Лажне заставе Украјине

Прикривени злочини Кијева: ликвидације Руса због наопаке речи, напади на сопствене цивиле…

Кијевски и западни медији често одашиљу извештаје о ратним злочинима које су наводно починиле руске снаге у Украјини, да би убрзо потом од независних новинара и стручњака са тог истог Запада стигле информације које доказују да се ради о манипулацији; тачније – операцији под лажном заставом (false flag operation или само false flag, дословни превод – лажна застава), све како би се у светском јавном мњењу додатно подстакао одијум према Русима и Русији.

АЗОВСТАЉ, БУЧА, КРАМАТОРСК Последња од таквих спорних вести недавно је сугерисала да је руска војска бацила забрањене фосфорне бомбе на челичану „Азовстаљ“ у којој су били укопани борци украјинског неонацистичког батаљона Азов. Снимци су, међутим, открили да су у питању биле касетне бомбе, односно бомбе с пуњењем од магнезијума, дозвољене и у Украјини и у Русији за употребу против војних циљева.
На сличан начин су и снимци које је начинила украјинска војска приликом уласка у Бучу открили да тада на улицама није било мртвих цивила, дакле ни покоља који је касније саблазнуо свет. Видео-записи и фотографије на којима су биле ужасне слике тела убијених цивила расутих на главној улици – појавили су се касније, а затим је истрага показала да је већина жртава страдала од фрагмената граната које су испалиле украјинске снаге. Отуда се о „руском злочину у Бучи“ после тих открића више није много распредало, али се покушало с новим – у Краматорску.
Кијев је тврдио да је напад на железничку станицу у Краматорску, пуну цивила који су бежали од грозота рата, извршила Русија. Сумњу у те тврдње је први изнео стручњак за оружје, некадашњи амерички маринац и инспектор УН, сада светски познати аналитичар Скот Ритер. У јавности признат као стручњак који је тражио ирачке ракете „скад“ током Заливског рата, Ритер је проницљивом анализом и графичким приказима разабрао жито од кукоља и доказао да се кривци за масакр, испрва приписан Русима, крију на украјинској страни. Ракета не само што је долетела с украјинске стране фронта него се радило о застарелој „Тачки-У“ из совјетских времена, с украјинским серијским бројевима; с обзиром на локацију експлозија касетне муниције и репних делова, Ритер је успео да реконструише тачку лансирања „Тачке-У“ с положаја – украјинске војске.

ЖРТВОВАЊЕ ЦИВИЛА Утврдио је да се ради о још једној операцији „напада на сопствену заставу“, односно жртвовања цивила у пропагандне сврхе и то зато што је тог дана председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен допутовала у Кијев у посету украјинском председнику Володимиру Зеленском.
Намеће се питање: зашто Зеленски и његови главнокомандујући генерали посежу за описаним, сваке осуде вредним, крајње бруталним, нељудским потезима?
Одговор лежи у структури становништва – људи који живе у градовима и селима на тлу источне Украјине су проруски оријентисани, стога украјински националисти не маре каква ће их зла коб задесити. Њихов циљ су само милијарде које дотичу из Европске уније и Америке, као и оружје које дотура НАТО. Стога су преко западних медија одапели у свет страшне слике „руског злочина у Краматорску“, а када су процуреле анализе које су разоткриле да се поново радило о „нападу на сопствену заставу“, та вест је напрасно ишчезла с насловница. Када је требало објавити деманти нетачних вести, западни медији су се ућутали.

[restrict]

ГАЖЕЊЕ НОРМИ С друге стране, забележен је цео низ случајева у којима су брутално погажене међународне норме када су у питању руски војници.
Документовано је (и објављено), између осталог, како су азовци пуцали у ноге већој групи заробљених руских војника и наслађивали се док су гледали како крваре и умиру у мукама.
То није, нажалост, усамљен случај мучења и убијања Руса у регији Донбаса, у Маријупољу. Починиоци су махом бандеровци, препознатљиви по истетовираним кукастим крстовима, портретима Хитлера и Ајхмана и другим нацистичким инсигнијама, а који су радо документовали своје „подвиге“.
Ти поклоници украјинског ратног злочинца из Другог светског рата Степана Бандере уточиште су нашли у редовима азоваца и с великим ентузијазмом су прибегавали пракси застрашивања и отмице цивила које су користили као живи штит.
Њихова предузимљивост у кршењу правила рата није усамљена – на украјинским друштвеним мрежама постоји прегршт видео-снимака које су објавили украјински војници, хвалишући се да „не узимају заробљенике“. Све то је поткрепљено снимцима из борби и после њих на којима је могуће видети ликвидације заробљених или рањених, беспомоћних руских војника.
Западни патрони украјинског рата су то, евидентно кршење Женевских конвенција и свих цивилизацијских норми правдали тактиком Кијева, тачније, потребом да се „заплаше Руси“, нарочито мајке чије синове је Владимир Путин послао у бој.
У том контексту је крајње лицемерно звучала и изјава шефа украјинске делегације за размену ратних заробљеника који се недавно јавно вајкао да им понестаје заробљених Руса за размену, уз позив украјинској војсци да их не убија. Све то је индиција да украјинска страна подстиче и допушта да њене снаге врше ратне злочине.

СВЕДОЧЕЊЕ ЂОРЂА БЈАНКИЈА С друге стране, италијански новинар Ђорђо Бјанки сведочи о томе да се руски војници понашају другачије од онога што им приписују украјинска страна и Запад. Бјанки је обелоданио да је верзија западних медија о кривици Русије за ратне злочине у Бучи – сулуда и исконструисана.
„Руси постепено напредују управо зато што штите животе цивила. У Волновахи и Маријупољу сам видео како је сјајан однос између цивила и руске војске. Да су, на пример, у Бучи заиста убијали цивиле, силовали жене и децу, зар би све те лешеве оставили тако, насред улице, наочиглед свих и идеално припремљене за оптималну композицију за западне фотографе и камермане? Све то је глупо и нелогично“, упозорио је Бјанки. „Подсетићу вас како су у Авганистану припадници војске САД и НАТО-а без зазора пуцали у цивиле као у видео-игрицама, и мртвима чак одсецали прсте. Победник је био онај ко је сакупио највише прстију. А ко је открио те злочине? Џулијан Асанж! И где је он сада? У затвору у Лондону јер је раскринкао све те прљаве тајне,“ истиче италијански новинар.

СМРТНА КАЗНА И док се украјински војници диче снимцима на којима експлицитно тврде да „не узимају заробљенике“ – што је ратни злочин! – многи страни плаћеници који су им се придружили из авантуризма или пословичне русофобије сметнули су с ума да њих у Украјини не штити ратно право. Неки, укључујући многе Американце, Енглезе, Холанђане, нису изнели живу главу из окршаја с руском војском, док су они с нешто више среће завршили у заробљеништву. Међу њима има и најамника окићених усташким грбовима и тетоважама. Двојици од њих су се изјаловиле наде да ће их домовина брзо извући из невоље у коју су се увалили, јер их локалне власти у Донбасу третирају као масовне убице, а не као ратне заробљенике. У две недавно осамостаљене независне републике, Доњецкој и Луганској Народној Републици, на чијој територији су пали у заробљеништво, најстрожа казна за масовне убице јесте – смртна…
Да бисмо разумели одакле таква ригорозност, треба се сетити корена кршења права Руса који живе на тлу Украјине, а који сежу нешто даље у прошлост.
Један од крвавијих догодио се пре осам година, 2. маја 2014, када су украјински националисти сатерали руске демонстранте у Дом синдиката у Одеси, а потом запалили зграду. Тада је најмање 48 људи умрло стравичном смрћу. Злочинци нису никада приведени руци правде, као да се ништа није догодило.
Још увек је на друштвеним мрежама могуће видети снимке младих Украјинки, поносних док праве Молотовљеве коктеле које су њихови истомишљеници потом бацали на здање Дома синдиката у Одеси, не обазирући се на крике цивила у смртном ропцу. Сви виновници тог страшног злочина остали су „испод радара“ украјинског тужилаштва. Зато не чуди што се од тада сваког 2. маја на украјинским интернет-форумима и друштвеним мрежама поводом годишњице масакра у Одеси могу прочитати записи да је то „дан украјинског шишкебаба“, уз охрабривање следбеника да пале „ватнике“. То је погрдан назив којим украјински екстремисти означавају Русе. Странцима не значи ништа, али Руси одлично разумеју шта им Украјинци поручују када их називају „ватницима“. Све то води само у нове спирале злочина над цивилима.

ВЕКНА ХЛЕБА На једном од снимака који су доступни на украјинским мрежама старији водник 501. батаљона украјинских маринаца Антон Чередник описује како је извршио егзекуцију над цивилом, Русом, у Восточном крај Маријупоља: прво је затражио да цивил изговори реч „паљаница“ (паљаница/паљанитсја, паляниця – у преводу векна). Несрећник је реч изговорио акцентујући је на руски начин, уместо онако како је изговарају Украјинци, што је одмах препознало истанчано Чередниково ухо. Потом је тај припадник украјинских снага хладнокрвно пуцао у њега… Саборац Чередникова је с пратиоцима поделио слично искуство: зауставио је двојицу млађих мушкараца, старих између 20 и 30 година, пуцајући им под ноге, у земљу. Кад су стали, употребио је исти „тест за препознавање Руса“ – тражио је да три пута кажу „паљаница“. Није био задовољан резултатом, па их је потерао иза угла, на интимније место. Једног је убио, други је успео да утекне…
То нису усамљени случајеви, јер управо ту нијансу у изговору речи која означава векну (хлеба) украјински неонацисти наводно редовно користе како би утврдили имају ли посла с Русом или Украјинцем. Пошто Руси то нису знали, па реч изговарају онако како су навикли, малчице другачије, тај грех им је често значио и смртну казну. Неке није спасло ни прибегавање лукавству, па им није било опроштено ни ако су мудро ћутали…
На украјинским пунктовима снимљена су чак и деца која приликом провере да ли је намерник Рус или Украјинац уместо лозинке или докумената траже да чују како тај изговара реч „паљаница/паљанитсја“. На украјинским мрежама је освануо и снимак из Кијева, где је неки човек ухапшен само зато што није успео правилно да изговори „реч која живот значи“…

ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ Што се на украјинској страни дешавају злочини и непоштовање ратног права донекле објашњава чињеница да је кијевски режим пустио из затвора најгоре убице и криминалце, дао им оружје и послао их у рат. Међу њима се обрео, на пример, и џихадиста Даниил Љашук. Он је бивши припадник батаљона Торнадо, званог Муџахедини. Љашук је био осуђен за отмицу и противправно држање цивила у сопственом затвору, софистицирано мучење електричним агрегатом и другим средствима, као и силовања и убијања несрећника који су му пали шака. То није омело власти у Кијеву да и њега наоружају и пошаљу на фронт, иако је било познато како је Љашук описао сопствени кредо: „Без мучења некога, живот није живот. Ништа не подиже адреналин као када држиш нечији живот у шаци.“
Ништа од наведеног се, изгледа, не коси ни с европским вредностима које промовишу европски лидери са Жозепом Борељом и Урсулом фон дер Лајен на челу, иако се зна да је Зеленски не само пустио на слободу најгоре психопате него је позвао и њима сличне протуве из целог света да им се придруже на украјинском фронту.

УНИВЕРЗАЛНИ ВОЈНИК Одговор на питање како би нормалан човек могао да ради нешто тако свирепо највероватније лежи у методама које је америчка војска развила у својим бројним ратовима које је водила по свету од краја Другог светског рата наовамо, све у напору да створи „универзалног војника“ способног да чини сва могућа зверства.
У јавност је испливало да на фронту и украјински војници – слично као и њихови немачки и амерички узори – такође користе посебне врсте дроге. Један од војника украјинске војске је описао како су примали ефедрин и да после узимања тог лека више нису били уплашени: „Мирно смо кренули у битку, ничега се нисмо плашили!“ Превише таквих и сличних „лекова“ може пак довести до понашања која не доприносе борбеној способности; војници превише ризикују и понашају се сулудо, а неки чак постају неспособни за борбу.
Пилуле којима режим у Кијеву регруте претвара у „универзалне војнике“ могу се наћи посејане по разним ратиштима, што доказују бројни снимци с терена. На крају, у обиљу трофејних фотографија које украјински војници објављују с фронта, нашла се и једна наизглед невина. На њој видимо групу страних плаћеника који поносно вију заставу на којој је слика – кануа!? Није, нажалост, у питању популарна спортска дисциплина већ „рекреација“ која одговара дефиницији ратног злочина. Познаваоци објашњавају да се ради о људима која имају специфичан начин да утоле жеђ за убијањем. Наиме, када особи пуцају кроз уста у главу, лобања пуца и поприма облик – кануа. Американци су, кажу, на Блиском истоку чувени по тој „техници“. Али пошто тамо више нема „акције“, сада своју пасију иживљавају у Украјини на руским заробљеницима. Нема сумње да је посреди група најгорих психопата, а не војника.
Све то је довело и до друге сорте злочина унутар Европске уније, нешто софистициранијих. Ради се о уништавању културног наслеђа и скрнављења сећања на оне који су дали највећу жртву како би ослободили Европу од нацизма: 27 милиона људи. Убијених руских војника и цивила. И док украјинске власти у области Лавова руше споменике подигнуте у знак сећања на совјетске војнике пале у борбама против окупационе Хитлерове солдатеске, то исто сада чини и Пољска, рушећи једно за другим сва обележја о поразу фашизма на европском тлу. Недавно је и Летонија почела да кажњава полагање цвећа испред споменика совјетским ослободиоцима Риге. Власт те државе је у том акту препознала деликт једнак ратном злочину и заговарању геноцида. Цвеће које је народ 9. и 10. маја у Риги положио код споменика – уклоњено је булдожером. Затим је руководство те државе, не обазирући се што тиме крши међународно право, раскинуло споразум склопљен с Русијом о заштити споменика који су посвећени палим совјетским војницима током Другог светског рата у Летонији. Стога ће Летонија срушити и споменик ослободиоцима Риге, а истовремено допушта да поворке у славу СС дивизија мирно марширају земљом. Када с те тачке осветлимо „европске вредности“ које данас брани Брисел, онда није необично што је у ЕУ све кренуло – низбрдо.

[/restrict]