SVETI SAVA I STUDENTI NA MLEČNOM PUTU (2.deo)

Mlečni put silazi na Zemlju da nas podseti, da nam vrati sećanje i veru u istinu, da nas ponovo nauči zaboravljeni jezik analogija koji čuvaju kanoni, da nas učini spremnim za slobodu spram celog naoko moćnog sveta laži koji se raspada na dodir istine

Da bi se uprkos ništavilu opazilo čudo, prvo treba imati sećanje i u njemu prepoznati ono što nikada bez obzira na sve neće proći iako se neprekidno menja. To će učiniti da se oslobodimo predrasuda koje nam sužavaju vidik i sputavaju pogled. A onda treba naučiti poseban simbolični jezik naših predaka kojim čuda govore. Taj jezik poimaju svi koji su čitali Nomokanon i tipike Svetog Save, kao i Kanon osunčavanja Milutina Milankovića. To je jezik analogija i metafora Mihaila Petrovića i Koste Stojanovića, kao i Rečnik tehnologije nepoznatih autora. Tako se uči novi jezik koji otkriva stvarnost, tako se srpska kultura vraća sebi posle vekova kolonizacije evropskim ideologijama koje su je krivotvorile i unižavale. Ne znam koliko je to ubedljivo onima koji ne znaju kanonski jezik analogija, ali to je stvar novog obrazovanja koje će neminovno doći dok se precesioni ciklus navršava uz sve neizbežne potrese. Važno je da kada pogledamo svet svetosavskim očima, vidimo svetlo iza svih maski obmana, laži i privida. A to je čudo.
To čudo se noć uoči Krstovdana pojavilo na ulicama Beograda. Desetine hiljada mobilnih svetiljki koje su studenti držali iznad glava na ulicama Beograda su svetlucanjem podsetile na tok Mlečnog puta. Bio je neodoljiv snoliki utisak da se svetlo samo spustilo na Zemlju i poteklo kao voda. Ta analogija ne samo da se otela tami već je budila i uspavano sećanje na veliki poredak u kome smo ono što zaista jesmo. Ona se dogodila po promisli kojoj se ne može ući u trag, ali čije posledice su jasne. To je ključni trenutak identiteta Neba i Zemlje kada su, prividno odvojeni u našem opažanju, prizvani da pokažu sebe u simboličnom jedinstvu. Glavna zamka prizemnog obrazovanja je odvajanje Zemlje od Neba, kidanje niti koje ih povezuju u svesti. To je glavni izvor osvajačke moći, prosto divide et impera.
Naravno, uz to obavezno ide jaram obrazovanja podeljenog subjekta i objekta što ne dopušta da se od zaprašivanja informacijama otvore oči. Takvo raspalo obrazovanje postaje gola edukacija i ne dopušta nikakve uvide u celinu povezanosti sveta iznad normalizovanih predrasuda. Mi treba da siđemo s klackalice racionalizma – empirizma koji održava mehaničku sliku sveta i u krajnjoj liniji čoveka kao biorobota. Ona čoveka nije ni malo približila sebi, mašući lažnom zastavom otkrivanja tajni prirode da bi mogla da je besomučno pljačka, već je samo branila sliku sveta kao mehanizma. Ta se mehanička slika pojavila danas kao tehnologija koja čoveka vidi kao zastarelo biće manje savršeno od mašine što je ideološki uvod u njegovo brisanje s lica zemlje i pretvaranje sveta u tehno-rezervat.
Veliki Milutin Milanković je pokazao da se uzrok događaja na Zemlji nalazi na nebu i da su nebo i zemlja obuhvaćeni i spojeni Milankovićevim ciklusima. Da bismo se sabrali, treba samo da povežemo njegove cikluse, koje geocentrična evropska nauka nije imala kud nego da prihvati, sa antičkim uviđanjem da kosmos nije mehaničke, kako se to opsesivno nameće, nego etičke prirode. U njegovoj biti je ravnoteža, a ne sila koja nastaje narušavanjem ravnoteže. Kada tako razmišljamo, vidimo koliko je mehanički pogled na svet, kosmos i čoveka naneo štete svesti koja se našla u pećini. Mehaničke filozofije i mehanička nauka, koja se uglavnom zove tehnologija, najveći su generator gluposti sužene svesti. Glupost nije intelektualni problem, to je najmanje. Ona je etički problem, neshvatanje etike ravnoteže. Odsustvo etike je izvor svega zla, temelj prisustva zla u svetu. Glupost je i osnov moći jer politika ne ide bez pretvaranja, glume i skrivanja prizemnih ciljeva ispod vela deklamovanih dobrih namera kojima se popločava put u pakao.
U jednom od najvećih filozofskih dela ljudske misli, u „Upanišadama“ kaže se da

Tako zaslepljeni glupaci žive u spletu ovosvetskih zabluda i potopivši čun za spasenje veličaju laž i proglašavaju neistinu za istinu. 

Ili kaže i Sveti Sava (Teodosije, „Žitije Svetog Save“):

Jeretici imaju lažnu čast, tamni su u svetlosti i nenaučeni u istini, jer govore da je slatko gorko i gorko slatko.

Čudo je i izvući se iz obruča gluposti, izaći iz okruženja ogledala i napraviti proboj ka sebi. I to Sveti Sava u „Hilandarskom tipiku“ jasno iskazuje:

Koji sluša reči i ne čini šta je zapoveđeno njima, takav je sličan čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se i otide i odmah zaboravi kakav je bio. A koji je pronikao u savršeni zakon slobode, ostavši u njemu, ovaj neće biti zaboravan slušalac, nego je tvorac dela, blažen je taj. 

Blaženstvo je spasti se zaborava koje nastaje opsesijom ogledala. Gledajući u njega čovek je lišen dela, on je samo odraz i senovita sablast. Zato strategija Svetog Save savršenog zakona slobode, odbrane života i sećanja jeste razbijanje ogledala. Ako to ne učinimo, zauvek smo zaboravom zarobljeni u senkama prelomljene i slomljene svetlosti gde nikada ne možemo da vidimo identitet sveta i svetla.
Ovaj studentski bunt je kao vidljivi tok Mlečnog puta svetlosti koja je stala protiv tame, obmana, privida, opsena, zabluda koje su zatočile istinu i hoće da vladaju životom po cenu smrti. To je prava pobuna, jedini pravi ustanak, svrgavanje kralja laži koji hoće da se otme iz devetog kruga pakla gde je bačen i da zavlada ovim svetom. Poslušnik cara laži koji se jedino raduje smrti treba kao laž da bude isteran iz svesti svakog od nas, a potom i iz sveta jer svest i svet, to su znali drevni tvorci jezika, jesu isto. Ono što je u svesti to je u svetu. Zato je obrazovanje toliko važno, zato se ono napada i zato je pobuna krenula iz obrazovanja kada su svi drugi legli na rudu i poklonili se gospodaru laži. Obrazovanje je borba protiv gluposti, sprečavanje da obrazovanje postane generator gluposti bez čega moć nije moguća. Ono je i bitka za sećanje bez čega nema istine, a potom ni života.
Bez obzira na politički ishod, ako studenti odbrane pravo na sećanje, istinu i pravdu, to je pobeda, konačna i neopoziva koja će posle delovati svojom snagom. To će se dogoditi ako u borbi postanu svesni sebe, ako smognu snage da dignu pogled, odbrane opšte dobro i povežu Nebo i Zemlju. Kako Džordž Berkli kaže da dok ne postavi pitanje slobode,

onaj ko nije razmišljao o Bogu, o ljudskom duhu i najvišem dobru može postati krasan crv u zemlji, ali dobar sin domovine i dobar pripadnik države nikada neće biti

Taj unutarnji preobražaj nije sredstvo, on je cilj jer menjajući sebe iznutra čovek dovodi svet u etički poredak spolja. Tada se vidi koliko je jadan ljudski talog koji je isplivao na površinu, lopovi, krivokletnici, lupeži, cinkaroši, grozni lažovi koji kao prazna odela vise na čivlucima kojekakvih varavih ustanova. Jadni i bedni će pokrivenih glava da beže od istine koju su izdali. Danteu se otkrilo kada je pisao Pakao da izdajnici roda završavaju u devetom krugu gde ispred vrata moraju da ostave sve što su u nesvesti i gluposti ukrali. Ništa to nije vaše, vaša je samo duša koju ste prodali, a ne i one duše koje ste pokušali da unovčite. Nema prodaje duše bez pristanka, a vi ste već na sve pristali. Studenti su tu da vas na to podsete i da vam pokažu gde pripadate.
Mlečni put silazi na Zemlju da nas podseti, da nam vrati sećanje i veru u istinu, da nas ponovo nauči zaboravljeni jezik analogija koji čuvaju kanoni, da nas učini spremnim za slobodu spram celog naoko moćnog sveta laži koji se raspada na dodir istine. Jer oni koji su naučili da varaju i to neprekidno čine su simbol izdaje celog sveta. Vrhovni nepojamnik laži nije samo prodao Srbiju i Kosovo i Metohiju, on je izdao ceo svet. U njemu su se sjedinile beslovesno pohlepne korporacije i države večno gladne kolonijalnog plena. Njega čine sve one države koje su priznale kao lažnu državu južnu srpsku pokrajinu, a kao ulog položile ono što imaju: gordost, bezdušnost, narcisoidnost, brutalnost, ljigavost… Jednostavno, svi su tu, mračno crno plemstvo, a naše je da shvatimo da smo sami, ali da smo na Mlečnom putu, jedinim kojim vredi ići. S njim je kamarila izdajnika, a oko nas je sto milijardi zvezda Mlečnog puta živih kao što to samo svetlost može da bude.
Ako je nekada bila jasna razlika svetlosti i tame, onda je to sada u ovom prazniku svetlosti gde je znanje stalo naspram neznanja, dobro prema zlu, a istina nasuprot laži. Zlo nema treću dimenziju, istinu i njenu dubinu, već je samo dvodimenzionalna slika koju pronose njihovi proračunati računari i vešta inteligencija bez uma. Sve su to samo strašila, zastrašivači i zaprašivači koji nikome nisu potrebi i zato se kolonijalizmom brutalno nameću da bi ih primili u društvo iako su otpadnici od sveta i svetla.
Utvarne su te ljudske prikaze koje brzo nastaju i odmah nestaju kao mehuri od sapunice. Oni su kao pas od slame spram kosmosa u kome se dešava sve ono što vidimo i još više ne vidimo. Dosta je bilo istorijskih sapunskih opera i nametnute kulture bez svesti o kosmosu, jer sve se zaglavilo u ćorsokaku priča koje pričamo ne shvatajući ništa u gluvoj sobi senki dok negde iznad Sunce poziva da se vratimo sebi i tu nađemo ključ. Ovo je u pravom smislu rat svetova, ruše se dvorci tame, nebo je zamračeno prašinom i memlom, ali svetlost je nepobediva jer ona je naš dah i duh.
Pobuna studenata može da bude poziv da ponovo vidimo istinu na Mlečnom, a ne istorijskom putu. Ako odbranimo Sunce u sebi spram hladnih, ljigavih senki, onda smo na pravom putu šta god da se desi. Tako je s nama simbolično i praktično i Sveti Sava, koji je spasao srpsku samosvest svojim napuštanjem istorije i skokom u slobodu. On će nas voditi jer sloboda je jedina naša istorija, i jedini glasnogovornik Neba. Borba treba da bude delo svetlosti upravo onako kako u „Hilandarskom tipiku“ kaže Sveti Sava:

Oni koji čine tumačenja o delima svetlosti, službu treba da počnu od svetlosti. 

Studenti počinju svoju službu svetlosti uzdižući se u visine duha jer shvataju da je sloboda nešto iznad školskih zadataka koje treba da savladaju i da je vreme njoj posvećeno veliki kapital života. Dubina njihove istine vidi se kada na vrhuncu protesta, umesto da lupaju u šerpe i lonce, neočekivano zaćute, više ništa ne govore, ne izbacuju parole, već stoje u mestu u tišini. Huka i strka kolonijalnog vrtoglavog napretka simbolično staje. Mesto na kome može da se stoji u tišini je cilj gde se razvejavaju utvare i aveti. I kao da su tu u dobar čas vidovite reči prvog rektora našeg univerziteta, Atanasija Nikolića („Autobiografija verno svojom rukom napisana“):

Stoj, stoj, stoj, jer mesto na kome stojiš sveto je… Šta se dakle drugo moglo raditi, no usvojiti tu misao da se seje seme dobre nade, kako bi ono za budućnost boljim izgledom urodilo.

Ne znam da li je bilo gde na protestnim skupovima zabeleženo takvo saborno ćutanje. Ono traži čvrstu disciplinu, saosećanje, sklad i veliku duhovnu snagu sejanja semena dobre nade protiv semena smrti. Političke marionete mogu da otmu sve, mogu da navijeni brbljaju bez kraja pretvarajući se da nešto znaju i mogu, ali ćutanje nisu kadri da otmu jer mu nisu dorasli.
Protesti su na taj način postali prava slobodna liturgija pod Nebom, a studenti Crkva, jezgro okupljanja i povezivanja. Po prirodi stvari oni na obodu će se raspršiti, ali samosvesno jezgro će u bilo kojem obliku opstati i sada i u vremenu. Dok teku ulicama s upaljenim svetlima iznad glave, koliko ruke mogu da dignu Nebu, studenti tim simboličnim svećicama kao voštanicama odaju obredno poštovanje mrtvima koji su tako postali deo živih sećanja. Ta sjajna svetlost duha pretvara ih u zastupnike naroda dok za njega prinose svetlost na oltaru prava, pravde i slobode da bi tako između lažnih suprotnosti stvorili jedinstvo duha. To je već samo po sebi studentski amanet bez obzira šta će probisveti uraditi da ih orobe.
Izlaskom iz lavirinta slatkorečivosti studenti su pokazali gde je čisina u čijoj osnovi je isina. Istina nije u rečima, već u ćutanju. Ta praznina je pravi praznik slobodnog duha koji se vinuo iznad okolnosti u jednu sveopštu poruku koja se razume na svim jezicima. Mocart kaže da je muzika u pauzama, a sloboda je u tišini čistine. U njoj se najbolje oseća svetlost i čuju otkucaji srca koji mere vreme. Sloboda leži u oblagorođenom srcu koje ćutanje pretvara u trenutak katarze, pročišćenja i preobražaja u kome se ne rađa novi poredak, već novi čovek. Onaj ko je razbio ogledalo i izašao iz mračnih tunela brbljivaca koji kao nekuda vode, ali bez imalo vode, daha i duha u sebi završavaju u pustinji. Stoga i mi sa studentima počinjemo našu službu od svetlosti na kojoj se sve završava da bi se opisao krug oko središta istine bez laži na kome stojimo pišući pohvalno slovo u duhu Svetog Save.