Почетна / Друштво / „Докле тако, Вучелићу?“

„Докле тако, Вучелићу?“

Књига сабраних уводника „Печатовог“ главног уредника Милорада Вучелића, објављена под насловом „Има ли овде Срба“(издавач „Штампар Макарије“, Београд, 2014.) представљена је − пред бројном публиком и истакнутим личностима из јавног и културног живота – на трибини Фонда „Слободан Јовановић“ у среду 22. новембра у простору Коларчеве задужбине у Београду. О књизи, коју чини око три стотине уводних речи, писаних − из недеље у недељу током непуних седам година − говорили су Желидраг Никчевић (аутор поговора) Радомир Уљаревић (у име издавача) Војислав Коштуница, Мило Ломпар и аутор. Речима које су о књизи речене ове вечери, ваља придодати и део из рецензије коју је потписао проф. др Дарко Танасковић:
„У сусрету с овим упечатљивим огледима, онима који дуже памте спонтано се буде сећања на оригиналне и продорне аналитичке коментаре младог Вучелића из оног старог, доброг НИН-а. Иста бритка мисао, духовит обрт, гипка реченица, способност раздвајања битног од небитног и чврста увереност у исправност онога што се као порука упућује јавности. Искуство је у међувремену засводило страст, али је ни у чему није пригушило, док су полемичке стрелице сада усмерене ка само привидно новим а заправо увек истим метама. Срце му је непомерљиво на ‚левој страни‘ (што ни анатомски није баш нека аномалија) а темељне вредности о које се ослања и за које се својим пером истрајно бори јесу најшире схваћена слобода и национално достојанство.
Треба ли наглашавати да је данас, у време циничног глобализовања политичког лицемерја моћних и релативизовања, све до укидања, ‚превазиђеног‘ начела државног и националног суверенитета, Вучелићева одбрана слободе и националног достојанства с позиције класичног, полузаборављеног поимања државног разлога, за многе безнадежно ‚политички некоректна‘. Баш зато његови истомишљеници, којих је неупоредиво више но што се они други надају, јер Срба има, с радошћу дочекују његове уводнике, док би неистомишљеници морали пажљиво да их читају.“

Прави мали огледи

Војислав Коштуница

Подсећајући да су у књизи Милорада Вучелића сакупљени сви уводници објављивани на првој страни „Печата“ у протеклих седам година, Војислав Коштуница је рекао да то није тек скуп недељних забелешки већ и својеврсна историја Србије у протеклим бурним и веома тешким годинама. Ништа мање важна, напоменуо је Коштуница, јесте чињеница да је први програмски уводник Вучелић објавио на Сретење 2008, два дана пре него што су привремене косовске институције једнострано и противправно прогласиле независност Косова.
„Сви текстови сабрани у овој књизи представљају и својеврсни пишчев дневник. То и сам аутор у уводној речи истиче, књига говори о стварним догађајима и личностима, ништа мање о његовим уверењима и настројењима. Каткад из данашње перспективе неки од тих текстова могу изгледати мање важни, али и такви, они ништа мање не сведоче о приликама у којима су настали и о духу времена. У другом, немалом броју случајева, писац је исписао више надахнутих уводника који су прави мали огледи. У њима има више реченица и места који имају афористични карактер. Рецимо, у једном од уводника из 2008, који се бави судбином Косова и Метохије после противправног проглашења његове независности и улогом коју су тада у томе имале европске политичке снаге и власт у Србији, наилазимо на следеће место: ‚Како се Србија смањује тако се повећава брига наших власти за народ. Намеће се питање колико нам то мала Србија треба да би нам коначно било боље‘.“
Подсећајући на уводник из 2012. под насловом „Руси у Влади Србије“, Коштуница напомиње да су неки од Вучелићевих уводника праве сатире у малом:
„Кроз ове уводнике пролази читав низ историјских личности, догађаја и асоцијација које они побуђују. Издвајам оне који повезују опредељења последњих влада у Србији, а то је да ЕУ на овај или онај начин нема алтернативу. На том путу Србија се смањује, разбија, губи свој духовни и културни идентитет, речју , обезобличава се. Требало је да на једном скупу евроатлантских присталица и посвећеника у Београду један страни дипломата и бивши амбасадор Русије, Конузин, запрепашћено постави најумесније могуће питање које ће аутор узети за наслов књиге која је пред нама: ‚Има ли овде Срба?‘ На том безалтернативном али и неизвесном путу Србију чека услов за условом, уцена за уценом, губитак за губитком. Реч је о скраћењу и политичком преуређењу Србије и економској штети. Најзад, ова књига је и хроника и пишчев дневник и подсетник. Мени који сам се нашао у једном од тих уводника: ‚Докле тако, Коштунице?‘, остаје да пријатељски узвратим равном мером: ‚Докле тако, Вучелићу?‘“

Желидраг Никчевић

Против кукавичлука и заборава

„Један од ретких који у данашњој покореној Србији неће и не могу да ћуте свакако јесте Милорад Вучелић, човек који сваког петка већ седам година исписује за ‚Печат‘ жестоке политичке уводнике, прецизно, засновано, луцидно и храбро маркирајући кључне линије овдашњег демократског суноврата.
Против тишине, против кукавичлука, против заборава. То би могли бити слогани Вучелићеве интелектуалне и критичке мисије, уз напомену да она не подразумева само његов лични коментаторски допринос, него слободоумни, упорни позив другима, дакле подстицај за отварање драгоценог медијског простора за оне људе који истовремено имају очи да виде и храброст да виђено саопште депримираној нацији. Покореној, и што је знатно горе, покорној Србији.
‚Печат‘ Милорада Вучелића јесте покушај да се уобличи и покрене дух отпора у времену подмукле цензуре и демократизоване репресије.
Условно говорећи, три су основна правца Вучелићевог критичког дискурса. Први је, разумљиво, усмерен ка неспособним и недостојним домаћим властодршцима јер, као што је у књизи и речено, ништа није тако брутално и неправедно као слаба влада. На делу је општа распродаја Србије, па је и ту, каже Вучелић, посао мало запео, новаца би се још нашло, али нам мањка територија. Замислите владу Србије у односу на коју је и ММФ просрпски оријентисан. Осим неумољивог регистровања безбројних обмана и манипулација, Вучелић на домаћој сцени детектује и разобличава заиста невероватне примере издаје нудећи читаоцу неку врсту генеалогије политичког неморала.
Други правац је посвећен разобличавању злокобне и пресудне улоге страног фактора у прошлом и садашњем разбијању Србије. И ту Вучелић као на длану показује како функционише веза између арогантних спољних непријатеља и домаћих колабораната.
На трећем, можда најдубљем нивоу, Вучелићеви уводници убедљиво сугеришу да се патриотска позиција природно допуњава социјалном самосвешћу и одговорношћу.“

Мило Ломпар

Хоризонт демократске левице

Да бисмо описали основни лик ове књиге која на неки начин отискује и главну линију недељника „Печат“ који је пуних седам година један од наших најутицајнијих недељника, ми морамо, како је истакао Мило Ломпар у свом излагању, да узмемо у обзир чињеницу да је у овој књизи дато нешто што припада целокупном лику њеног аутора.
„Има једно место у њој које, по мом суду, сажима и у једну жижу смешта оно што је битно како за целину портрета аутора и књиге, тако и времена у којем се она појављује. Одговарајући у једној од својих полемичких реплика у овој књизи на примедбу да сарадници ‚Печата‘ воде оне битке које је њихов уредник деведесетих година изгубио, Милорад Вучелић каже: „Победника и победе је код нас толико да су Србији преостали само порази. Овај исказ, поред наше стварности, дотиче и једну веома важну тему која у много чему пресеца наше историјско искуство. То је однос победника и поражених.“
Та тема, по Ломпару, међутим, припада сложенијем залеђу на којем проналазимо неколико трагова.
„Ваља одмах рећи да то није случајно јер и иза, како је говорио Никола Милошевић, свакодневних и практичних расправа често се крију дубљи теоријски спорови и разлози. Они се у овом случају дотичу промене места и питања о смислу победе у политици и историји. Та питања су од значаја за ауторов укупни интелектуални профил. Тај је профил одређен његовим претходним духовним искуством, оним које га је формирало и обликовало. Ваља рећи да је Милорад Вучелић формиран у седамдесетим годинама превасходно у традицијама идеја демократског социјализма. Ако погледамо његов рад на Конгресу културне акције из 1971, ми ћемо видети две константе битне за то доба: једна је протест против хапшења и суђења филозофским, књижевним и уметничким делима, која су се тих дана одвијала у нашој стварности, а друга је његово расправљање о тада важној и актуелној теми и односу између слободе и одговорности. То је хоризонт идеја које припадају демократској левици. То је оно што је трајно одредило његов лик и оно што осликава његов ангажман. Много од темперамента у овој књизи, много од става у овој књизи ‚Има ли овде Срба‘ припада левичарском залеђу. И то је нешто што осликава њену унутрашњу структуру као и колоритни профил њеног аутора.“
Вучелић је, подсетио је Ломпар, у седамдесетим годинама био човек који је писао и размишљао у духу социјалистичких алтернатива и у духу парадигме која је уређивала главнину нашега мисаонога тока. У деведесетим, он је био човек власти, да би као уредник „Печата“ био човек опозиције. То показује да је пут који један човек прелази често складан и у ритмовима са путем који време у њему отискује као свој траг.
„Ова књига доноси у себи нешто од темперамента и ангажмана социјалистичког, нешто од културно-политичког увида у реалности и закономерности света, и као биланс свега тога, једно далекосежно питање: ‚Има ли овде Срба?‘ На то питање има свако свој одговор, а асоцијације које се нуде само су мерило занимљивости онога што смо овде прочитали и са чим смо се суочили.“

Радомир Уљаревић

Сведочанство о нама

„‚Има ли овде Срба?‘ Извесну нелагоду осећају и онај ко је поставио ово питање и они којима је ово питање постављено. Један од одговора може да гласи ‚Има, али није то битно‘ или ‚И има и нема‘. Један од одговора могао би да гласи и ‚Било их је‘. Срби се олако, нажалост, одричу Српства, то јест сопства.
Разуме се, одричу се само они који би да живе угодније, а знају да нико не даје паре зато што је неко Србин, а с друге стране, ако поричете да сте Србин, просто паре прште. Ето откуд она нелагода ако неко озбиљно приупита ‚Има ли овде Срба?‘
Како представити овај зборник кад сваки од 300 текстова завређује посебну пажњу а и био је предмет посебне пажње српске јавности? Нема баш много оних који ће се усудити да у исте корице ставе све оно што су говорили у последњем периоду, а Милорад Вучелић доследно стоји иза сваке своје речи постављајући једно исто питање: Има ли овде Срба? Ова књига је најбољи одговор на то питање, у ствари, она само о томе и брине.
У овој књизи имамо јасан приказ како смо продавали националне и државне интересе, а неко други ће рећи да је ова књига сведочанство како смо постизали успехе на путу ка ЕУ. Ова књига сведочи која је била цена приближавања ЕУ и како смо слепо следили захтеве које су пред нас постављали они који су са позиције силе немилосрдно урушавали Србију.
Када је овај аутор био на власти, он је звучао као опозиционар, а кад је у опозицији, звучи као да је онај ко има власт, па ће рећи да ово нису никакви објективни текстови, него текстови са убедљивим ауторским печатом. ‚Печат‘ има тај печат и то га разликује од других.“

4 коментара

  1. Dok je Vucelica i prisutne Gospode OCIGLEDNO
    IMA SRBA. Malo li ih je sa toliko mnogo mudrih
    promisljanja, pameti i razboritosti?!.
    Eto, SRPSKA ELITA ipak postoji i meni se cini da nije vise tako mala. Uostalom, Elite koje su odlucujuce u odlucujucim istoriskim trenucimima, nikada nisu masovni pokreti.
    Jos samo da se stvore geopoliticki uslovi i, ETO NAMA OPET
    NAS! Da potsetim na Hanu Arent: nije potrebna ideologija da se pridobiju mase, vec da se shvati sta one ( u ovom slucaju Srbi) zele.
    SPASA NAM IMA!
    Hvala gospodine Vucelicu!
    Hvala casna Gospodo!




    0



    1
  2. Племе моје сном мртвијем спава ,
    суза моја нема подителја ….

    Има наде , али спаса НЕМА ! Зато што смо такви , какви смо !




    0



    1
  3. građanin Cane

    Malo mladih. Jake ideje i volje ali praktična energija mladosti… to mnogo hvali. To je snaga! To je glavi posao.




    0



    1
  4. Док је људи попут друга Милорада, и књига писаних родољубивим срцем – има нас. Самоп ривремено „моје племе сном мртвијем снива“




    0



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *