Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Rano ujutru, 14. aprila 2011. godine preminuo je u Beogradu književnik Brana Crnčević.Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. U Beogradu je studirao na Filozofskom fakultetu. Crnčević je bio jedan od najznačajnih srpskih pisaca za decu. Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1987. godine. Takođe je bio i vrstan aforističar i scenarista, te duhovit i intrigantan pesnik. Autor je osamnaest knjiga, među kojima se posebno ističu prozna ostvarenja (pripovetke i romani), pre svega ona koji ga svrstavaju među najuspešnije satiričare srpske književnosti.
Pored uspešne književne karijere, za vreme koje je ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpske književnosti, Brani Crnčeviću nije bio stran ni društveni angažman. Ostaće upamćen i kao prijatelj Slobodana Miloševića. Posle odlaska Vojislava Šešelja u Hag, učlaniće se u Srpsku radikalnu stranku, da bi nakon cepanja te političke partije postao član Srpske napredne stranke.
Pisao je brojne kolumne za mnoge časopise. Bio je stalni saradnik „Pečata“, i veliki prijatelj naše redakcije.
Pokoj mu duši ineka mu je večna slava.
Počivaj u miru, Brano i neka ti je Večna Slava. A jedan tvoj, kao i uvek duhoviti i ironični aforizam, zauvek će, izgleda, lebdeti, i nad tobom,i nad našim napaćenim, srpskim narodom: “Sutra će biti bolje, samo šteta što ja neću biti tu!”
Нека ти је вјечна слава и хвала, велики човјече.
Pocivaj u miru velika ljudino . Hvala ti za istinu za koju si se borio.
Прошле године, захваљујући Википедији, осећао сам се као Мркоњић ! Јавио сам се Брани да му честитам рођендан првог фебруара. Увек љубазна Љиља је стрпљиво одслушала моје певање песме “Данас нам је диван дан“, а онд ми је, кроз смех рекла: “Хвала ти Будо, али Брани је рођендан за недељу дана“. Наравно, одмах сам отишао у Вики базу података и упутио им оштар протест што су ме натерали да се осећам к’о магарац. У поводу тог рођендана креирао сам поклон-графику за Брану, који је био тесно повезан са његовим романом “Чувари пепела“ и написао сам “песму“
Кликери и праћка
самовар и чаша
теглица са пепелом
и Ђурина флаша
Ракијица “Безвољица“
да разгали тмурна лица…
Прича стара, прича нова,
али свима знана
исприча је једног дана
тај Црнчевић Брана
Несрећним стицајем околности, слика је била у мом поседу спакована до октобра месеца. Коначно сам уграбио прилику да му је уручим са пропратним писамцетом – поруком: “Нешто преурањено, што је много закаснило“!
Јутрос, на вест о Браниној смрти, схвативши да је отишао (можда) последњи бард праве сатире, хумора и “бунтовник с’ разлогом“, скувао сам кафу, припалио цигарету и (њему у част) рекао…“ Људи, најебали смо“!
Пријатељу (Брано), збогом!
Без речи клетих,
не мршти(м) повије.
На овом свету
није ново мрети.
ал’ни живет’, богме,
није најновије
SLAVA MU I HVALA!
Ovako umiru samo veliki ljudi, uvijek u velikoj borbi za istinu i to do posljednjeg daha. Pocivaj u miru.
Вјечнаја памијат! Покој му души, Његовој, Српској!
Na vest o Braninoj smrti prva pomisao mi je bila na ogromnu prazninu koju ta smrt ostavlja zauvek u nasim zivotima.
Neka Ti je vecna slava i hvala veliki Covece!
Kratka agencijska vest od juče, »pokupljena« sa sajta e-novina, koje se same vesti nisu baš mogle kurtalisati ali je jesu začinile svojim tipičnim za »europejce cinizmom: »Nakon duge i teške bolesti u Beogradu je u 76. godini umro književnik Branuslav Brana Crnčević, čovek čija je nacionalistička delatnost u poslednje dve decenije daleko nadmašila njegovu profesionalnu karijeru.«
U svojim dnevničkim beleškama (Činjenice, i komentari, prvi deo) od pre gotovo jedanaest godina, 4. novembra 2000. godine, napisao sam sledeće:
»Govorili su da je srpski nacionalista, šovinista, da je srbožder u službi Miloševićevog (Slobodan) režima, da je ratno-huškaš, da je kriv i za ovo i za ono, i to su govorili oni koji su radije zatvarali oči pred stvarnošću, nego što su imali snage da se odupru zlu koje se spremalo i koje nas je sve odreda snašlo. Govorili su, takođe, da je i ptica selica koja prebegava na drugu stranu uvek kada zagusti, a koja se najbolje oseća okružena svojim obožavaocima, i to oni koji nisu ni prstom makli da se prethodna Jugoslavija očuva. Radije zabivši glavu u pesak pred nastupajućim zlom, nego ga predupređujući, diljem prethodne Jugoslavije igrali su se europejaca upravo u trenutku kada se po treći put u ovome veku spremao genocid nad srpskim narodom. Govorili su o njemu još štošta, što sam pozaboravljao, a da u svom europejskom glavinjanju od ničega u ništa nisu prozborili ni jednu jedinu o svojoj vlastitoj i intelektualnoj i moralnoj odgovornosti za sve ono što će se potom desiti. I dok je Brana Crnčević, jer o njemu je ovde reč, na sebi svojstven način pisao i opominjao, svi oni skupa su radije ćutali, nego što su, bar pokušali, da i sami nešto učine kako do krvoprolića ipak ne bi došlo. A kada je došlo, svemu uprkos, tek tada su graknuli kako sinja kukavica i Branu Crnčevića proglasili onim čime su ga i proglasili jer su im bliži bili i Ljubljana i Zagreb i Sarajevo i Skoplje, nego Beograd iz kojeg su polazili u sve ove gradove da bi u njima prodali nešto od onoga što su napisali, da bi naplatili podebele honorare i da bi u tipično kominternovskom stilu bljuvali otrov prema svemu što je srpsko i bilo i ostalo. I dok je Brana Crnčević ne samo naslutio da nam se sprema veliko zlo i da mu neće biti kraja, gospoda srpski intelektualci su svim silama krenuli drvljem i kamenjem protiv vlastite države ne shvatajući da su time same sebe u stvari popljuvali i same sebe do grla uvalili u g… koja su proizveli svojom vlastitom voljom i svojim nečinjenjem.
Sređujući u novom stanu police sa knjigama u nastojanju da svaku od njih vratim na mesto na kome se nalazila pre nego što smo se preselili, ne malo sam se iznenadio kada sam naleteo i na Braninu knjigu (Srpska posla, a u njoj opet na tekst ‘O čemu civilizacija ćuti’, 1988, koji preporučujem svakome kome je stalo do istine) u koju je sakupio pregršt imaginarnih pisama sinovcu, koja je prethodno objavio u reviji »Duga«. Knjiga nesumnjive vrednosti, ma kako je ko definisao, otvorila se preda mnom kao svojevrsno svedočanstvo o mnogo čemu o čemu je naša intelektualna čaršija ćutala i kad nije morala i što je, s prezirom u očima, izvrgavala ruglu svaki put kad bi tako šta našla za shodno. Ali to je već neka sasvim druga priča u okviru koje bi se neminovno moralo reći mnogo šta loše upravo o našoj tzv. intelektualnoj eliti, koja se po svema stidi vlastite pripadnosti narodu koji i dalje voli nešto sa ražnja i koji ne mari za sve ono čime je indukovana, a pre svega za potrebu da se svemu što je taj isti svet predstavi kao njegov neotuđiv deo i to na način na koji se od nje i zahteva: servilno u ponašanju, podanički u ophođenju i klimajuća u apsorbovanju svega što nam se nudi, bez obzira da li su u pitanju najobičnije duhovne splačine ili nešto što je doista vredno da se i u našem dvorištu predstavi radoznalim konzumentima…
Kad drugi nisu hteli ili smeli i pre će biti da nisu hteli, nego što nisu smeli, Brana Crnčević je uradio ono što su radili i slovenački intelektualci braneći sebe a napadajući sve što je srpsko i jugoslovensko, i hrvatski i makedonski i muslimanski, dakle svi odreda, s tim da svojim tekstovima i činjenjem nikog nije uvredio ni na nacionalnoj ni na bilo kojoj osnovi; pomno pazeći da na jezik mržnje odgovori jezikom činjenica, dogurao je dotle da ga ipak optuže za nešto što nije, i to opet od nikog drugog do od strane svojih kolega po hlebu koji i sami jedu, što mu nije smetalo da ostane sve do danas dosledan stavovima koje je zastupao i koje niukoliko ne želi i da promeni. I dok su ostale njegove kolege vremenom menjale pozicije i stavove, posustajući i dižući ruke u vis pre svega radi vlastite promocije u sredinama koje su prema njima kao pokajnicima pokazale prezir kakav nisu očekivali i koji ih je stigao jer su konvertirali kao što niko nije pre njih i na taj način pokazali da su krajnje zreli za podsmeh i prezir (o čemu bih mogao da napišem pogolem esej s obzirom na sve ono što su neki srpski pisci doživeli došavši u Zagreb da sa kolegama razmene misli, a ovi ih ponizili tako da o tome danas ne žele da govore, a trebalo bi jer se, kao na dlanu, pokazalo i ko su i šta su), dotle je Brana Crnčević pokušao da ukaže na mnogo šta što će se dogoditi ako se ne opametimo i što se dogodilo a da se mnogi među nama još uvek nisu opametili verglajući svoje pa svoje svaki bogovetni dan. Brana Crnčević u Beogradu a Bojan Štih u Ljubljani, svaki iz svoje perspektive i svaki od njih svestan onog pritajeno podmuklog u svakome od nas, naših vlastitih fantazama i frustracija, nisu time ništa drugo ni hteli ni želeli do da nas prizovu pameti, a koliko su u tome uspeli ne treba baš previše dokazivati; kao što se pokazalo da je Brana Crnčević bio u pravu i više od samo 100 posto, i u slučaju Bojana Štih pokazalo se da ni jedno jedino upozorenje koje je uputio svojim sunarodnicima nije urodilo čak ni najminimalnijim plodom, upravo suprotno: dokazavši nekih dvadesetak godina kasnije u kojoj je meri Ivan Cankar bio u pravu kada je postavio pitanje slugu i sluganstva kao negativnog simbola slovenačkog nacionalnog bića, a Bojan Štih ga reaktuelizovao težeći da ga prevaziđe tako što će ga u perspektivi osloboditi datog nasleđa u ime civilizacijskog modela koji će delovati ne anacionalno koliko transcedentno, Slovenci su defmitivno pokopali svaku mogućnost da se emancipuju i od slugu prerastu u stvame gospodare vlastite sudbine…«
Suvoparni biografski podaci opet navlas govore da je Branislav Brana Crnčević rođen 1935. godine u Rumi, te da je studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U dugoj novinarskoj karijeri pisao je za razne listove i časopise, među kojima su »Duga«, »Nin«, »Jež«, »Politika«, poslednjih godina »Pečat«. Pisao je literaturu za decu, romane, aforizme, priče, televizijske drame, pesme…
Dobitnik je nagrade »Zmajevih dečijih igara« za stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1987. godine.
Ni dalje ne skrivajući cinizam, beležnik e-novina napisaće i sledeće:
»Pored književne karijere, još važnije je Crnčevićevo političko angažovanje. Među prvima je podržao Slobodana Miloševića s kojim je bio dobar prijatelj. Godine 1990. izabran je za predsednika Matice iseljenika Srbije i ostao upamćen kao jedan od žestokih nacionalista koji je iz sve snage branio ratnu politiku Slobodana Miloševića. Bio je redovan gost u Kninu, u tzv. Republici Srpskoj Krajini, miljenik likova kakvi su Milan Martić ili Goran Hadžić. Nije propustio priliku da postane odličan prijatelj Radovana Karadžića i Ratka Mladića: bio je počasni član Srpske demokratske stranke, a od 1996. darovan titulom »senatora« Srpske. Aktivno je učestvovao u odbrani Radovana Karadžića u različitim Odborima koji su stvarani u zemlji i inostranstvu.
Po odlasku Vojislava Šešelja u Hag učlanjuje se u Srpsku radikalnu stranku, ali nakon cepanja te stranke na dve političke opcije odlazi za Tomislavom Nikolićem u SNS. Njegove poslednje političke aktivnosti vezuju se za peticije koje potpisao u odbranu Vojislava Koštunice i Božidara Vučurevića.«
Ma šta ko mislio o Branislavu Brani Crnčeviću, jedno je van svake sumnje više nego jasno: umro je čovek koji je do poslednjeg trenutka bio uz sopstveni narod, čovek koji je pisao i govorio istinu, čovek sa kojim se nisi morao slagati u mnoigo čemu ali i čovek koji je bio rado slušan i čitan jer je govorio i pisao tako da ga svi podjednako razumeju. Mada smo u političkom smisli reči boravili na suprotnim obalama, to mi nije smetalo da njegove knjige čitam u dahu a njegove reči o sudbini naroda kome je pripadao i o licemerjima koja su nas okruživala i dovela do sunovrata pamtim pre nego uobičajene solilokvije o »Evropi bez alternativi« ili »i Evropi, i Kosovu« kojima nas svakodnevno časte a da ne rade drugo do što pre podne mrze same sebe a od podne i ceo svet…
Jedan je Branislav Brana Crnčević i kao književnik, i kao politički radnik, i kao »nacionalista«, i kao čovek, i kao sabesednik; jedan i — neponovljiv!