ТАМНА СТРАНА ЦРВЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ (1.ДЕО)

Показало се да је једна од највећих заблуда марксиста која траје до данас у веровању да се тумачење света разликује од његовог мењања, јер је тумачење први корак ка мењању не само света, већ и човека као актера тог процеса. Могућност промене је у мишљењу као начину његове промене и културног преображаја. Уколико непреображен човек, мења радикално постојеће односе у друштву, онда су негативне последице такве активности често веће од позитивних

У време великог незадовољства постојећом влашћу, призивањем њене насилне промене изражава се не само политичка и демократска немоћ, већ се искушавањем варварства актуализује и могућност отварања Пандорине кутије непознатих зала. Повишена социјална температура у доба друштвене кризе онемогућава да се хладне главе промишља и чини најбоље, па насупрот схватању о континуитету и постепеној, еволутивној промени датих околности и преовладава идеја о њиховом коренитом и брзом преображају, успостављању дисконтинуитета у односу на претходни развојни период и извршења револуционарне промене постојећег друштвеног поретка.
Иако означава годишње кретање Земље око Сунца, термин револуција, од латинског re-volvo – вратити се натраг, исказаног у речи revolutio – окретање, преокретање, има сасвим друго значење у политичкој пракси и у друштвеним наукама. Наиме, док кружно, односно елиптично кретање, као окретање, подразумева приближно враћање у првобитну позицију, изражено идејом цикличног времена, преокретање значи корениту и наглу промену у некој од човекових активности или творевина што има за последицу немогућност враћања у претходно стање. Указујући на то да политички преврати могу да означе како промену принципа државног уређења, тако и промену унутар постојећег поретка, Аристотел је, иако их није назвао револуцијама, типолошки одредио и потоње историјске догађаје организоване у циљу радикалне промене друштва.
Премда се овим термином дефинишу првенствено такви преокрети у новијој историји и модерном добу, револуцијом је означена и неолитска преисторијска промена у начину људског живота везана за прелазак са номадске ловачко-сакупљачке на седелачко пољопривредно привређивање. Под утицајем марксизма, аустралијски археолог Гордон Чајлд је синтагмом „неолитска револуција“ означио битну промену у односу на претходни привредни и културни период старијег каменог доба. Међутим, до тако значајне промене није дошло брзо и нагло, како се чини у револуцији, већ постепено и еволутивно сходно сагледаним предностима новог начина живота. Неолит је битно различит од палеолита и мезолита, али је прелаз трајао поступно и одвијао се према принципу еволутивне прагматичности током стотина година. Својеврсна је илузија да се таква промена могла догодити на револуционаран начин, јер би се онда за сваку биљну или животињску врсту могло рећи да су производ револуције.
Постепеност малих и незнатних природних промена доводи временом до квалитативне разлике новог животног облика од оног који му је претходио, па се издвојеним сагледавањем само тих разлика пренебрегава суштински значај самог процеса који их непосредно повезује. Будући да није био и непосредни сведок тог процеса, човек је креационистичком теоријом тумачио постојање различитих биљних и животињских врста, а како је и сам плод еволуционог процеса формирањем другачијег односом према природи постао је стваралац новог света. Тај однос није, дакле, резултат неког скока који је направио из природе ка култури, већ плод постепених промена које су га оспособиле не само за даље еволутивне промене изражене у бављењу пољопривредом већ и за оне нагле засноване на претходном искуству палеолитског ловца и на уверењу у сопствену моћ да може да на такав начин мења дату реалност. Нестрпљив да постепено ствара, човек се, преузимајући креационистичке одлике које је приписао Богу, у тежњи да створи нови поредак ослањао на своју насилничку природу стечену током еволуције и исказану у историји ратоборношћу и безобзирношћу према другоме.

Комунистичка револуција Скептични према другачијем путу мењања појединца и друштва, путу који је подразумевао да се крене од човека, марксисти су посебно истицали разлику између мишљења, односно тумачења света и његовог мењања. У познатој Марксовој 11. тези о Фојербаху, која је постала гесло револуционарног комунизма, се и истиче: „Филозофи су до сада само различито тумачили свет, али се ради о томе да се он промени“. Овом тезом је под плаштом активистичког мишљења филозофски најсажетије исказано оно што су Маркс и Енгелс претходно већ политички одлучили и идеолошки утемељили. Одлука се тиче избора између еволутивне, поступне промене капитализма, за које су се залагале европске социјалистичке и социјалдемократске партије, и његовог револуционарног, брзог и радикалног друштвеног, привредног и политичког преображаја.
У одговору на питање да ли реформом или револуцијом променити капиталистички привредни и друштвени систем, опредељење за револуцију проистекло је из страха да би буржоазија спречила свако мирнодопско преузимање власти путем избора. Политичким и класним противницима се приписала склоност ка коришћењу насилних средстава за одбрану власти и постојећег неравноправног поретка, што је, у ствари, био алиби за легитимисање насиља као средства за освајање власти.
Премда је Маркс то учинио у својој Криици Госко рорама, он и Енгелс су већ у Манифесу комунисичке арије профилисали не само политичко деловање комуниста, већ и циљ такве револуционарне активности у насилном рушењу тадашњег друштва. Завршавајући Манифес Комунисичке арије, они, те 1847. године, позивом пролетерима свих земаља да се уједине, наглашавају: „Комунисти с презиром одбијају да крију своје погледе и намере. Они изјављују отворено да се њихови циљеви могу постићи само насилним рушењем читавог досадашњег друштвеног поретка. Нека владајуће класе дрхте пред комунистичком револуцијом. У њој пролетери немају шта да изгубе сем својих окова. А добиће читав свет.“ Потом у Криици Госко рорама, односно програма Социјалистичке радничке партије Немачке усвојеног у Готи 1875. године, између осталих примедби, Маркс истиче: „Између капиталистичког друштва и комунистичког друштва лежи период револуционарног преображаја првог у друго. Њему одговара и политички прелазни период, а држава тог периода не може да буде ништа друго до револуционарна диктатура пролетаријата.“
Будући да су Маркс и Енгелс словили за осниваче научног социјализма, овим њиховим радовима се сматрало да је не само политички, већ и научно легитимисана револуција као начин насилног освајања власти и успостављања новог бескласног друштва. Критиком програма Социјалистичке радничке партије Немачке, Маркс је назначио програме и деловање комунистичких партија и дефинисао револуцију као једини начин остварења постављеног циља. Тиме су маргинализоване све леве политичке опције које су на другачији, поступнији начин настојале да изврше промену и преображај друштва. Међутим, када је требало прецизирати како практично извести револуцију, Маркс је, свестан да је реч о неизвесном процесу, сматрао да се он не може тачно прописати, већ да треба дати слободу и могућност револуционарима да сами одлуче како ће он тећи. И управо им је такав недовршени сценарио и омогућавао да га, агресивним и неумереним ослобађањем свог негативитета, допишу крвљу не само означених класних непријатеља, већ и многих невиних жртава које су сматрали припадницима претходног поретка.

Промена себе и света Показало се да је једна од највећих заблуда марксиста која траје до данас у веровању да се тумачење света разликује од његовог мењања, јер је тумачење први корак ка мењању не само света, већ и човека као актера тог процеса. Могућност промене је у мишљењу као начину његове промене и културног преображаја. Уколико непреображен човек, мења радикално постојеће односе у друштву, онда су негативне последице такве активности често веће од позитивних. Неоспорно је да се човек који поступно мења околни света и сам мења, али до негативних последица те интеракције долази када онај који би тек требало битно да се промени покушава да коренито промени свет. Невоља је, дакле, када радикалне друштвене и културне промене настоје да изведу суштински још непромењени појединци, али чија је мотивација за таквим деловањем утолико већа јер је у бекству од суштинског личног проблема лакше променити околни свет него ли себе. Психолошка карактеристика младих револуционара се показује у њиховој незрелости, некритичком прихватању партијских идеја и спремности да искажу своју лојалност послушним и покорним односом према вишим од себе у партијској хијерархији. Њихову слободу за стварање новог није пратила и слобода од претходног културног искуства оличеног у одређеним дубљим обрасцима мишљења и понашања који су дошли до изражаја у тежњи за влашћу, остварењу вишег друштвеног статус и похлепи за материјалним богатством.
Иако у нади да се највише хуманистичке вредности могу транспоновати и у основне друштвене принципе новог поретка, револуционарни процес је не само омогућио неумерено испољавање агресије у циљу освајања власти, већ и ка стицању материјалне добити као потврде новог друштвеног статуса. Док је агресија била усмерена ка другима, класним непријатељима, припадници партије су остваривали потребну кохезију, али се постављало питање сврхе бољшевичког истребљења буржуја након потпуне њихове ликвидације. Биланс бољшевичке власти убрзо је потврдио песимистичке прогнозе везане за деловање архаичног принципа жртвовања другог које у његовом недостатку агресивни потенцијал преокреће ка самодеструкцији.

Образац злочињења Премда их поседује првенствено као свој потенцијал, човек потврђује своје хумане вредности у одговарајућем културном контексту. Међутим, насилно поништавање тог контекста, зарад успостављања новог поретка, омогућује испољавање његове прикривене нехуманости. Не прецизирајући како ће се остваривати револуције, Маркс је сматрао да треба допустити револуционарима да сами допишу начин свог деловања у рушењу претходног поретка. Како су то чинили показало се у руској револуцији. У току Фебруарске револуције 1917. године, цар Николај II Романов се испуњавајући захтеве нових револуционарних власти одрекао престола у корист свога брата Михаила који је, када је увидео да нема потпуну подршку Извршног комитета Думе, абдикацијом омогућио да Русија 17. марта 1917. године постане република. Међутим, након Октобарске револуције исте године, бољшевици су цара, његову породицу и послугу убили 17. јула 1918. године. Овај свирепи злочин је касније, Лав Троцки, један од вођа револуције правдао потребом да се упути не само застрашујућа порука непријатељу, већ и да се њоме уздрмају сопствени редови и јасно се покаже да нема повратка на старо.
Рушење старог поретка и онемогућавање његове рестаурације, био је разлог продужавања терора чиме су доведена у питање средства којима се настојао остварити праведно и слободно друштво. Показало се да је након извршене револуције и преузимања власти започео Црвени терор у којем је, у периоду од 1918–1922, страдало више од 10 милиона цивила. Оваквим понашањем је успостављен образац понашања који су следили комунисти и у другим земљама не само приликом освајања власти већ и потврђивања своје страховладе током које су страдали цивили, грађанска интелигенција и политички неистомишљеници. У духу нетрпељивости, познатом још у време Француске револуције и јакобинске диктатуре, да “нема слободе за непријатеље слободе”, а према критеријуму поседовања жуљеве на рукама, као доказ припадања радничкој класи, бољшевици су убили многе који им нису припадали а који су били различити и другачији од њих.

Крај у наредном броју