ДОКТРИНА ШОКА

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

И то се догодило: председник Србије и генерални секретар НАТО стајали су мирно док је интонирана химна Алијансе, а иза њих, као део сцене која је завредела пажњу не само у Србији, био је постављен амблем – спојена српска застава и лого НАТО! Призор је виђен прошле седмице у Шумадији, тактови химне („која се не свира често у Србији“) трештали су тог 8. октобра кроз Младеновац и Сопот. Описани церемонијални део Међународне теренске НАТО вежбе „Србија 2018“ могао се именовати историјским. У наизглед обичном протоколарном кадру, тренутак је здружио актере којима су догађаји у недалекој прошлости наменили одстојање, уз нимало пријатељска осећања. Иако би многи Срби, из разлога који се не објашњавају, очекивали да се после ове химне проломе громови, да Свети Илија муњама запара небо, пакленог коментара тамо не беше, а тишина је завладала и на земљи. Насупрот овом спокоју, надахнуто је грмео нико други до извештач Би-Би-Сија, уверен да се виђено може тумачити без фуснота, али са једном ударном паролом: „Сада сви заједно: Србија и НАТО оставили бомбардовање иза себе.“

Премда се у навијачком тумачењу британског јавног сервиса тежило беневолентном сагледавању, новинар је потом употребио појам нескладан са описаном хармонијом: изненађење и шок! Сцена би, каже, „могла бити шок за оне који Београд сматрају верним савезником Москве“. Чини се да је, поменувши јаку реч, овај аутор стварно, можда и ненамерно, поентирао. Дакле, химна и остало виђено било је, признаје британско гласило, шок за (неке) посматраче, шок за (неке) савезничке односе, не мање шок за (неке) моралне, етичке и обичајне норме домаћина.

[restrict]

Драматизујући и литераризујући „младеновачку сцену“, из Би-Би-Сија су циљано указали на стварну емоцију поводом овог догађаја. Такође, будући упућен у савремени поредак ствари, аутор Гај Делони препознаје важну методолошку поставку за разумевање виђеног – доктрину шока! Да ли је управо доктрина шока појам власан да разјасни наизглед поодмаклу романсу Алијансе и једине европске земље на коју је она после Другог светског рата извршила агресију? Подсетимо, доктрина шока је име за сложен оперативни поступак – технику примењивану у области економије, али не мање успешну и у другим доменима друштвеног живота и државног устројства. Међу њеним заговорницима су ММФ и Светска банка (НАТО се не експонира), а у фокус јавне пажње призвана је славна Наоми Клајн, описујући успон и методе „разарајућег капитализма“. Суштина ове доктрине је да се применом одређених поступака, „шок-терапије“, постиже успостављање пројектованог и жељеног стања, одговарајућег психолошког и других статуса у којима пристанак средине у којој се делује није неопходан. У економији, била је конкретно реч о достизању либерализације и слободног тржишта, у другим доменима шок терапија даје једнако капитална достигнућа, увек по мери користи онога ко управља „шоком“. Када се примењује на народе и државе, терапија остварује озбиљне учинке, а колико озбиљне, у случају Србије казује један коментар који се такође наводи у осврту Би-Би-Сија. „Сви можемо да добијемо много. Земља се креће ближе према политичком Западу – сада је она војно неутрална – али уз процес европских интеграција које могу да доведу до демократског надзора над војском. Али што је најважније, пресећи ће се кључни пут руског утицаја у региону.“ Овим исказом добродошлице

Алијанси огласила се Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије.Теоретичари објашњавају и како се методом студиозне примене шок доктрине постиже успех: „Стање шока код људи подвргнутих одговарајућим поступцима оставља простор за манипулацију која користи подложност или промену свести и колективних представа, промену колективних и појединачних уверења…“ Овим појашњењем добили смо не само формулу за тумачење мисаоних урадака госпође Милић, већ и за поруку Би-Би-Сијевог луцидног извештача: „ Како се приближава 20 година од бомбардовања НАТО, делује да би се у ваздуху могло осетити помирење, пре него узајамне оптужбе.“ Дакле, помирење у ваздуху, шок терапија на земљи, тактови химне у етру, где би такође могла бити и слутња неког бајковитог завршетка антагонизма Србија-НАТО у правцу „живели су заувек срећно“.
Сложени протоколи доктрине шока можда и могу да постигну чудо тако моћно да се од вежбе „реаговања на непогоде“ стигне до блаженог „осећања помирења“, али у ваздуху, тачније у блогосфери и на друштвеним мрежама, доминирало је ипак нешто значајно другачије: севали су гнев и стабилно непријатељство. За стварни преображај, промену свести и расположења (на ону жељену „промену привржености“ се и не помишља, већ се идеја уз гнушање одбацује) потребно је без сумње нешто сложеније и захтевније од инструмената доктрине шока.

Остаје и питање: да ли су праксе поменуте доктрине и иначе присутне у политичком и друштвеном животу Србије? Чини се да јесу, мада их не би требало мешати са раширеним методама „обичне“ манипулације, политичке мимикрије и других подваљивања. На том трагу, један текст нам је протеклог викенда такође привукао пажњу. Реч је о дневнику објављеном у редовној викенд-рубрици листа Данас. Аутор је овог пута био Небојша Зеленовић, градоначелник Шапца, један од лидера опозиционог Савеза за Србију, а његово штиво носи знаковити наслов „Окови паланачког духа“. Истакнути опозиционар владајућем режиму између осталог дојављује како је баш у понедељак, 8. октобра, био миљеник среће:
„Велика је част“, пише Зеленовић „данас била и што сам имао прилику да организујем пријем за чланове Савета за обележавање мисаоног наслеђа Радомира Константиновића међу којима су историчарка др Латинка Перовић, професор Гојко Тешић, Живан Берисављевић, Драган Роквић. Град Шабац ће финансирати штампање сабраних дела Радомира Константиновића. Паланачки дух оковао је наше друштво и не дозвољава нам да напредујемо. Ми смо решени да се против таквог стања свести данас боримо културом. Боримо се и на трибинама Савеза за Србију…“

Да ли се, премда има разлога да читалац буде шокиран, овде уопште срећемо са применом метода доктрине шока, или је само реч о примеру лицемерја и политичког камелеонства? Писац се наиме јавно декларише као љута опозиција владајућем режиму, на сва уста телали како ће пред Саветом Европе ускоро рећи шта све у Србији политички није у реду, а потом, опијен узбуђењем, објави да му импонује културни образац који је не само јавно подржаван од врха државе, већ је срастао са владајућим естаблишментом и актерима против којих се он, наводно бескомпромисно, бори! Зар председник земље јавно не исказује поштовање за мисаоно наслеђе Радомира Константиновића? Да ли је ово уважавање мање вредно и мање демократско од његовог, Зеленовићевог? У чему то и где он види разлику? Верује ли да би материјалну помоћ и учешће у очувању „духовног наслеђа“ аутора „Филозофије паланке“ одбио водећи политичар у земљи? Када писац дневника прпошно помиње да је„велика част“ за Шабац да финансира издавање сабраних Константиновићевих дела, помишља ли колика би тек била та част, за град и њега лично, да му је рецимо на ум пало да иницира да град финансијски подржи издавање сабраних дела Милоша Црњанског!?
Одговор на недоумице требало би, верујемо, потражити колико у преиспитивању ауторових политичких и идеолошких опредељења, толико и у поменутом наслову његових дневничких бележака!

[/restrict]

2 коментара

  1. Vera Vuletic

    Strasno !!!

  2. Ранко Р. Спалевић

    Ништа страшно, поштована Вера. То је само појавни облик окупације, подаништва, евроунијатске доктрине без покрића у народној вољи. послије срамних споразума нових Недића – Драшковића и Дачића – ово је само промовисање НАТО пјешака са, замислите, дипломатским имунитетом, на осмо поље – у DRNG NACH OSTEN јаничаре. А тек сорошевци, веберовци, бољеживећи илузионисти, пресвучени жутаћи из Монтомеријевог шињела.
    Извињавамо се што сте нас бомбардовали.
    Извињавамо се што нас силујете.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *