СРПСКИ ПУТ САМОПОТВРЂИВАЊА

Српску историју одликује и низ дисконтинуитета узрокованих турским освајањем, аустријском и немачком окупацијом, као и стварањем Југославије и промовисања титоизма

Сваки народ је током историје настојао да потврди себе и своју индивидуалност стварајући свој колективни идентитет. У том процесу, он се, кoристећи идентичне обрасце самопотврђивања, диференцирао од матичне етничке заједнице. Одвајање од других, утапање у друге као и стварање етничких нових заједница је културноисторијски процес настајања и нестајања народа. Стари народи Балканског полуострва, Пелазги, а потом Илири и Трачани, као и придошли Келти а за њима Готи и Авари, нестали су са историјске позорнице на коју су ступили други народи, попут Срба. Временом су се од Срба, под утицајем антисрпске комунистичке идеологије, стварале нове нације, Црногорци, Муслимани, односно Бошњаци и Македонци, чија их је тежња да свом постојању, сходно новом идентитету, дају жељену историјску димензију мотивисала за стварањем фиктивних етногенеза којима су доказивали своју посебност и давну различитост од других.
Иако на вишем, апстрактном нивоу процес индивидуације подразумева заједничке карактеристике, свака индивидуација, конкретног појединца или колектива, одликује се посебностима и непоновљивим искуством. У том смислу и културни развој Срба, осим уопштених одлика, својствених и другим народима који су прошли пут развоја и самопотврђивања, обележен је и одређеним специфичностима које карактерише њихов процес индивидуације. Како циљ тог процеса није дат у значењу његовог познатог исхода, већ само задат као могућност самопотврђивања, долажење до себе у смислу стварања свог идентитета је неизвестан процес на чију сложеност упућују и препреке које треба савладати у разрешавању не само унутрашњих противречности већ и одговора на спољашња искушења сопственог опстанка.

СМИСАО ПОСТОЈАЊА Уколико је карактеристика тог, никад до краја завршеног процеса, остварење већег степена интегритета, онда се у том контексту и сагледава тежња за уцелињењем и усаглашавањем свих битних чинилаца који потврђују смисао постојања колектива. Зато с разлогом можемо говорити о српском путу индивидуације као културно-историјском и друштвено-политичком процесу различитом од путева који су прошли други народи. У остваривању својих креативних потенцијала да буду оно што јесу, Срби су потврђивали свој идентитет не само у оквиру датих могућности већ и померањем лимитирајућих граница.
Усавршавајући своје иманентне одлике, афирмисали су своју посебност у односу на друге заједнице и мењајући се на том путу током историје, успевали су да сачувају и потврде свој идентитет. Тај пут се одликује националним континуитетом који је историјски довођен у питање тако што су у неповољним околностима изнуђени погрешни поступци утицали на стварање дисконтинуитета и лутања. Међутим, не само таквим чињењем већ и погрешним тумачењима историјских и културних факата везаних за етногенезу Срба и њихово историјско потврђивање на Балканском полуострву искорачивало се ка стварању фикцијских представа о њиховој прошлости и тврђења да су народ најстарији.
Неоспорна је чињеница да су Срби дошли на ово подручје у време велике сеоба народа и да је у том контексту значајно да је то било према историјским изворима у 7. веку, а према археолошким налазима нешто раније. Формирањем првих држава смањене су дотадашње међуплеменске разлике, а на културно и верско уједначавање пресудно је утицало примање хришћанства најпре у 7, а потом и у 9. веку. У том процесу покрштавања и примања нове вере, показаће се, нарочито после 1054. године, да је било важно и из којег је центра он вршен, јер је покатоличење Срба било први корак ка губљењу њиховог етничког и националног отуђења.

СТВАРАЊЕ ЦАРСТВА Срби су већ у средњем веку задобили државну самосталност у оквиру Рашке, Босне и Дукље, односно Зете на подручју Црне Горе. Иако је српска држава постојала и пре Немањића, што је потврђено и откривањем печата кнеза Стројимира, готово двовековно континуирано трајање ове династије било је од пресудне важности за утврђивање националног, културног и духовног идентитета Срба. Ширење и утврђивање српске државе Немањића имало је свој врхунац у Душановом царству, али се смрћу српског цара завршава тај славни период. Време владавине његовог сина Уроша обележено је слабљењем државе чије је постојање угрозила најезда Османлија.
Средњевековни период српске културе врхуни Душановим закоником, тим највишим правним актом царевине, у којем је исказан принцип самоограничења владареве моћи и постојање независног судства. Афирмишући овим Закоником цивилизацијски поредак заснован на принципима универзалности важења правних норми и самосталности судија, законском одредбом се обавезују судије да суде на основу закона и без страха од владареве моћи. Тај врхунски принцип независног судства оличен је 172. чланом овог Законика, “О судијама”, којим се наглашава: „Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а не да суде по страху од царства ми”. Међутим, овај висок степен културног и духовног развоја Србије прекинут је њеним падом у ропство под Турцима и окупацијом, која је трајала до ослобођења 1815. године. Упркос мрачном времену у којем је нестало правде, јер су турске кадије и тужиле и судиле, Срби су сачували осећај за правду, који је долазио до изражаја у организацији њиховог друштвеног живота.

Лутања странпутицама Иако је после Косовског боја 1389. прихватила вазални однос према Турцима, Србија је обновила државну самосталност као деспотовина почетком 15. века, али је падом Смедерева 1459. године српски народ за дуже изгубио независност и слободу. Пропаст српске државе и ропство под Турцима узроковали су дисконтинуитет у српском друштвеном и културном развоју, а вековни застој обележен је бројним лутањима странпутицама: обнављањем елементарних облика културе и враћањем паганству, исламизацијом, покатоличењем, бугаризацијом, мађаризацијом и албанизацијом.
Међутим, хришћански православни идентитет, утврђен деловањем Светога Саве, дао је Србима снажно упориште да сачувају себе и у најтежим историјским околностима. Заснована на правди и исказана традиционалном српском правдољубивошћу, свест о значају слободе исијавала је и у време ропства, слободољубивошћу и спремношћу на саможртвовање да би се она задобила. У познатој народној песми “Урош и Мрњавчевићи”, коју је Вук Караџић забележио и објавио 1845. године у својој другој збирци Срске нароне есме, тематизован је тренутак одлуке о наслеђивању царства. Одређеног да пресуди у спору борбе Мрњавчевића за престо, Марка Краљевића упозорава мајка да не суди „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Исказан у српској епици, принцип правде је и лајтмотив српских слободарских тежњи.

ИДЕНТИТЕТСКО УПОРИШТЕ На читавом подручју Балканског полуострва, једно од најкарактеристичнијих идентитетских обележја српског народа је и постојање крсне славе. По овом обреду Срби се разликују од других суседних народа, а по славама се и међусобно разликују. Зато је однос према слави и начин њеног прослављања показатељ стања српског националног идентитета. Срби су овом обреду придавали изузетан значај, а читав славски обред праћен је и значајним фолклорним творевинама, народним песмама, причама и здравицама.
Упркос неповољним околностима и променама којима је народна култура била изложена, Срби су, чувајући овај обичај и његову богату фолклорну традицију, потврђивали свој хришћански, православни и национални идентитет. Иако без институционалне заштите, изузетно богато народно стваралаштво српског народа, изражено у причама, песмама, играма, обичајима и веровањима постало је у време ропства и својеврсна спонтано створена институција која је креативно чувала његову језичку и националну самобитност.

ОБНОВА ДРЖАВНОСТИ После тро и по вековног турског ропства, Срби се ослобађају и почетком 19. века обнављају своју државу најпре као кнежевину, а потом и као краљевину. Успостављање новог начина живота у ослобођеној Србији, карактерише економски и културни развој који ће свој врхунац постићи у првој деценији двадесетог века.
Србија је после ослобођења постала циљ миграционих токова Срба који су живели на територијама под туђинском влашћу. О успостављеним високим културним стандардима Срба указује и чињеница да је српски барок у Војводини у 18. веку досегао ниво европског, да би у време романтизма у наредном веку били остварени високи домети културног и уметничког стваралаштва. Деветнаести век обележава обнављање српске државе, изградња државних институција и формирање културног обрасца. Готово упоредо са европским развојем и у Србији почетком двадесетог века јавља се сецесија која долази до изражаја у архитектури и подизању низа значајних зграда које су се својом формом, орнаментиком и колоритом разликовале од дотадашњих здања.
Изузетан напредак који је Србија остварила почетком 20. века, означен је златним добом српске културе и тријумфом дуго ствараног културног обрасца чији корени сежу од времена поновног успостављања српске државне самосталности. У тим коренима садржане су традиционалне културне вредности које су омогућавале стварање националног идентитета и његово потврђивање са модерним, отвореним и слободним друштвом.

КЛОПКА ЈУГОСЛОВЕНСТВА Међутим, крајем 19. и почетком 20. века, а нарочито током и након Великог рата, српска научна, културна и политичка елита афирмише идеју југословенства. Добивши на значају у геслу „ослобађања словенске браће“, југословенство је постало ратни циљ Србије, а након завршетка Великог рата и основ стварања нове заједничке државе. Срби се олако одричу утврђивању сопствених државних граница и своје државне самобитности и прихватају идеју и концепт заједничке државе са Хрватима и Словенцима. Тим поништавањем дотадашњег државног идентитета, започело је потискивање националне културе и традиције.
Трагичност српског колективног идентитета са југословенством се огледа у настојању да се на заједничкој културној прошлости народа који су, попут Хрвата и Словенаца, историјски и културно већ остварили одређен степен своје индивидуације, створи заједничка држава као оквир новог националног идентитета. Међутим, евидентна разлика ових народа у односу на Србе није се могла поништавати зарад заједништва и пренебрегнути њихова даља тежња за самопотврђивањем у оквиру сопствених националних држава. Југословенство је постало илузија грађена на фалсификованој прошлости о наводном јединственом српско-хрватском народу који се одликује заједничким језиком, културом и традицијом. Прихватајући тај нови идентитет, Срби крећу беспућем и након периода турског ропства, започиње други период њиховог историјског лутања које постаје најтрагичније током Другог светског рата, а победа и готово полувековно владање комуниста само је привремено одложило преиспитивање дотадашњег културног обрасца чији је рок трајања престао коначним распадом титоистичке идеологије.

МЕНТАЛИТЕТ ПОСЛУШНИКА После трагичног југословенства које је обележило период српске историје између два светска рата, долази још трагичнији период титоизма назван по комунистичком доживотном диктатору, Јосипу Брозу Титу. Иако се користи реч „меки“ са циљем да се ублажи значење комунистичког тоталитаризма, реч је о неслободном друштву које је симулирало демократију, а суштински било против ње и против слободе. Заснован на суштински ускраћеној слободи која подразумева и критички однос према постојећој власти, комунистички систем стварао је менталитет послушника који су на основу прокламованог атеизма веровали у једну квазирелигију неупитне идеологије и култа доживотног комунистичког диктатора. У том контексту су и фалсификоване вредности демократије, сматране непримереним друштву у име којег су партија и њено божанство могли да забрањују све оно што им није одговарало, што их је доводило у питање и оспоравало. Зато су у таквом друштву о научним и уметничким делима могли да се изјашњавају и сасвим некомпетентни појединци из редова радничке класе који су признавали да неке спорне књиге нису ни читали, али су се залагали за њихову забрану.
Репресијом и ругањем грађанским културним вредностима слављена је победа једноумне комунистичке идеологије која је успела и да помери принцип цензуре дубоко у свесно и несвесно појединца и да он аутономно врши самоцензуру. Не само да се није смело слободно јавно казати и чинити оно што је било идеолошки непожељно, него се често није смело ни помислити да се тако нешто може. Под утицајем самоцензуре појединци су прихватали улогу цензора, која их је претварала у достављаче, потказиваче и добровољне шпијуне. Пријављујући органима безбедности и своје најближе да би показали своју лојалност, исказивали су спремност да служе највишим циљевима партије и њеног обоготвореног вође. Будући да није занемарљив број тих појединаца, не чуди зашто је Србија и поред бројних смена власти након комунизма остала међу изузетно ретким земљама у свету која не отвара архиве својих безбедносних служби.

ФОЛКЛОРИЗАЦИЈА ТИТОИЗМА Социјализам је био остварење тежње за успостављањем једнопартијске комунистичке власти која је организовала привреду, друштво и решила национално питање. Међутим, сам начин долажења на власт и њено организовање било је са доминантним идеолошким предзнаком у чијој су сенци могли да се, због успостављања новог идентитета, уништавају дотадашње традиционалне националне вредности, посебно српског народа. Југославија у време Тита, након раскида са Стаљином 1948. године, постаје комбинација умекшаног стаљинистичког начина руковођења и западњачких културних вредности у области музике, позоришта, начина живота. Искуство након тога постаје основ фолклоризације социјализма и титоизма као срећног историјског периода. Међутим, и у том периоду наводног благостања и „перикловског доба српске културе“, како је некритички означио то време Живојин Павловић, под удар цензуре дошли су српски филмови, проглашени ‘црним таласом’ и фактички је онемогућена свака критика постојећег комунистичког режима.
Са становишта те затворености, појединци који су, попут бенифицијама корумпираних интелектуалаца, били чувари таквог режима, пројектовали су ту затвореност у форме традиционалне културе дајући им негативни предзнак. Тако је и перјаница тих интелектуалаца, Радомир Константиновић, о српској култури говорио као о паланачкој, а једног од највећих српских песника, Његоша, неадекватно тумачио у том кључу паланачког менталитета. Малигни аспект таквог бизарног тумачења српске традиције исказала је Латинка Перовић која је у њој видела извор наводног српског фашизма.

УВОД У РАЗБИЈАЊЕ ДРЖАВЕ Комунистичко „право на лудост“ је након братоубилачког рата и остварене револуције довело до нове реалности која је проглашена највишом умношћу. Иако су поједини актери владајућег идеолошког лудила, попут Ђиласа, увиђали да би битним корекцијама могла да се успостави нормалност, њихова критика евидентних девијација изражених у стварању ‘нове класе’ није благонаклоно дочекана, већ је била повод суђeњу аутору. Систем је био у праву и његов доживотни управљач, комунистички диктатор, је успешно уклањао сваког који би довео у питање његову власт. Ђилас је остао непоколебљиви комуниста, који је након робије узалудно упућивао писма Титу, сугеришући му неке промене као нужне превентиве од распадања државе. Крајем шездесетих, када започиње њено разграђивање, преовладава у новом уставу 1974. године конфедерални принцип којим је успостављена основа за потоњу сецесију.
Огромна енергија и ентузијазам уложени у обнову и изградњу српске државе у 19. веку, прелили су се и у концепт југословенства и стварање заједничке државе. Без изграђеног рационалног односа према држави и одбрани сопственог државног суверенитета, Срби су толерантно гледали на сепаратизме суседних народа и по цену угрожавања сопствених државних и националних интереса. Без довољне промишљености исказује се и однос према Старчевићевом великохрватском национализму који је постао идеолошка основа најбруталнијег хрватског шовинизма према српском народу.
Током 20. века Срби испољавају толерантан и помирљив однос према Хрватима, а комунистичка идеологија братства и јединства спречавала је реално суочавање са српским жртвама геноцида у Независној држави Хрватској и њиховом страдању у Јасеновцу, најстрашнијем концентрационом логору у историји. Потиснута истина је дошла до изражаја деведесетих година двадесетог века када су Хрвати на идеолошким основама усташтва започели обнову своје државе и стварањем нове НДХ поново запретили Србима понављањем трагедије коју су доживели током Другог светског рата. Пред том опасношћу Срби су се војно организовали и проглашавањем Републике Српске Крајине 1991. године успели да створе своју државу као реакцију на хрватску сецесију од Југославије у којој су хтели да остану. Уз војну и логистичку помоћ Запада Хрвати су масовним нападом на Србе у оружаним акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ успели да их протерају са њихових вековних огњишта и изврше највеће етничко чишћење после Другог светског рата.

ИЗГУБЉЕНО ВРЕМЕ Док је Србима подметан национализам и наводна тежња ка Великој Србији, због чега су комунисти као државну опасност сматрали изграђивање српске националне свести и стварање неког националног плана, друге нације у СФРЈ су већ у време постојања ове заједничке државе стварале своје планове и програме свог потврђивања на штету српских националних и културних интереса. Комунизам у Србији је нашао начин да продужи свој век, тако што је ослободио и инструментализовао потиснуту националну енергију. Они који су дотада примењивали идеолошку комунистичку формулу „слаба Србија, јака Југославија“, сматрајући да је опасност од српског национализма највећа за опстанак заједничке државе, постају у околностима сопствене угрожености и угрожености српског народа на Косову и Метохији од терора Албанаца заштитници тог народа и Србије.
Затровани најпре југословенством а потом и комунизмом у титоистичкој верзији, Срби су изгубили драгоцено време потребно за сопствено национално изграђивање и самопотврђивање. Улазећи у авантуру неизвесног југословенства, они су дуго ишли погрешним путем, док нису спољашњим околностима и избором других, после проблематичног резултата референдума Црне Горе за издвајање из заједничке државе – последње Југославије, били принуђени да се врате и крену из почетка.

КРЕТАЊЕ СТРАНПУТИЦОМ Без обзира да ли присилно или добровољно, скретање с пута самопотврђивања добија значење кретања странпутицом или тумарања историјом, а након временске дистанце види се настојање враћања себи и свом идентитету. Историјски се показује да кретање странпутицом није био нити је могао бити перспективан историјски пут. Сагледано у ширем контексту то кретање странпутицом има значење негативног историјског искуства.
Иако је, дакле, комунизам завршен и историјски и друштвено поражен, реликти његове идеологије настављају да живе у области културе потврђујући се као другосрбијанска културна опција. Имајући у виду узроке ових процеса, може се сагледати доминантни идејни ток сукоба и раскола у српском друштву и култури. Упркос историјском поразу, верници југословенства су спремни да и од Србије направе нову Југославију, не схватајући да је једно од највећих зала којима су Срби били изложени био титоизам.

КУЛТУРНИ ДИСКОНТИНУИТЕТ Једна од карактеристика српске културе и друштва на овом простору су чести дисконтинуитети, условљени не само спољашњим околностима и узроцима, пада у турско ропство, окупације од стране Аустроугарске у Великом рату и Немаца у Другом светском рату, већ и унутрашњим чиниоцима који су довели до остварења југословенске идеје, формирање заједничке државе и успостављања комунистичког поретка. Ови дисконтинуитети узрок су дугорочних проблема на путу ефикасног организовања српске државе, развоја друштва и културе, изграђивања националног идентитета и настојање да се он потврди. Зато је и неуспело формирање једног дуготрајућег културног обрасца, последица дисконтинуитета српског друштва. Непостојање таквог културног обрасца и непоштовање утврђених стандарда, доводило је до злоупотреба управо од стране људи који су били носиоци историјских промена, од Карађорђевог времена до наших дана. Зато су у време транзицијског преображаја српског друштва, многе недоследности и противречности досадашњег развоја дошле до изражаја.
Осим поменутих дисконтинуитета, када је реч о матици, српски народ је током историје био изложен искушењима однарођавања, присилног прелаза у другу религију, а потом и у другу нацију. Иако није просторно, унутрашње лутање и национално самоотуђење последица је историјске збуњености, дезоријентисаности и одсуства српског становишта као вредносног оријентира пред искушењима самоизневеравања сопствених националних интереса.
У том смислу враћање к себи и вредностима сопствене културне традиције не би требало да буде само лични гест појединаца, већ и организован институционални процес битан за колективну индивидуацију.