СВЕТИ САВА И СТУДЕНТИ НА МЛЕЧНОМ ПУТУ (2.део)

Млечни пут силази на Земљу да нас подсети, да нам врати сећање и веру у истину, да нас поново научи заборављени језик аналогија који чувају канони, да нас учини спремним за слободу спрам целог наоко моћног света лажи који се распада на додир истине

Да би се упркос ништавилу опазило чудо, прво треба имати сећање и у њему препознати оно што никада без обзира на све неће проћи иако се непрекидно мења. То ће учинити да се ослободимо предрасуда које нам сужавају видик и спутавају поглед. А онда треба научити посебан симболични језик наших предака којим чуда говоре. Тај језик поимају сви који су читали Номоканон и типике Светог Саве, као и Канон осунчавања Милутина Миланковића. То је језик аналогија и метафора Михаила Петровића и Косте Стојановића, као и Речник технологије непознатих аутора. Тако се учи нови језик који открива стварност, тако се српска култура враћа себи после векова колонизације европским идеологијама које су је кривотвориле и унижавале. Не знам колико је то убедљиво онима који не знају канонски језик аналогија, али то је ствар новог образовања које ће неминовно доћи док се прецесиони циклус навршава уз све неизбежне потресе. Важно је да када погледамо свет светосавским очима, видимо светло иза свих маски обмана, лажи и привида. А то је чудо.
То чудо се ноћ уочи Крстовдана појавило на улицама Београда. Десетине хиљада мобилних светиљки које су студенти држали изнад глава на улицама Београда су светлуцањем подсетиле на ток Млечног пута. Био је неодољив снолики утисак да се светло само спустило на Земљу и потекло као вода. Та аналогија не само да се отела тами већ је будила и успавано сећање на велики поредак у коме смо оно што заиста јесмо. Она се догодила по промисли којој се не може ући у траг, али чије последице су јасне. То је кључни тренутак идентитета Неба и Земље када су, привидно одвојени у нашем опажању, призвани да покажу себе у симболичном јединству. Главна замка приземног образовања је одвајање Земље од Неба, кидање нити које их повезују у свести. То је главни извор освајачке моћи, просто divide et impera.
Наравно, уз то обавезно иде јарам образовања подељеног субјекта и објекта што не допушта да се од запрашивања информацијама отворе очи. Такво распало образовање постаје гола едукација и не допушта никакве увиде у целину повезаности света изнад нормализованих предрасуда. Ми треба да сиђемо с клацкалице рационализма – емпиризма који одржава механичку слику света и у крајњој линији човека као биоробота. Она човека није ни мало приближила себи, машући лажном заставом откривања тајни природе да би могла да је бесомучно пљачка, већ је само бранила слику света као механизма. Та се механичка слика појавила данас као технологија која човека види као застарело биће мање савршено од машине што је идеолошки увод у његово брисање с лица земље и претварање света у техно-резерват.
Велики Милутин Миланковић је показао да се узрок догађаја на Земљи налази на небу и да су небо и земља обухваћени и спојени Миланковићевим циклусима. Да бисмо се сабрали, треба само да повежемо његове циклусе, које геоцентрична европска наука није имала куд него да прихвати, са античким увиђањем да космос није механичке, како се то опсесивно намеће, него етичке природе. У његовој бити је равнотежа, а не сила која настаје нарушавањем равнотеже. Када тако размишљамо, видимо колико је механички поглед на свет, космос и човека нанео штете свести која се нашла у пећини. Механичке филозофије и механичка наука, која се углавном зове технологија, највећи су генератор глупости сужене свести. Глупост није интелектуални проблем, то је најмање. Она је етички проблем, несхватање етике равнотеже. Одсуство етике је извор свега зла, темељ присуства зла у свету. Глупост је и основ моћи јер политика не иде без претварања, глуме и скривања приземних циљева испод вела декламованих добрих намера којима се поплочава пут у пакао.
У једном од највећих филозофских дела људске мисли, у „Упанишадама“ каже се да

Тако заслепљени глупаци живе у сплету овосветских заблуда и потопивши чун за спасење величају лаж и проглашавају неистину за истину. 

Или каже и Свети Сава (Теодосије, „Житије Светог Саве“):

Јеретици имају лажну част, тамни су у светлости и ненаучени у истини, јер говоре да је слатко горко и горко слатко.

Чудо је и извући се из обруча глупости, изаћи из окружења огледала и направити пробој ка себи. И то Свети Сава у „Хиландарском типику“ јасно исказује:

Који слуша речи и не чини шта је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и отиде и одмах заборави какав је био. А који је проникао у савршени закон слободе, оставши у њему, овај неће бити забораван слушалац, него је творац дела, блажен је тај. 

Блаженство је спасти се заборава које настаје опсесијом огледала. Гледајући у њега човек је лишен дела, он је само одраз и сеновита сабласт. Зато стратегија Светог Саве савршеног закона слободе, одбране живота и сећања јесте разбијање огледала. Ако то не учинимо, заувек смо заборавом заробљени у сенкама преломљене и сломљене светлости где никада не можемо да видимо идентитет света и светла.
Овај студентски бунт је као видљиви ток Млечног пута светлости која је стала против таме, обмана, привида, опсена, заблуда које су заточиле истину и хоће да владају животом по цену смрти. То је права побуна, једини прави устанак, свргавање краља лажи који хоће да се отме из деветог круга пакла где је бачен и да завлада овим светом. Послушник цара лажи који се једино радује смрти треба као лаж да буде истеран из свести сваког од нас, а потом и из света јер свест и свет, то су знали древни творци језика, јесу исто. Оно што је у свести то је у свету. Зато је образовање толико важно, зато се оно напада и зато је побуна кренула из образовања када су сви други легли на руду и поклонили се господару лажи. Образовање је борба против глупости, спречавање да образовање постане генератор глупости без чега моћ није могућа. Оно је и битка за сећање без чега нема истине, а потом ни живота.
Без обзира на политички исход, ако студенти одбране право на сећање, истину и правду, то је победа, коначна и неопозива која ће после деловати својом снагом. То ће се догодити ако у борби постану свесни себе, ако смогну снаге да дигну поглед, одбране опште добро и повежу Небо и Земљу. Како Џорџ Беркли каже да док не постави питање слободе,

онај ко није размишљао о Богу, о људском духу и највишем добру може постати красан црв у земљи, али добар син домовине и добар припадник државе никада неће бити

Тај унутарњи преображај није средство, он је циљ јер мењајући себе изнутра човек доводи свет у етички поредак споља. Тада се види колико је јадан људски талог који је испливао на површину, лопови, кривоклетници, лупежи, цинкароши, грозни лажови који као празна одела висе на чивлуцима којекаквих варавих установа. Јадни и бедни ће покривених глава да беже од истине коју су издали. Дантеу се открило када је писао Пакао да издајници рода завршавају у деветом кругу где испред врата морају да оставе све што су у несвести и глупости украли. Ништа то није ваше, ваша је само душа коју сте продали, а не и оне душе које сте покушали да уновчите. Нема продаје душе без пристанка, а ви сте већ на све пристали. Студенти су ту да вас на то подсете и да вам покажу где припадате.
Млечни пут силази на Земљу да нас подсети, да нам врати сећање и веру у истину, да нас поново научи заборављени језик аналогија који чувају канони, да нас учини спремним за слободу спрам целог наоко моћног света лажи који се распада на додир истине. Јер они који су научили да варају и то непрекидно чине су симбол издаје целог света. Врховни непојамник лажи није само продао Србију и Косово и Метохију, он је издао цео свет. У њему су се сјединиле бесловесно похлепне корпорације и државе вечно гладне колонијалног плена. Њега чине све оне државе које су признале као лажну државу јужну српску покрајину, а као улог положиле оно што имају: гордост, бездушност, нарцисоидност, бруталност, љигавост… Једноставно, сви су ту, мрачно црно племство, а наше је да схватимо да смо сами, али да смо на Млечном путу, јединим којим вреди ићи. С њим је камарила издајника, а око нас је сто милијарди звезда Млeчног пута живих као што то само светлост може да буде.
Ако је некада била јасна разлика светлости и таме, онда је то сада у овом празнику светлости где је знање стало наспрам незнања, добро према злу, а истина насупрот лажи. Зло нема трећу димензију, истину и њену дубину, већ је само дводимензионална слика коју проносе њихови прорачунати рачунари и вешта интелигенција без ума. Све су то само страшила, застрашивачи и запрашивачи који никоме нису потреби и зато се колонијализмом брутално намећу да би их примили у друштво иако су отпадници од света и светла.
Утварне су те људске приказе које брзо настају и одмах нестају као мехури од сапунице. Они су као пас од сламе спрам космоса у коме се дешава све оно што видимо и још више не видимо. Доста је било историјских сапунских опера и наметнуте културе без свести о космосу, јер све се заглавило у ћорсокаку прича које причамо не схватајући ништа у глувој соби сенки док негде изнад Сунце позива да се вратимо себи и ту нађемо кључ. Ово је у правом смислу рат светова, руше се дворци таме, небо је замрачено прашином и мемлом, али светлост је непобедива јер она је наш дах и дух.
Побуна студената може да буде позив да поново видимо истину на Млечном, а не историјском путу. Ако одбранимо Сунце у себи спрам хладних, љигавих сенки, онда смо на правом путу шта год да се деси. Тако је с нама симболично и практично и Свети Сава, који је спасао српску самосвест својим напуштањем историје и скоком у слободу. Он ће нас водити јер слобода је једина наша историја, и једини гласноговорник Неба. Борба треба да буде дело светлости управо онако како у „Хиландарском типику“ каже Свети Сава:

Они који чине тумачења о делима светлости, службу треба да почну од светлости. 

Студенти почињу своју службу светлости уздижући се у висине духа јер схватају да је слобода нешто изнад школских задатака које треба да савладају и да је време њој посвећено велики капитал живота. Дубина њихове истине види се када на врхунцу протеста, уместо да лупају у шерпе и лонце, неочекивано заћуте, више ништа не говоре, не избацују пароле, већ стоје у месту у тишини. Хука и стрка колонијалног вртоглавог напретка симболично стаје. Место на коме може да се стоји у тишини је циљ где се развејавају утваре и авети. И као да су ту у добар час видовите речи првог ректора нашег универзитета, Атанасија Николића („Аутобиографија верно својом руком написана“):

Стој, стој, стој, јер место на коме стојиш свето је… Шта се дакле друго могло радити, но усвојити ту мисао да се сеје семе добре наде, како би оно за будућност бољим изгледом уродило.

Не знам да ли је било где на протестним скуповима забележено такво саборно ћутање. Оно тражи чврсту дисциплину, саосећање, склад и велику духовну снагу сејања семена добре наде против семена смрти. Политичке марионете могу да отму све, могу да навијени брбљају без краја претварајући се да нешто знају и могу, али ћутање нису кадри да отму јер му нису дорасли.
Протести су на тај начин постали права слободна литургија под Небом, а студенти Црква, језгро окупљања и повезивања. По природи ствари они на ободу ће се распршити, али самосвесно језгро ће у било којем облику опстати и сада и у времену. Док теку улицама с упаљеним светлима изнад главе, колико руке могу да дигну Небу, студенти тим симболичним свећицама као воштаницама одају обредно поштовање мртвима који су тако постали део живих сећања. Та сјајна светлост духа претвара их у заступнике народа док за њега приносе светлост на олтару права, правде и слободе да би тако између лажних супротности створили јединство духа. То је већ само по себи студентски аманет без обзира шта ће пробисвети урадити да их оробе.
Изласком из лавиринта слаткоречивости студенти су показали где је чисина у чијој основи је исина. Истина није у речима, већ у ћутању. Та празнина је прави празник слободног духа који се винуо изнад околности у једну свеопшту поруку која се разуме на свим језицима. Моцарт каже да је музика у паузама, а слобода је у тишини чистине. У њој се најбоље осећа светлост и чују откуцаји срца који мере време. Слобода лежи у облагорођеном срцу које ћутање претвара у тренутак катарзе, прочишћења и преображаја у коме се не рађа нови поредак, већ нови човек. Онај ко је разбио огледало и изашао из мрачних тунела брбљиваца који као некуда воде, али без имало воде, даха и духа у себи завршавају у пустињи. Стога и ми са студентима почињемо нашу службу од светлости на којој се све завршава да би се описао круг око средишта истине без лажи на коме стојимо пишући похвално слово у духу Светог Саве.