Почетна / БРОЈ 507 / Сусрет с опасним намерама

Сусрет с опасним намерама

Зашто посета директора британске обавештајне службе МИ6 српском председнику изазива подозрење?

Председник Србије Александар Вучић налази се у својеврсној дипломатској офанзиви, тако да се позиви, гостовања, пријеми, међудржавни разговори, заједничке изјаве за медије и саопштења ређају као на траци. Важне информације о међудржавним активностима сустижу једна другу и тешко их је пратити. Неки нови сусрет више није никаква сензација док се не појаве највећи светски државници.

 

ШТУРЕ ИНФОРМАЦИЈЕ Па ипак, у тој серији посета једна је привукла пажњу јавности, не зато што је важна него што је неуобичајена. Председник Александар Вучић сусрео се са директором обавештајне службе Велике Британије МИ6 Алексом Јангером, који се налази у званичној посети Србији. Како је саопштено, разговарали су о сарадњи обавештајних служби две земље. Кратку најаву сусрета пропратио је уопштен закључак на крају разговора и никад краће саопштење. Навикли смо на широка објашњења са конференцијом за медије која би допунила изјаве учесника разговора и разјаснила и најситније дилеме. Овога пута огласила се само прес-служба председника једном једином реченицом: „Посета директора британске службе представља блиску сарадњу и пријатељство између две државе.“ И то је све. Зато ова посета није адекватно медијски обрађена, јер једноставно нема о чему да се пише, сем о закључцима који се могу извући након сопствене анализе.

Сарадња обавештајних служби у данашње време, у ери  тероризма, није ништа необично. У питању је размена информација и овладавање новим знањима кроз размену искустава. Могућа је сарадња и у конкретним акцијама, када је у питању тероризам или крупан светски криминал. Ништа ту нема чудно јер данас се информацијама тргује као поврћем на пијаци а цену, као и на сваком другом тржишту, диктирају понуда и потражња. Плаћање наравно није у новцу него по принципу – ако сада немате нешто што нас интересује, дужни сте нам услугу. Али све то се одвија на нивоу обавештајно-безбедносних служби (агенција), у домену професионалаца, евентуално на нивоу министарстава. Сарадња и размена поверљивих података је осетљив посао и зато је детаљно прописана законима и уредбама. Међутим, када шеф неке обавештајне службе посети страног председника државе, то јесте неуобичајено и необично.

Већина званичника, али и обичних људи сматра да је сарадња са тако моћном обавештајном службом добар потез и да стварно доприноси јачању пријатељства између два народа. Влада мишљење да шеф британске обавештајне службе не би дошао тек тако у посету и да нам је вероватно донео на поклон неке важне информације које ће допринети већој безбедности Србије. То значи да ова посета може само да нас радује, али под условом да је стварно у питању сарадња, јер тајновити сусрети увек изазивају подозрење.

КО НАМ ЈЕ ДОШАО У ПОСЕТУ? Пре брзоплетог доношења било каквих закључака, требало би да видимо ко нам је то у ствари дошао у посету. Посетио нас је директор, не најјаче, али свакако најугледније обавештајне службе на свету. Британци су својевремено били највећа колонијална и империјална сила, тако да су први схватили значај информација и проналазили начине како до њих да дођу. Све обавештајне школе и обавештајне службе у свету засноване су на њиховом изворном учењу и принципима. Други су их само прилагођавали својим могућностима и потребама. Зато су једино они остали прави чувари изворних принципа обавештајног рада које други олако заборављају и због тога често упадају у непријатне и болне обавештајне афере што ремете међудржавне односе.

Неке „дечје болести“ обавештајних служби они су давно одболовали и схватили величину катастрофе када је сама служба избушена страним агентима. То им се десило далеке 1951. године, када су открили да неколико руководилаца из самог врха МИ6, на челу са високорангираним Кимом Филбијем, ради за совјетски КГБ. Након тога тешко се може наћи пример да их је неко намагарчио. Чак би се могло рећи да су то они успешно радили другима. Само понекад, због прецењивања својих могућности и потцењивања противника, доживљавали су ситне непријатности, као на пример код обавештајне афере „електронски камен“ у Москви.

Тада су у лажни камен уградили електронику преко које су давали инструкције и узимали извештаје од својих шпијуна (идеја је да се избегне директан контакт са шпијунима јер је то најопаснији тренутак да буду откривени). Била је то епохална новина у заштити шпијуна, али су их Руси ипак открили 2006. године. Тада се открило још нешто, што је веома важно и за друге државе нападнуте специјалним ратом, па и за Србију – у директну везу са овим „каменом“ доводи се агент Марк До, који је наводно био одговоран за финансирање невладиних организација у Русији. Тада је, поред технолошке, откривена и епохална оперативна новина у планирању великих обавештајних операција. Јасно се видело да се комплетна идеја Запада око форсирања и финансирања невладиних организација злоупотребљава у обавештајне и подривачке сврхе, и да у томе, и у Русији, али и у неким другим државама, главну реч води управо Обавештајна служба Велике Британије. Тако је и у Србији запажено да су управо Британци и МИ6 носиоци оваквог типа подривачког деловања.

Идеја са употребом „електронског камена“ широм света дефинитивно је пропала јер су погрешили у проценили нивоа електронских могућности Русије. Па ипак, из свега тога треба закључити да су они остали креатори обавештајних новина, како техничких унапређења, тако и оперативних идеја. Наравно да би било добро да нам је овако моћна обавештајна служба пријатељ и савезник, али нажалост они су били пријатељи свих српских непријатеља у сукобљавању на простору бивше СФРЈ.  

 

РАЗЛОГ ПОСЕТЕ Ако шеф државе прими у званичну посету страног обавештајца, па макар он био и директор, то је више протоколаран сусрет, најчешће као израз захвалности за специјални допринос безбедности земље домаћина. Некакав велики допринос Србији, да га је било, не би промакао медијима и зато ова посета јесте необична. Наравно да нико у Србији не верује да се сва прича између председника Вучића и директора МИ6 свела на будућу сарадњу и пријатељске односе. Морао је постојати јак разлог да председник државе званично разговара са шефом стране обавештајне службе. Наравно да је ова посета британска идеја коју није паметно одбити. Прави разлог у предлогу сусрета засигурно је увијен у дипломатску форму, али је током разговора морао бити потпуно огољен, прецизан и јасан. Иако су се званичници потрудили да све остане тајна, процена о чему су разговарали и није тако тешка како на први поглед изгледа.

Да су у питању информације од интереса за безбедности Србије, размена података или договори о заједничком ангажовању, све би се обавило на нивоу шефова  обавештајно-безбедносних агенција Србије, као договор професионалаца. Тада би Јангер разговарао са себи равнима, Братиславом Гашићем (БИА), генералом Петром Цветковићем (ВБА), пуковником Зораном Стојковићем (ВОА) и можда још понеким. Јер ако ико води рачуна о нивоима и протоколарним стварима, воде Британци. Ако се нивои прескачу и директор стране обавештајне службе тражи да разговара са председником државе, онда за то постоје јаки разлози. Највероватнији су: да се информације односе на безбедност самог председника и да су толико осетљиве да други не треба да их чују; да се сумња у професионалност наших обавештајно-безбедносних агенција (да ли ће тајно и прецизно пренети свом председнику оно што му директор МИ6 жели рећи) или да након САД и Велика Британија мења стратегију за Балкан, па тако и политику према Србији, па се жели утицати на нешто о чему одлучује само председник.

С обзиром на досадашњи став Енглеза према Србији и српском председнику, није баш логично да шеф МИ6 дотрчи да нам каже како је угрожена безбедност Александра Вучића. Да је потенцијално угрожен, то знамо и без њих, али нисмо баш сигурни колико је његова безбедност у интересу актуелне политике Велике Британије на Балкану. Било је исувише много угрожавања и Срба и српских интереса на која се нису обазирали, а некима су и сами допринели. Исто тако, тешко је поверовати да Британац јавно покаже сумњу у професионалност наших служби, иако је познато да наше безбедносне кадрове сумњиче да су под руским утицајем.

Тако остаје као најпоузданија процена да су америчка и британска стратегија за Балкан компатибилне и увезане у јединствен систем, где промена једне условљава промену друге. У том случају Јангер наступа по заједничком разрађеном плану, у серији усклађених покушаја да се утиче на српског председника о питањима актуелне политике Србије. Да се бар поколеба и наговори на корекције. Ко други може уверљивије да му представи да треба нешто да мења ако не шеф тако моћне обавештајне службе чије информације сви респектују. Јер свима је познато – ако друге службе знају шта ће се догодити две године унапред, онда Британци знају шта ће бити за пет година.

Тако је најближе истини да Јангерова посета није ништа друго него укључивање „тешке артиљерије“ у  специјални рат против Србије, са познатим циљевима: да се одрекне војне неутралности, прихвати улазак у НАТО и да се одрекне баш свих веза с Русијом. Јангерови „аргументи“ могли би бити суштина захтева да разговара директно са председником. Могу то бити „јасни докази“ да ће нас Руси злоупотребити током глобалног препуцавања са Америком и да ће нас на крају продати или ко зна шта све не.

 

БРИТАНСКИ СТИЛ Наравно да се није могло десити да Енглез отворено прети – то је својственије Американцима. Ароганција свакако није њихов стил комуникације, али надменост и препотентност јесу. Ако некога на овом свету не смете потцењивати, онда је то МИ6 и у томе се крије реална опасност овог сусрета. Тешко да би њихов наступ био импровизован и брзоплет. Добро су они проучили и коме се обраћају и шта износе и наравно да је све то морало изгледати до краја уверљиво, и можда је у овој фази наступа одлучено да се нагриза одлучност српске елите за одбрану неутралности представљањем тешких препрека у перспективи које за сада види само МИ6. Тако би се давањем „корисних савета у доброј намери“ изазивала несигурност и дилемама шта је то у блиској будућности најбоље за Србију.

Искушења ће бити велика и може се очекивати да се са дипломатских покушаја пређе на перфидна подметања, дискредитацију, уцене и претње. Можда и на неке драстичније ствари као што су убиства и атентати.

 

МОЖЕ ЛИ СЕ БРИТАНЦИМА ВЕРОВАТИ? Када би наступ директора МИ6 био искрен, могао би да нам у трену разјаснити многа болна питања за Србију. На пример, зна он колико је за Србију важно да се сазна ко је и зашто организовао атентат на Оливера Ивановића. Није толико важно ко га је ликвидирао, Албанци, странци или криминализовани Срби, колико је важна права истина, како би се спречила злоупотреба и манипулација овим догађајем. Мало која обавештајна служба на свету има јаче услове и позиције да то истражи. Познато је да су Британци били укључени од самог почетка, са Американцима, Немцима и припадницима албанске обавештајне службе, у формирање некаквог безбедносног система терористичке ОВК, па и у избор кадрова и обуку косовске тајне службе КШИК. Ту прилику су искористили да створе врхунску обавештајну мрежу, махом од професионалаца за обавештајне послове. Нису ишли на масовност, него на квалитет и бирали су само оне за које су знали да ће бити у врху командовања или власти на Косову. Наравно да их и данас држе на вези и да преко њих могу знати баш све што се дешава у овој српској покрајини.

Енглези су стари мајстори обавештајних операција са циљем промене политичког стања које није у складу са интересима Велике Британије. На подручју Балкана изводили су их непрекидно. Тек недавно су доспели у јавност докази да су они преко генерала Боривоја Мирковића иницирали демонстрације 27. марта и пуч 1941. године. Тек недавно је постало потпуно јасно да су водили тајне обавештајне операције заједно са Американцима по завршетку рата, како би од поражених фашистичких формација створили своје специјалне снаге за борбу против комунистичких земаља. Није им сметало што су многи од њих били тешки ратни злочинци него су их распоредили по свету и омогућили им нормалан живот и терористичко деловање.

Тако су, што је за Србију посебно важно, сачували и помагали и усташки покрет коме је смисао постојања било антисрпско деловање. Ко не верује да је све то тачно нека прочита студију „Добро дошли, ратни злочинци“ аустралијског публицисте Марка Аронса, који је изучио ситуацију о том питању у Аустралији, где су Британци водили главну реч, као и у другим земљама Комонвелта. О њиховим прљавим обавештајним операцијама током грађанског рата на простору бивше Југославије објашњења нису ни потребна, јер је то свима у Србији добро познато. Много тога би се могло рећи и о њиховим покушајима дестабилизације Србије у садашњем времену.

Како сада, након тако дугог периода отвореног и перфидног деструктивног и подривачког деловања обавештајне службе Велике Британије против Срба и српских интереса на Балкану, одједном све то преломити у глави и препознати добру намеру директора МИ6 Алекса Јангера према Србији и прихватити да су нам они у ствари пријатељи, а да ми то овако кратковиди нисмо видели? Како поверовати у њихове тврдње о негативном руском утицају који се мора прекинути, када знамо да нам је с руске стране долазило само добро и никада ништа лоше? Нема Србина који не би желео добре и коректне односе са Енглезима, па и пријатељске, с обзиром на њихов значај и утицај у свету. Али исто тако нема онога ко би сада олако поверовао у њихову причу о добрим намерама.              

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *