и кинески инвеститори. Кинески улагачи су се, на пример, годинама трудили да из коме пробуде банкротирани мариборски аеродром, што би несумњиво донело бољитак у осиромашеној регији словеначке Штајерске, али узалуд. Државна управа их је обесхрабривала на сваком кораку, док Кинезима није дозлогрдило, па су одустали од пројекта и окренули се новим партнерима у комшилуку – у Хрватској и Италији, где је њихов новац дочекан с добродошлицом.
Када се „МК група“ појавила као озбиљан играч у Словенији и купац дуговања аустријске „Хете“ (која продаје дугове пропале „Хипо банке“), готово истог часа је кренула прљава кампања у државним словеначким медијима; мета напада је био како Костић, тако и порекло његовог капитала, али и Србија, која је у потцењивачком тону називана „земљом с високим степеном корупције“ и, уопште, сумњивог пословања. Све то је искоришћено као наводни доказ да је „МК група“ непожељна на Западу, у који Словенија себе убраја.

МЕДИЈСКЕ УБИЦЕ Слично се поновило и у тренутку када је процурила вест да Костић намерава да купи словеначку „Горењску банку“; из медија, нарочито оних у којима словеначка држава има већинско власништво, сручила се бујица текстова против Костића и његовог преузимања те банке. Иако је понуда „МК групе“ за куповину и консолидацију „Горењске банке“ била најбоља, словеначки медији су дали све од себе како би омели прелазак домаће банке у руке „српског тајкуна“. Већина таквих текстова настала је испод пера Весне Вуковић и Приможа Цирмана. Обоје раде за портал „СиОЛ“ у власништву државног „Телекома Словеније“. Тај новинарски тандем је, како тврде словеначки извори, у дослуху са утицајним председником управе осигуравајућег друштва „Модра заваровалница“ Борутом Јамником, који је уједно највећи противник Миодрага Костића и инвестиција „МК групе“ у Совенији. С обзиром на начин писања и „таргетирања“ жртава, новинари из других медија сковали су за овај новинарски двојац заједнички именилац: „медијске убице“.
Главна и највећа битка између Костића и Јамника, али и Јамникових јатака из врхова словеначке државе (будући да је Јамник као председник „Удружења надзорника“ у тесној вези с највишим државним чиновницима и званичницима) тренутно се води око шест словеначких хотела у центру Порторожа који су заоставштина неславно потонулог некадашњег словеначког „привредног чуда“ – „Истрабенза“. Вредност хотела процењена је на 60 до 80 милиона евра, а између више заинтересованих за њихову куповину најбољу понуду дао је Костић односно његова „МК група“.

ТУРИСТИЧКА СТРАТЕГИЈА Убрзо се показало да је најопаснији противник Костићу управо Борут Јамник, кога у Словенији познају и као „гробара словеначке привреде“ јер је у пропаст одвео, односно својим саветима допринео банкроту некадашњих перјаница словеначке привреде – „Цимоса“, „Хелиоса“, „Пробанке“… Јамник је, иако нема пара за куповину шест порторошких хотела, смислио план према коме би са државним фондовима била откупљена пропала потраживања „Истрабенза“, а онда би хотеле препустили на управљање – страним фондовима.
Све то изгледа апсурдно, нарочито ако се зна да се службена Љубљана, када је пре неколико година тражила велике кредите, заузврат обавезала пред Европском комисијом да ће продати имовину у државном власништву, а пре свега банке. Јамнику се приписује план како да Словенија све то изигра, иако се под претњом санкција обавезала да ће продати некадашње привредне дивове који су музли државне банке добивши огромне кредите, премда се слутило да неће моћи да их врате. Па су на крају са собом повукли у провалију и некада рентабилне словеначке банке… Е, ту на сцену ступа Јамников план, према коме Словенија сада сама од себе, дакле новцем из државне касе – будзашто „откупи“ иста предузећа; у том циљу је влада у Љубљани (како би заобишла и Костића) нетом усвојила посебну „туристичку стратегију“. На крају су, уместо да буду продати најбољем понуђачу (конкретно: Костићу), некадашњи „Истрабензови“ хотели у Порторожу, како би избегли да заврше на добошу – напрасно подржављени. Све то само зато да би их у следећем кораку јефтино (от)купио „словеначке горе лист“, а то је – Јамник.

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС Очигледна је накарадност тог плана којим би Словенија да задржи и јаре и паре, дакле и да прода имовину „Истрабенза“, али и да је сачува, јер само одлаже оно што је неизбежно, а то је продаја хотела понуђачу који може да их пазари. Накарадан или не, засада је успешно „уклонио“ „МК групу“ као потенцијалну опасност што се тиче власништва шест порторошких хотела који вапе за свежим новцем и одговорним власником.
А да је Костић био права мета описаног Јамниковог подухвата уз благослов актуелне владе, открива љубљански дневник „Дело“.
„Влада Марјана Шарца ће учинити све само да порторошке хотеле одбрани од српског бизнисмена Миодрага Костића“, тврди „Дело“. Другим речима, словеначка влада је управо с том намером наредила Друштву за управљање потраживања банака (ДУТБ), под чији кров је ставила све пропале државне фирме како би спасла што се спасти могло, да до окончања поступка продаје акција „Истрабенз туризма“, које су послужиле као осигурање потраживања ДУТБ према потонулом „Истрабенз холдингу“ – „не приступа продаји потраживања ДУТБ према ’Истрабенз холдингу’“. Као разлог за тај маневар наведена је наводна „оптимизација цена“ и спровођење „туристичке стратегије“. То су два еуфемизма која су послужила као смоквин лист за прећуткивање стварног циља – а тај је био онемогућити Костићу да дође у посед шест хотела на елитној локацији не само на порторошкој риви, него и на скромној словеначкој обали уопште.
Најзад, то потврђује и „Дело“, оголивши суштину потеза словеначке владе: „На тај начин је влада, према нашим информацијама, затворила пут ка порторошким хотелима Костићу, иако је он ДУТБ-у наводно већ дао обавезујућу понуду за куповину више од 93 одсто потраживања према ’Истрабенз холдингу’.“ Тих 93 одсто – то је заправо власништво над безмало свом понудом порторошког хотелијерства. Аналитичари су такав потез словеначке владе оценили као „државну конфискацију хотела“ која нема никакве везе са прокламованом „консолидацијом“ туристичког сектора…

ПРИВРЕДНА ДИСКРИМИНАЦИЈА ДУТБ располаже свим лошим потраживањима словеначких државних банака које су током протекле деценије неопрезно кредитирале тајкунске откупе некада друштвених предузећа, као и фирме зреле за ликвидацију. Укратко, све дубиозе банака, које је држава спасавала свежим новцем из државне и европске касе, као и сав губитак због проћерданих кредита, пребачени су на ДУТБ. Очекивало се да ће ДУТБ продајом тих потраживања повратити бар део улудо изгубљених државних пара, као и да неће радити у корист штете пореских обвезника. Костићев случај, међутим, доказује да је на делу обрнут процес: логика економије и профита пала је на испиту у тренутку када је ДУТБ по налогу словеначке државе стопирао продају шест хотела, иако је била већ у току, само зато да најбољи инвеститор – „МК група“ из Србије – не би постао њихов власник.
Намеће се питање – није ли то огољен пример привредне дискриминације? И све то упркос чињеници да словеначки привредници већ две деценије у Србији купују шта год пожеле, уз издашне српске подстицаје који се тичу како ослобађања плаћања разних дажбина (за прикључке, земљиште…), тако и субвенција за сваког новозапосленог радника… Словенија, с друге стране, описаним поступањем у случају инвеститора из Србије гази правила која парадржавним институцијама забрањују такав вид „пословања“, као и дискриминацију по било ком основу. Колико је то девијантно стање укорењено у словеначком друштву, говори и податак да су словеначки медији, уместо да упозоре на кршење законодавства, здушно подржали „одбрану националних интереса“ и ограничавање пословне слободе „српском тајкуну“. Да се радило о „америчком тајкуну“, свакако не би извештавали на тај начин.
Поређења ради – Ивицу Тодорића, иако против њега Хрватска води низ поступака због проневере и кршења закона, словеначки медији још увек титулишу са (незаслуженим) поштовањем: „председник управе ’Агрокора’“.
„Бизнисмен Тодорић, који је наводно проневерио 174 милиона евра, према стандардима СиОЛ-а не заслужује ознаку ’тајкун’, док она очито ’припада’ Миодрагу Костићу, иако није проневерио ниједан цент“, сажима стандарде извештавања државног СиОЛ-а независни словеначки портал insajder.com.

ПРЕТЊА РЕЦИПРОЦИТЕТОМ Словеначка диверзија Костићевих напора да рашири пословање „МК групе“ и у Словенији није остала незапажена ни у Србији. Председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж је тим поводом истакао благовремену реакцију српске државе и ангажовање ПКС у спасавању словеначког „Меркатора“ из раља банкрота. Тако је „Меркатор“, словеначка дика (иако тренутно у хрватским рукама), успео да опстане и захваљујући издашној помоћи Србије. „Србија, односно њени органи и привредници, поступили су врло промишљено и одговорно на почетку кризе са ’Агрокором’ која је имала последице и по ’Меркатор-С’. С обзиром на то како се коректно понашала Србија, очекујемо да и Словенија примени исти такав третман према нашим инвеститорима“, затражио је Чадеж. У истом даху је открио да две српске компаније трпе „одређене потешкоће у погледу својих инвестиција у Словенији“, на шта се надовезао министар трговине Расим Љајић, који је додао да су у питању инвестиције компанија „МК група“ и „Делта“.
„Позваћу ресорног министра из Словеније да поразговарамо на ту тему и, ако је могуће, да се организује састанак на који би биле позване и поменуте српске компаније да изнесу свој став“, обећао је министар Љајић. Потоња реакција словеначких медија показује да тај позив, ако га је и било – није променио баш ништа. Костића и „МК групу“ словеначки државни медији и органи и даље третирају као да су персоне нон грата.
Ипак, словеначка дискриминација „МК групе“ и „Делте“ не би требало да се заврши подизањем беле заставе, напротив. Српски државни органи би у име одбране начела слободног тржишта требало да подсете своје колеге, а пре свега ресорног словеначког министра Здравка Почивалшка, шта значи реципроцитет у међудржавним односима јер би штета, уколико би Београд поступао попут Љубљане, свакако била много већа за словеначка предузећа која послују у Србији у поређењу са губитком српских привредника на скромнијем – по величини – словеначком тржишту.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *