ЗОНА СУМРАКА – Позивница

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Доследност у приступу је основа сваког ваљаног васпитавања деце. Европска унија, која има амбицију да васпитава многе светске државе као да су деца, међутим, ту конзистентност нема. Једина конзистентност коју је овај блок до сада показао јесте она у произвољности

Европска унија ће интервенисати против терористичке Исламске државе у Либији само ако добије званичан позив легитимне владе ове земље, саопштила је висока представница европског блока за спољну политику и безбедност Федерика Могерини доказавши своју приврженост међународном праву. „Победити Даеш (ИД) могуће је само кроз легитимну либијску владу која је сама надлежна за своју безбедност“, рекла је она у једном интервјуу. Овај приступ не би био нимало чудан када не би био првина у понашању ЕУ/НАТО. Због тога што је овакво поштовање међународног права преседан, поставља се читав низ питања. Прво и најочигледније јесте оно која је то сада влада у Либији легитимна. Да ли је то она у Триполију, или она у Тобруку? Да не помињемо читав низ других, мањих, међусобно зараћених фракција које контролишу одређене делове територије и које би имале једнака права да се назову „владом“. Дакле, од које то власти Могеринијева очекује позивницу? Сасвим је друго питање одакле потиче легитимитет владе у Триполију, односно оне у Тобруку. Чије воље су оне плод? У чему се огледа њихова сувереност?
Занемаримо то на основу чега би Брисел уопште могао да одлучује о легитимности једне владе и у једној чланици Уније, а камоли у земљи која с ЕУ нема никакве везе. Рецимо да Брисел донесе одлуку којој ће власти дати легитимитет и прогласити је „правом владом“. Владу у Триполију предводи Генерални национални конгрес који Запад сада сматра побуњеницима, док се у Тобруку налази влада побуњеника против које су се побунили побуњеници из Триполија. Једноставно речено – једну владу предводе побуњеници, а другу побуњеници који су се побунили. Основа њиховог легитимитета је, дакле, у побуни. Проблем је, само, што све побуне нису исте, па ЕУ можда више воли једну побуну од друге, без обзира што је обе побуне подстицала и подржавала у рушењу једине истински легитимне либијске владе.
У нади да би Брисел успео да реши и овај парадокс, од које владе да тражи или добије позивницу, поставља се питање због чега би јој у овом случају та позивница била потребна када никада раније није. ЕУ и њене чланице, као и НАТО, никада раније нису тражили позивницу легитимне владе неке земље када су војно интервенисале у корист побуњеника (најчешће терориста). То није био случај 1999. на Косову. Тада америчко-европско-натовски авиони не да нису имали позивницу једине легалне власти у Србији него ни дозволу највишег међународног тела – УН. Или Авганистана. Или Ирака… Зашто би им сада одједном била потребна позивница? Станите, па никакву позивницу земље ЕУ које бомбардују ту исту Исламску државу у Сирији нису тражиле ни од Дамаска. А тамо би им тај посао био знатно једноставнији, јер у тој земљи постоји само једна влада – она Асадова. Нема тамо никаквих подела попут ове на релацији Триполи–Тобрук. Не постоји ни питање суверености и легитимности те владе. Не постоје никаква питања, али се дозвола, односно позивница не тражи.
Кажу да када неко не жели нешто да уради, он тражи изговор. Да ли је могуће да ЕУ не жели да се бори против ИД, па тражи изговор у захтевању нечега што је немогуће добити? Да то заиста жели да уради, искуство нам говори да не само да јој не би требала позивница, него би се оглушила и о све легалне норме које би је у томе спречиле. Успут, Американцима није била потребна никаква позивница да убију двоје српских држављана.