Опака пародија

Што су малобројнији учесници протеста на улицама Београда, све су жешћи коментари разних колумниста, уредника и јавних другосрбијанских интелектуалаца и све су дужи, афирмативнији и већи прилози на појединим телевизијама, а пре свега на РТС-у. Развио се сасвим нови род новинарства, такозвано акционо новинарство.
Сва та већ позната дружина се упела свим силама да учита некакав смисао и значај на „протестна“ дешавања. Повлаче се некакве више него комичне аналогије и паралеле са буном на дахије и то од оних који, попут професора Јове Бакића, не знају ни да наброје све дахије па тако превиде и оно што је некада свако дете у предшколском узрасту знало, а требало би да зна и данас. Али уз овакве професоре ко зна! Потеже се без икаквих основа и студентска побуна 1968. године, чак се и превиђа да међу двестотинак „протестаната“ готово да и нема студената. Посебно је безобзирно што се данашњи протести показују као неко одржавање ватре успостављене протестима из 1992. или 2000. године који су пре свега били усмерени на рестаурацију дивљег капитализма чије плодове данас сви уживамо. Нема данас никога од актуелне елите да, када већ прича о социјалним и економским проблемима, постави то основно идеолошко питање. Да ли да потомци наставе да подржавају неолиберални капитализам за који су се борили њихови очеви и мајке или су спремни да учине нешто сасвим друго? Било би морално и одговорно да живи преци кажу новим генерацијама да живе у свету у коме су се остварили идеали њихове младалачке борбе и да стога немају право да се буне, а не да их хушкају да протестују да би остали у том и таквом свету и били интегрални део неолибералне светске елите која свуд око себе умишљено види некакве популизме, фашизме и диктатуре.

[restrict]
Не зна, или само наизглед нико не зна ко су организатори ни какви су захтеви тих протеста, али се они свакодневно кроз јавне наступе подржавају или апсолутно подржавају. Свакодневно се пишу образложења тих недефинисаних и неартикулисаних захтева и предлажу и траже нове тачке захтева. Нуди се и стратегија и тактика протеста и њихов улазак у вишу фазу попут „блокирања институција“. Стиче се више него основан утисак да ће се сва ова културна и политичка елита размахнути тек када на улицама више не буде никога ко би протестовао. Тек ће то бити прави доказ диктатуре у Србији. Све скупа ово све више постаје пародирање било какве побуне. И све је очигледније да је све то узроковано тешким поразом, пре свих Саше Јанковића, и покушајем да се тај тешки пораз претвори у неку победу коју треба да извојују неки други а у његову корист. Због тога он и одлази у Брисел, да леђима наводних или стварних протеста покаже да у Србији постоји „реална алтернатива“.
Можете само замислити како се остварује захтев да се смени комплетна политичка и друга елита која управо и организује, води или подржава највећи део те политичке и интелектуалне елите!
Прави смисао и домашај и сврха ових протеста могу се разабрати тек када их повежемо са захтевима из Брисела да се са протестантима мора преговарати и да се њихови захтеви морају размотрити. Остаје на Александру Вучићу да се, како би он рекао, код својих ЕУ пријатеља, јер наши нису, распита о каквим захтевима је реч и где су и ко су они који протестују и колико они мисле да их има и на основу којих података доносе закључке о томе. Занимљиво би било чути и европски одговор на питање шта се ради када неко на изборима у Србији победи са више од два милиона гласова разлике, и о чему се онда и са киме преговара као да избора није ни било и на основу чега се то чини. Можда ће нам пријатељи, а боље је рећи невољни партнери, из Брисела објаснити да је све што се дешава на улицама Београд у ствари део предизборне кампање за градску скупштину наше престонице који се одржавају следеће године. Можда ће за блокирање читавог центра града бити довољно, по европским критеријумима и самo десет демонстраната, јер „власт не може да игнорише бунт“. Било би такође добро да нам поменути западни „пријатељи“ објасне на основу чега су дошли до закључка, који је изнео амерички сенатор Џон Мекејн, да је „већина грађана Србије више проевропски него проруски оријентисана“. И одакле констатација да се то десило „ових дана“ и да ли је баш то прави одговор на питање шта је прави разлог протеста.
Занимљиво је посматрати ове протесте и имајући у виду шта се заиста у националном и државном смислу тренутно дешава, и то не само око нас на Балкану него и код нас. Један потонули председнички кандидат који се вербално куне у Устав Србије каже: „Србија се умирити неће…“ И ако неко помисли да је ту реч о Косову или о некој реакцији на политичке ставове Јонуза Муслиуа, председника албанског националног већа са седиштем у Бујановцу, који тај део Србије сматра делом „велике Албаније“, грдно греши: „Србија се умирити неће док се реши питање Савамале“! Требало би обавезно прочитати текст Николе Врзића „Брат Ердоган и Ханова паткица“ у овом броју „Печата“.
У овогодишњим протестним присећањима било је прича о Теразијској чесми из деведесетих, па смо се тако сетили и како је на тим демонстрацијама, од стране „младости Србије“ био извиждан патријарх Павле. И на овим протестима се простачки увредљиво и погрдно говорило о Српској православној цркви и патријарху Иринеју. Али то, ни све претходно речено, није сметало владици захумско-херцеговачком Григорију да „апсолутно подржи протесте у Србији“ и да се присети како је некада „млад и храбар“ 1992. године демонстрирао против Слободана Милошевића јер је „хтео да зауставио рат“. И тада „када је био млад и храбар“ и сада када је и даље „храбар“, владика демонстрира да је погрешио адресу и избор, те показује да је веома добро, бар када је он у питању, што су црква и држава одвојене.
То наше мишљење битно се разликује од оног које је амерички амбасадор Мајкл Полт изнео у поверљивим депешама „Викиликса“ хвалећи Григорија као „умереног и прогресивног“ и спремног на „позитиван приступ“ а „неоптерећеног историјом“. Посебно је амерички амбасадор истакао да је веома задовољан што „ДС блиско сарађује са умереним елементима у СПЦ и што Тадићеви људи блиско сарађују са одређеним епископима и финансијерима како би покушали да утичу на избор следећег патријарха“.
Паметном доста.
Драги читаоци: Живео Први мај.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *