ТЕОПОЛИС – ДВИЈЕ ВИЈЕСТИ ИЗ РУМУНИЈЕ

Румунске политичке дилеме, које до нас и некако допиру, сакриле су нам поглед од црквеног живота Румунске Православне Цркве

Иако културолошки изузетно блиски, Срби и Румуни као да су се некако заборавили у ХХ и на почетку ХХI вијека. Кумовало је томе много шта: презир свих грађана СФРЈ према сиромашној и неразвијеној Румунији, потоње сврставање Румуније и Срба у два различита геополитичка блока деведесетих година. Није традиционалном пријатељству нарочито погодовала ни надасве чудновата економска ситуација у Румунији након њеног приступања Европској унији, а нарочито се благотворном нису показале аспирације Румуније да буде „матица“ цјелокупне романофоне заједнице на Балкану, од Истре од Хеладе и од Добруџе до Албаније. Како то изгледа, могли смо да видимо и на примјеру Тимочке крајине, а данас су готово заборављени драматични дани у којима је тадашњи предсједник Србије, Борис Тадић покушавао да разрјеши румунску блокаду српском куцању на врата ЕУ тако што је одобровољавао Трајана Басескуа, свог румунског колегу.
Изван српског видокруга остале су ових дана двије важне вијести из румунског црквеног живота. Једна би требало да нас обрадује, друга да нас забрине. Но да бисмо уопште могли да рашчитамо њихово значење, добро би било да се подсјетимо појединих аспеката румунског црквеног живота и националног идентитета.

МИ СМО ИЗ РИМА Коријене савременог румунског националног идентитета ваља тражити у љетописцима са почетка XVII в. Данас често навођени и знаменити љетописац Георгије Ураке (1590-1647) написао је „Љетопис молдавске земље“ у коме је – тада још на црквенословенској ћирилици – остала записана његова реченица „де ла Рим не трађем“ („ми смо из Рима“) чиме је започела изградња савремене румунске самосвијести. Ураке, иначе унијатски свештеник и дипломац језуитске школе из пољско-литванског Лавова, међу првима је устврдио лингвистичко происхођење румунског језика од латинског, не заборављајући, ипак, ни његове снажне везе са српским и другим словенским језицима. Ураке је такође инсистирао на заједничком поријеклу становништва три велике цјелине које Румуни настањују данас – Молдавије (коју не треба мијешати искључиво са Републиком Молдавијом), Влашке и Трансилваније. Његова лингвистичко-религијска философија била је практична колико и дуговјечна: као „грко-византинац“, Ураке је посматрао своје мјесто и мјесто свога народа кроз призму једне контактне и темељно амбивалентне културе: „ми смо из Рима“ означавало је не само лингвистичку чињеницу већ оправдање осјећања припадања Западу, док су књижевне, литургијске и народне традиције и даље упућивале на заједништво са „Византијом“, будући да је у то доба богослужбени језик и даље био црквенословенски, писменост – ћирилична, а народна вјера снажно укотвљена у синтези православља и народне митологије заједничке са Србима и Бугарима.
Ова двосмисленост и данас је најзначајнија одлика румунске културе и идентитета. У њеном конструктивном и почесто претјераном виду, она се чак и код најправославнијих ревнитеља испољава као поимање о „јединој латинској православној нацији“ која је као таква „предодређена да буде мост између Истока и Запада“. Овакво схватање представља уједно једну врсту румунског националног консензуса али је значење тог себепоимања врло различито у зависности ком друштвеном или политичком фрагменту румунског друштва припадате.
Тако ће румунска градска интелигенција, од тада до данас, са жаљењем схватати своје „источњаштво“, вајкајући се увијек колико би били срећнији а Румунија „просперитетнија“ да се умјесто словенско-византијског обреда у Румунију доселио онај „чисто латински“. Иако је народ и данас остао вјеран свом православљу и “византинизму”, интелигенција је успјела да и широким народним масама створи комплекс „латинског осртва у словенском мору“. А он је присутан и јак. У њему су коријени румунске русофобије али и не баш пријатног односа према Бугарској. У том смислу је историјска и и даље присутна србофилија била прије изузетак него правило, а пропагандно дјеловање НАТО центара, нарочито од 1999, труди се да активно створи широк србофобни сентимент на трагу приче о „Румунима које Србија на силу прави Власима у Тимоку“.
Економско подизање Румуније, њено укључивање у НАТО и ЕУ донијели су тој земљи врло противрјечне плодове: са једне стране осјећање да „никада више руска стопа неће крочити на румунско тле“, као и осјећај да савремена Румунија има „историјску мисију да буде матица свим Румунима од Балкана до Украјине“ (укључујући и Републику Молдавију), док са друге стране румунски ЕУ пасош – толико значајан као пропагандно средство у Тимоку или Молдавији – раселио је саму Румунију до размјера националне катастрофе.
И за вријеме комунизма, народ преко Дунава није никада сасвим изгубио своју везу са Румунском православном црквом, док је период након пада Чаушескуа доживљен као период и црквеног просперитета и експанзије. Цркве се обнављају и граде, монашки и парохијски живот уређен је као ријетко у којој помјесној Цркви. Велики монашки центри попут Синаје, Сихастрије, Пјатру Њамца, Агапије, окупљају стотине монаха. Црква је повезана са народом. Деведесетих је скоро сваки епископ пожелио да има свој богословски факултет, па их је у једном тренутку било 18 – у поређењу са свега пет прије пада Чауческуа. Румуни су, захваљујући помињаној аутоперцепцији „латинских православаца“ врло рано прихватили учешће у екуменском покрету као привлачан начин да се остваре каријере у Женеви – Совјетски Савез цркава одувијек је био препун румунских кадрова (још од времена о. Јована Брије). Па ипак, манастирско и народно православље увијек се некако опирало том осјећају културолошке сервилности који је провејавао кроз некритички екуменизам. Дјела о. Јустина Поповића широко су прихваћена и врло популарна међу монасима и парохијским свештенством, док се румунска академска теологија њима и одушевљава али их понекад критикује на трагу српских НАТО теолога, као „скучена“ и „националистички обојена“.

ФАШИСТИЧКА ЖИТИЈА Овдје нас сусреће наша прва вијест: поводом 100 година од проглашења Патријаршије, Румунска православна црква одлучила је да канонизује неколицину знаменитих личности ХХ вијека. Међу њима су и код нас вољени старац Клеопа из Сихастрије и прота Димитрије Станилоје, најважнији румунски теолог ХХ вијека, чија су дјела нашла своје мјесто и у српској богословској мисли. Поред несумњиво подвижничког живота и великог духовног ауторитета, сви наведени новопрослављени оци Цркве претрпјели су озбиљне репресије од стране комунистичког режима.
Зашто се онда гласило НАТО православља јавило да њихову канонизацију назове ни мање ни више „Фашистичка житија: недавна канонизација светитеља у Румунској Православној Цркви“, да би одговори на поменуту пашквилу били опрезно формулисани као „Димитрије Станилоје – комплексна фигура“? Ријеч је о својеврсном спецификуму међуратне румунске интелигенције, укључујући и црквену, која се, сасвим на трагу ондашњих духовних кретања, приближавала позицијама хришћанског национализма. Данас је јединствена слика ове епохе она „Жељезне гарде“ која се олако post factum осликава као фашистичка и антисемитска. У питању су била духовна кретања много комплекснијег профила а унутар њих православни теолози су заузимали позиције које су биле више окренуте унутрашњој мисији и обнови светоотачког предања него што су се занимали геополитиком. Отац Димитрије Станилоје, човјек који је по свом замаху раван владики Николају и оцу Јустину код нас, стављен је на листу за блаћење не због свог „фашизма“ већ због јасне и недвосмислене теологије националног идентитета као важног аспекта хришћанског живота. Ова подјела на пљуваче и апологете новопрослављених светитеља показује нам пукотину у румунској теологији: она НАТО провинијенције наставиће да блати сопствене светитеље, она националног карактера неће се обазирати на бачено блатно.
Ипак, да савремени румунски национализам и НАТО геополитички планови знају и да нађу заједничке интересе показују најаве посјете румунског патријарха Данила тзв „Басарабијској митрополији“ – црквеној структури Букурешта на територији Републике Молдавије. Иако је Молдавија од почетка XIX вијека у саставу Московске патријаршије, румунско схватање ову земљу доживљава као саставни дио свог националног, језичког и културног простора. За такво гледиште постоје разлози за и против, али они не би смјели да утичу на канонски поредак Цркве. До сада се Румунска православна црква углавном није обазирала ни на протесте Москве када је у питању Р. Молдавија, као ни на наше протесте када је у питању њено неканонско ширење у Тимоку. Ни СПЦ ни Московска патријаршија нису жељеле да продубљују већ дубоко расјечено ткиво Цркве прекидом заједничарења са Букурештом, али најављена посјета Његове Светости патријарха Данила може да представља озбиљан корак у том правцу. Наиме, тиме би Букурешт јасно саопштио цијелој православној цркви да Молдавију сматра искључиво својом канонском јурисдикцијом, што би, осим црквених, имало и политичке посљедице по ту на равне части раздјељену земљу. Овакав развој догађаја митрополит запорошки Лука већ сагледава као извор могуће катастрофе, позивајући се и на проницљиву констатацију митрополита бачког Иринеја о томе да ситуација у Молдавији „није диктирана никаквим проблемом, а још мање било каквом стварном нуждом“. То значи да је дјеловање Букурешта на „молдавском правцу“ заправо покушај да се нестабилна геополитичка ситуација у Молдавији и Украјини искористи како би се коначно легализовали „територијални добици“ за Букурешт, на линији: најприје црквено присаједињење Молдавије Румунији, затим оно државно.
У главама планера НАТО православља овај фронт Москве и Букурешта у Кишињеву подгријава наде да би из прагматичних разлога патријарх Данило признао неканонске структуре у Украјини за канонске. То, међутим, за сада није извјесно. Признати њих значи признати кршење канона и папски ауторитет Фанара, а Румуни, ипак, и даље нису спремни на тај корак. Ако ни због чег другог – онда због свог национализма.