Почетна / Култура / Повратак лоших момака са Истока

Повратак лоших момака са Истока

Пише Марко Танасковић
Реторика Хладног рата поново је оживела у светској јавности, а холивудски продуценти, редитељи и сценаристи добили су директиву и зелено светло да поново „распале“ по Русима. Упоредо са незапамћеном медијском сатанизацијом и хитлеризацијом руског председника Владимира Путина, почели су поново да се у великом броју снимају филмови у којима лоши момци долазе из Источне Европе и говоре руски. Крајем 2014. и почетком 2015, у периоду од само неколико месеци, појавила су се чак четири филма (Новембарски човек, Праведник, Џон Вик и 96 сати: у бегу) који су потврђивали најгоре негативне стереотипе о Русима

Када помислимо на Хладни рат и његове (поп) културне манифестације и феномене, једна од првих слика која нам пролази пред очима јесте фиктивни боксерски окршај између Американца Рокија Балбое и Руса Ивана Драга у четвртом делу чувеног филмског серијала Роки. Снимљен у јеку Реганове агресивне антисовјетске реторике, само неколико година пре рушења Берлинског зида, овај антологијски филмски дуел између идеолошки супротстављених горостаса био је у подједнакој мери кинематографски узбудљив и симболички набијен пропагандним порукама. Роки Балбоа, у тумачењу Силвестера Сталонеа, био је оличење америчког сна, жилави и страствени, а ипак племенити борац, који је сам, без икакве помоћи, прешао трновит пут од дна до врха, решен да освети свог колегу и пријатеља, Афроамериканца Аполона Крида, кога је немилосрдни Рус зверски испребијао до смрти у рингу, док је његов митски противник, Иван Драго, два метра високи и 120 килограма тешки плавокоси Рус, био типичан пример свих стереотипа, деценијама пре тога у америчким филмовима форсираних о Совјетима. Бруталан, крут, без икаквих емоција или смисла за хумор, нафилован стероидима и готово роботизован у реакцијама, Иван Драго био је „огромна и безумна машина за убијање“, карикатура џиновске совјетске, комунистичке империје, која се распадала под тежином сопствене величине и променљивих глобалних околности. Завршило се како се завршило, Роки је издржао све налете физички надмоћног противника, остао на ногама и на крају серијом разорних удараца нокаутирао совјетског Голијата, натеравши непријатељску публику у Москви да му одушевљено аплаудира, на сличан начин на који је руска омладина славила колапс СССР-а, наивно уверена да су пред њом само светли дани слободе, демократије и економског просперитета.

[restrictedarea]

„ХЕРОЈИ“ И „ЗВЕРИ“ Након што је „рокенрол победио комунизам“, како је луцидно и иронично приметио амерички писац Гор Видал, а мултинационална корпоративна и банкарска елита инсталирала своје људе од поверења на главне положаје у Кремљу и око њега, Холивуд је могао мало да се одмори и да барем привремено своју пажњу усмери у другим правцима. Русе су на топ-листи омиљених филмских негативаца заменили муслимански терористи и повремено Срби, као њихов најближи словенски, православни сурогат, а америчке ратне авантуре у Ираку, Авганистану и терористички напади 11. септембра учинили су да грађани западних земаља, макар невољно, почну на Русе да гледају више као на природне и логичне савезнике, а мање као на некакву апокалиптичну претњу. Ипак, ствари су се врло брзо и из корена промениле после мајданског пуча у Украјини, грађанског рата који је уследио и руске анексије Крима, означене као велика прекретница у међународним односима и знак да Руска Федерација више неће да игра по америчким правилима. Реторика Хладног рата поново је оживела у светској јавности, а холивудски продуценти, редитељи и сценаристи добили су директиву и зелено светло да поново „распале“ по Русима. Упоредо са незапамћеном медијском сатанизацијом и хитлеризацијом руског председника Владимира Путина, почели су поново да се у великом броју снимају филмови у којима лоши момци долазе из Источне Европе и говоре руски. Крајем 2014. и почетком 2015, у периоду од само неколико месеци, појавила су се чак четири филма (Новембарски човек, Праведник, Џон Вик и 96 сати: у бегу) који су потврђивали најгоре негативне стереотипе о Русима. Основне заплете ових филмова тешко је разликовати, као и поверовати да је у питању пука случајност, а не нека диригована кампања. У сва четири случаја, радња се врти око пензионисаних специјалних агената америчких безбедносних служби који су принуђени да се поново активирају како би се обрачунали са руском мафијашком претњом. Руси су приказани као звери у људском облику: они су бахати, насилни, садистички настројени бандити и пијани силоватељи, који не заслужују ништа боље од метка у чело. За разлику од совјетског периода, када су Американци према својим комунистичким противницима у филмовима ипак показивали барем минималну дозу поштовања и достојанства, нови филмски Руси су толико зли, дивљи и дехуманизовани да је то доведено до границе пропагандног апсурда. Идеолошке предрасуде и кагебеовски клише из прошлости замениле су расне и етничке дисквалификације и свођење читавог једног великог историјског народа на његове најгоре и најниже припаднике, односно криминалце. Тенденција да се Руси искључиво типолошки приказују као мафијаши и криминалци има за циљ да повуче знак једнакости између званичне Русије и руске мафије, по логици чувене изреке да „свака држава има своју мафију, али да само у Русији мафија има своју државу“.

На пример, у Новембарском човеку, акционом трилеру са Пирсом Броснаном, сниманом и највећим делом радњом лоцираном у Београду, наш Лазар Ристовски игра корумпираног руског генерала и председничког кандидата који се бави трговином женама и који младу Чеченку годинама држи заточену као свог сексуалног роба, али и потенцијалног незгодног сведока, чије би сведочење могло из темеља да уздрма светску политику. Такав увредљив приказ руског официра највишег ранга служи да дискредитује руску војску, али и да у свест западњака импутира, као опште место, наводно мизогини и насилни однос руских мушкараца према женама других националности. Руски гангстери у филму Џон Вик толико су сурови, затуцани и бездушни да из чисте обести убијају главном јунаку Кијану Ривсу куче, и то куче које му је као последњи поклон купила његова покојна жена, што се испоставља као фатална грешка која ће их коштати живота. Дакле, ем не поштују жене (што је такође демонстрирано у филму Праведник са Дензелом Вошингтоном) ем не воле кучиће и друге животиње, што је, уз хомофобију коју не треба ни посебно доказивати, један од тежих моралних прекршаја на прогресивном Западу. Потреба да се Руси оцрне и да се допринесе антируској хистерији била је толико јака да су француски продуценти филмске франшизе 96 сати били принуђени да, наврат-нанос, мењају већ припремљени сценарио и да у трећем делу, уместо негативаца Шиптара присутних у прва два дела, Лијаму Нисону супротставе руску мафију како би се одговорило русофобичним очекивањима публике у Америци и побољшао успех на биоскопским благајнама.

СКРОМНИ ДОМЕТИ За горепоменуте филмове заједничко је, такође, да имају изузетно скромне естетске и интелектуалне домете, те да стога, осим обрта уложеног капитала, највише на шта могу рачунати јесте краткотрајни пропагандни ефекат у свести најнижих и најнеобразованијих друштвених слојева. Како руске филмаџије немају ни интереса а ни ресурсе да снимају адекватне пропагандно-конфекцијске одговоре у којима би Американци играли негативце, тежиште пропагандног деловања руске стране пребачено је на документарне програме. Специјални рат који западни медији и Холивуд воде против Русије тек донекле добија противтежу у деловању телевизијске станице „Русија данас“, потпуно конципиране и дизајниране према англоамеричком Си-Ен-Ен или Би-Би-Си моделу, која значајан део свог програма посвећује специјалним емисијама и документарним филмовима о гресима западне империјалистичке политике и унутрашњим проблемима Сједињених Америчких Држава. Критика америчких војних интервенција и лицемерних, двоструких аршина у међународној политици употпуњена је и врло аргументованом и документованом критиком социјалне маргинализације сиромашних, жена и „обојених“, коју систематски спроводи амерички политички естаблишмент. Нарочито много простора посвећује се теми расне неједнакости у Америци у светлу недавних догађаја у градићу Фергусону, али и упадљивом недостатку позитивних узора за латиноамеричку популацију у холивудским филмовима и телевизијским серијама. Баш као и Совјети и КГБ некада, Руси циљају мањине у Америци и подстичу их на незадовољство постојећим стањем ствари, с тим што се да приметити да су значајно овладали пропагандним техникама и терминологијом које је Запад деценијама уназад користио против њих. Такође, као директан одговор на америчко мешање у Украјини и другим земљама у непосредној руској зони интереса, Руси су појачали своје културно и пропагандно присуство у државама Јужне Америке и у Мексику где је антиамеричко расположење иначе историјски доста изражено. Ако се украјинска криза буде додатно заоштравала, а пропагандни напори обеју страна интензивирали, биће занимљиво пратити реакције и опредељивање свих оних који се, како каже Џо Бајден, нађу на „линији ватре“ у овом новом хладноратовском сукобу.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Odlican tekst, bas sam i sam primetio da su odjednom Rusi postali glavni negativci maltene u svim filmovima. Ipak holivudska propaganda ne moze da zamaze oci pred istinom da su Ameri najveci zlikovci na planeti i da im se sprema neslavan kraj.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *