Путинов изазов Монроовој доктрини

Американци већ годинама настоје да у Венецуели инсталирају послушни режим, због чега су и ликвидирали њеног харизматичног лидера Уга Чавеза, а против новог председника Николаса Мадура и његове постојане владе воде специјални рат

Вашингтон је и званично (панично) почео да манифестује бес и незадовољство због присуства Русије у Венецуели, а посебно што Русија не контролише само нафтну индустрију Венецуеле већ тежи (и у томе има успеха) да уз помоћ ове јужноамеричке државе, властитог новца и политичке вештине преузме контролу и над америчким петрохемијским компанијама и нафтоводима. Наиме, компанија „Росњефт“ купила је 49,9 акција компаније „Citgo“, која је ћерка-фирма компаније „PdVSA“, а која на територији САД има велика предузећа за прераду нафте, при чему учествује са четири одсто у целокупној нафтној индустрији САД. (Русија, тачније њен „Росњефт“, до акција компаније „Citgo“ дошла је давши јој кредит од 1,5 милијарди долара, чиме је ушла на америчко унутрашње тржиште и узела удео у америчкој трговини бензином.) Оваква ситуација изазвала је „запрепашћеност Конгреса САД“, јер се ова „дрскост Владимира Путина“ доживљава као директни изазов Монроовој доктрини. То је довело до паничног писма конгресмена министру финансија САД Стивену Мначину, у коме је експлицитни захтев да то спречи. У том контексту се, не само у Конгресу и Белој кући већ и у западним медијима, Венецуела представља као криминална држава, са криминалним режимом који се мора сменити, а Путин је самим тим постао „саучесник криминалних радњи и криминалаца“ и представља „реалну опасност за свет и међународну безбедност“.

[restrict]

САНКЦИОНИСАЊЕ ВЕНЕЦУЕЛЕ Но иако је реторика Вашингтона жестока, САД се не опредељују за рат, јер су већ растрзане многобројним бесплодним ратним дејствима од Сирије, Јемена, Ирака, Авганистана, Северне Кореје, Источне Европе и Украјине, да јој не треба још један, а интереси Венецуеле су далеко од израелских, што је посебна срећа за председника Мадура и Венецуелу.

Други елемент због којега Американци бесне, када је у питању Венецуела, јесте што у Савету безбедности не могу да изгласају пожељну резолуцију о стању у овој држави како би стекли алиби за војну интервенцију, јер Русија и Кина стално улажу вето. Вашингтону зато није ништа друго преостало него да овој држави, као и њеним званичницима, уведе санкције. На том списку је потпредседник Венецуеле Тарек ел Аисами, наводно због трговине наркотицима, као и чланови уже породице председника Венецуеле, бројни генерали… Овај документ се, иначе, међу америчким званичницима назива „Клинтоновим списком“, јер је формиран у време власти Била Клинтона, а касније је допуњаван.

Венецуела је такође постала и спољнополитички приоритет администрације Доналда Трампа, а аналитичари то повезују са државним секретаром Рексом Тилерсоном, који је на ову позицију дошао из компаније „Eксон мобајл“ која је својевремено највише страдала од политике Уга Чавеза, јер је у оквиру национализације нафтног сектора и стварања државне нафтне компаније PDVSA овој компанији одузео налазишта.

 

РЕЗЕРВЕ НАФТЕ Према подацима Геолошке службе САД (USGS), између источне Венецуеле и Бразила налази се најперспективније место експлоатације нафте (15 милијарди барела) и гаса (42 трилиона кубних фунти), а само вредност нафте се процењује на више од 40 милијарди долара. Јасно је да с таквим губитком „Eксон мобајл“ није могао да се помири. Венецуела је „Eксон мобајлу“ понудила разумну компензацију (око 1,5 милијарди долара), али је компанија тражила 15 милијарди и предмет је доспео на Арбитражни суд Светске банке, који је обавезао Венецуелу да исплати 1,6 милијарди долара, што је и учинила. Од тог момента почели су и Чавезови проблеми, и покушаји Американаца да га смене.

Но поред заинтересованих америчких компанија за богатства Венецуеле постоји и важан геополитички фактор који се састоји у утицају ове државе у ОПЕК-у на цене светске нафте. Према проценама ОПЕК-а, залихе нафте у Венецуели су међу чланицама организације највеће и чине 24,8 одсто свих резерви, због чега она има велики утицај на добијање квота за експлоатације и цену овог енергента. У ОПЕК-у главни савезници Венецуеле су Иран, са којим заједно контролише 40 одсто све добијене нафте, и Русија са 12,4 одсто. Ова тројка је способна да поруши све планове Вашингтона о контроли светских енергетских налазишта и формирања цене „црног злата“.

АМЕРИКА АМЕРИКАНЦИМА У Вашингтону покушавају да примене Монроову доктрину, што значи да морају да смене власт у Венецуели и поставе своје кадрове. Шта је заправо Монроова доктрина?

То је Декларација о принципима спољне политике САД, усвојена 2. децембра 1823. године од стране Конгреса, а коју је предложио тадашњи председник САД Џејмс Монро, и представљала је угаони камен међународне политике Беле куће. У поменутој декларацији изложена је идеја „Америка Американцима“, што значи да амерички континент представља зону затворену за утицај европских држава. Идеја припада Џону Квинсију Адамсу, државном секретару у администрацији председника Монроа. Непосредни повод за усвајање декларације био је план „Светог савеза“ да обнови шпанску власт над јужноамеричким колонијама које су прогласиле независност. Идеја декларације је да се свет подели на европску и америчку зону интереса, да се прогласи да се САД неће мешати у послове европских држава, али и да се не дозвољава Европљанима да се мешају у послове држава Северне и Јужне Америке. У пракси и у геополитичком контексту, Монроова доктрина преобратила се у инструмент освајања простора на било ком континенту и њеног претварања у америчку колонију.

Тако је заправо историја америчког империјализма повезана са доктрином Монро, чија је завршница била освајање источне Европе (уласком источноевропских држава у НАТО) и политика глобализације са циљем стварања Новог светског поретка. Суштину ове доктрине најбоље је описао познати немачки правник Карл Шмит: „То је процес експропријације и присвајања простора. Њен субјект је политичка воља САД, Jus Belli Америке (право Америке на рат – З. М.), а објекат простор који се мора потчинити њеној вољи.“ Амерички политиколог Кенет Колеман је приметио да, у идеолошком смислу, доктрина Монро представља „политичку митологију и идеологију империјализма, чији је основни циљ озаконити америчку доминацију на америчком континенту“.

 

КИНЕСКО НЕЗАДОВОЉСТВО Доктрином Монро није задовољна ни Кина, која тражи да САД нађу алтернативу. Наиме, јасно је да је у свету дошло до великих геополитичких промена. Пекинг жели сарадњу са државама Јужне Америке, па тврди да је Монроова доктрина застарила, те да је потребан нови систем уређења међународних односа. За сада САД и њени западни савезници то одбијају. Но политичка пракса наставља да обесмишљава доктрину Монро. Наиме, Кина је повећала инвестиције у државе Јужне Америка са 12,6 милијарди долара (2000. године) на 261,6 милијарди (2006). Од ове цифре више од 63 милијарди долара је уложено у Венецуелу. То је невероватна сума и она тражи заштиту од различитих ризика, па и спољнополитичког авантуризма САД. Другим речима, да би се инвестициони циклус повећао, потребно је укинути доктрину Монро, на коју се САД могу позвати и интервенцијом нанети Кини огромне штете. Интересантно је да одбацивање доктрине Монро од САД траже и Европска унија и Русија.

Иако је, дакле, према бројним мишљењима доктрина Монро превазиђена, САД је не напуштају, посебно када је у питању Венецуела и руско присуство у њој, чиме су преобразили ову државу у арену борбе за светски утицај и нафту. Американци већ годинама настоје да у Венецуели инсталирају послушни режим, због чега су и ликвидирали њеног харизматичног лидера Уга Чавеза, а против новог председника Николаса Мадура и његове постојане владе воде специјални рат (стална „обојена револуција“) изазивајући уличне протесте и демонстрације против владе. У тим условима природни савезници Венецуеле постали су Русија и Кина.

ГРУПА РИО Маневарског простора према некима има, према другима нема. На пример, део политичке елите из Вашингтона сматра да би се преврат у Венецуели могао реализовати ослонцем на „Групу Рио“, образовану давне 1986. ради „политичких консултација и усаглашавања јужноамеричке позиције о кључним регионалним и међународним питањима“. Чланови групе су Аргентина, Бразил, Колумбија, Мексико, Панама, Перу, Уругвај, Венецуела, Чиле, Еквадор, Боливија, Парагвај, Костарика, Салвадор, Гватемала, Хондурас, Никарагва, Доминиканска Република, Белиз, Хаити, Куба, Суринам и Јамајка. Но и овде Венецуела има подршку неких држава, тако да су САД почеле са „сламањем“ и тих режима (у Бразилу, Аргентини итд.) како би искористиле групу против Венецуеле, али то је дуготрајан посао. У међувремену руски утицај у Венецуели јача.

Треба рећи да су се САД већ два пута мешале у унутрашње послове Венецуеле. Први пут се то догодило 1895. године, када је амерички председник Гровер Кливленд, на молбу Каракаса, интервенисао у пограничном конфликту са Великом Британијом. Венецуела је тражила да јој се врати део територија Британске Гвајане, коју су Британци заузели користећи се хаосом током рата за независност. Други пут су се умешале 1902–1903. године када су Велика Британија, Немачка и Италија увеле морску блокаду Венецуели због одбијања да плати спољње дугове и губитке нанете европским грађанима изазваним грађанским ратом. Председник САД Теодор Рузвелт је војну флоту упутио ка обали Венецуеле и, запретивши ратом Европљанима, натерао их да се повуку.

Доктрина Монро је, дакле, дала САД бланко карту да се меша у послове јужноамеричких држава и да уједно демонстрира европским земљама важност поштовања америчких интереса у овом делу света.

Сада се поставља питање како ће Доналд Трамп допринети реализацији доктрине Монро и отерати Русе из Венецуеле. Амерички медији хушкају Трампа на радикалније потезе, цитирајући некадашњег председника САД Кливленда који је рекао: „Очување Монроове доктрине представља животно важно дело за наш народ и нашу владу, као и за свет и безбедност наше нације. Нема штетнијег дела за нацију од ћутања и нечињења пред очигледном неправдом, што води губљењу сопственог достојанства и националне части.“ Ово је изговорено када је требало отерати Британски империју, а сада се користи као објашњење жеље за протеривање Путинове Русије из Венецуеле.              

[/restrict]

Један коментар

  1. Sve je već vidjeno. Samo se nadam da Rusija i Kina mogu izdržati pritiske jedne “civilizacije” na zalasku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *