СРЕШЋЕМО СЕ НА СРЕТЕЊЕ

Шта нам значи Сретење и шта све симболизује наш Дан државности? У доба великих подела, Сретење нам се јавља као један од путоказа. Шта оно симболизује у нашој историји, а шта у хришћанској? У хришћанској, то је потврда истинитости речи Божије, испуњење обећања. У српској то је потврдан одговор на захтев за слободом, истином и правдом

Сретење је Дан државности Републике Србије у новијој историји од одлуке Народне Скупштине 10. јула 2001. године. Тада је настављена традиција коју је прекинуло стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. У барем три случаја када су се Срби сусрели на Сретење, десиле су се значајне ствари у нашој историји.
После сече кнезова и година дахијског малтретирања народа, суочени са питањем опстанка или устанка, тадашњи преостали виђенији и храбри Срби се окупише на црквени празник Сретења Господњег у Орашцу. Велики домаћин, ратник и човек коме се по народном предању јавио „Свети краљ” са поруком да устане на Турке, Георгије Петровић, постао је вођа Првог (успешног) српског устанка 1804. у Марићевића јарузи, мало ниже од цркве, а по благослову проте Атанасија Буковичког. Чувени хајдук Станоје Главаш одбио је понуду да он предводи Србе против несносних дахија и предложио утемељивача династије Карађорђевић.
Други случај је био усвајање првог устава Књажества Србије 1835. у Крагујевцу, који је додуше био краткотрајан, јер су и ондашње велике силе биле против слободарске Србије. Тада је, уз подршку књаза Милоша Обреновића одиграна и прва позоришна представа у режији Јоакима Вујића. Трећи случај била је литургија коју је служио Патријарх Павле у Београду, којом је коначно и свечано извршено помирење унутар Српске православне цркве. То је био крај раскола и повратак митрополије Новограчаничке и епархија у САД, Аустралији, Канади и Западној Европи у јединство са патријаршијом у Београду.
Ове године очекујемо два велика скупа на овај државни празник, као и традиционални програм у Орашцу. Орашац је географски ближи Крагујевцу него Сремској Митровици. Али, за почетак, шта су то Карађорђе и остали прво прославили у цркви, па потом одлучили да огласе рат Турцима?

СРЕТЕЊЕ У ЈЕРУСАЛИМУ У августу 2023. године са групом поклоника сам посетио и манастир Светог Симеона Богопримца у западном делу Јерусалима. Смештен је уз парк, у цвећу и поред високих борова и чемпреса у некада хришћанској четврти Катамон. Манастир је обновио извесни монах Аврамије, који је после 20 година радова, 1879. пронашао и празну гробницу Светог Симеона. После дугих векова током којих су мошти биле пребачене у Цариград, а после крсташког пустошења 1204. пренете у Задар, њихов део је враћен у Јерусалим 2010. године, док је највећи остао тамо у кивоту који је даровала Јелисавета Котроманић. Свети Симеон се тада, 2010. симболично опет сусрео са Јерусалимом.
Али много важнији од тога је сусрет Св. Симеона Богопримца са оваплоћеним Богом у јерусалимском храму. Неких 270 година пре тог сусрета, у Александрији је за време египатског цара Птоломеја II Филаделфа (285–247. пре Христа) био изабран да као један до седамдесетдвојице учених Јевреја, преведе текст Библије (Старог завета) са хебрејског на грчки. Како је испрва намеравао да хебрејску реч девојка (изведено од речи дева, девица) у стиху „Ето девојка ћe затруднети и родиће сина“ (Ис. 7, 14), преведе са млада жена, њему се јавио анђео Божији да не мења текст, уз обећање да ће очима својим то и видети. Тако је овај светитељ поживео 360 година и 40 дана по рођењу Христа Га сусрео у Храму, где су Богомладенца донели у складу са јеврејским законом. Тај сусрет, на старословенском срешта, био је велика радост — то јест срећа. Обећање је испуњено, а старац је могао да се упокоји. Видео је Емануила, како је Христос између осталог и најављен у Старом завету, што значи „с нама је Бог”. Дан испуњења тог обећања, много касније, постаће и дан када се сањана слобода остварује, слобода од окупатора и слобода од окова тадашњих олигарха.

СРПСКА ДРЖАВНА СРЕТЕЊА После ренесансе Хребељановића и Бранковића, српске земље од Дунава до мора сињега и камена Ловћена пале су највећим делом под турски јарам. Ширење Аустрије (и Млетачке републике до Наполеона) само је чинило да Срби мењају господара, упорно се борећи за слободу. Програми народног ослобођења и уједињења почињу пре устанка, а фебруара 1804 митрополит Карловачки, Стефан Стратимировић, — иначе учесник Темишварског, црквено-народног сабора из 1790 . — у писму руском двору предлаже стварање српске државе.
Сусрет на Сретење 1804. није био први, али ни последњи у великом низу устанака које су Срби подизали против османске, али и других власти. Чувен је устанак Срба у Банату 1594/95 са заставама Светог Саве. У Босни, Херцеговини, Рашкој – Старом Влаху, па и Македонији, дизане су буне с времена на време. У Срему је локални официр Теодор Аврамовић Тицан са угледним људима из више села подигао краткотрајну Тицанову буну, која је почела позивом 3. априла 1807, а окончана већ 14. истог месеца. Повод су биле несносне глобе феудалаца, које ће бити ублажене кроз коју годину.
У случају београдског пашалука, народ више није могао да трпи терор, који су спроводили „све беспослице и крвници и бескућници… Многи су тада у Бијоград дошли голи и боси, пак се ондје одма оковали у сребро и злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјали на атове с ратовима.” писао је Вук Стефановић Караџић.
Убрзо после првих успешних бојева и пре ослобађања Београда 1806. године, поставило се питање уређења Србије. У овом периоду усвојена су три уставна акта, али и три руска нацрта уређења Србије (уз руски надзор), који, за разлику од помоћи, нису прихваћени. На првој народној скупштини у Борку (данас Велики Борак) на Велику Госпојину 1805. установљен је Правитељствујушчи совјет србски на челу са протом Матејом Ненадовићем, а гласовима присутних угледника. Потом је три године касније притиснут руским предлозима унутрашњег уређења и с друге стране, незадовољством војвода и других личном управом, коју ништа није ограничавало, усвојен и први писани Уставни акт. Њиме је гарантована наследност Карађорђеве лозе на месту господара Србије, то јест образовање династије Карађорђевића. Уведено је и ограничење личне власти, то јест одредба да се одлуке имају доносити у договору вожда и Совјета, а да Совјет има и судску власт. Трећи и последњи Уставни акт за Карађорђа, усвојен је 1811. године на народној скупштини у Београду. Потврђене су претходне одредбе, а Совјет је подељен на два дела: на попечитеље (министре) и оне који су чинили Велики вилајетски суд. Карађорђе је био довољно мудар да у Совјету, као председник истог, прихвати и његове противнике (опозицију) Јакова Ненадовића и Симу Марковића.
Слом првог српског устанка довео је до прекида краткотрајног уређења Србије на уставним основама. Књаз Милош, у договору са Београдским везиром, а наслањајући се на подршку Русије, имао је апсолутистичку локалну власт. Залагањем руског двора, а уз српске дипломатске напоре, у чему се истицао књажев секретар Димитрије Давидовић, Србија је добила аутономију хатишерифом из 1830, па опет 1833. Упоредо са тим расло је и незадовољство личном управом и самовољом, спрам Турака још самосталнијег српског владара. Коначно, под притиском Милетине буне и губљења положаја, а можда и главе, Милош је пристао да се у Крагујевцу изгласа Уставъ Княжества Сербїе. Овај документ је саставио Димитрије Давидовић, а на основу идеја Француског устава из 1791. године. Србија је на Сретење проглашена за парламентарну монархију и власт је подељена на законодавну, извршну и судску. Ту су оне чувене одредбе о укидању феудалних обавеза, ропства и сличног, што је Србију чинило на пољу права једном од најмодернијих држава света.
После повлачења овог устава, свега пар недеља након што је ступио на снагу, чекало се дуго на највиши правни акт који ће успоставити парламентарну монархију, али ће и Турски устав, прочитан на Калемегдану 1839. године донети укидање феудализма (кулука, тимара, спахилука и зијамета).

СУСРЕТИ И СРЕТЕЊА Сваке године се понавља државна прослава након литургије у орашачкој цркви, маленој да прими све окупљене. Разнолике делегације посећују место збора на коме је Карађорђе изгласан за вожда и покренута борба за крст часни и слободу златну.
У тој дуготрајној борби Његош је хтео да се сусретне са владарима Србије, па да се српске земље уједине, а мудрац са Ловћена постави за патријарха. Чекало се на тако нешто дуже и први митрополит црногорско-приморски на челу сједињене Српске православне цркве био је Гаврило Дожић-Меденица (1938-1950).
Мало је прилика у којима су се Срби сусрели, па сложили, а када би се то десило и то уз благослов Божији, давало је златан плод. Јасно је кроз нашу историју да је борба за слободу, истину и правду једно од кључних обележја нашег народа. Барем су то оне особине које су у појединим тренуцима историје чнили да наша звезда сјајније засија и буде путеводитељ и другима.
У доба великих подела, Сретење нам се јавља као један од путоказа. Шта оно симболизује у нашој историји, а шта у хришћанској? У хришћанској, то је потврда истинитости речи Божије, испуњење обећања. У српској то је потврдан одговор на захтев за слободом, истином и правдом.
У том захтеву, ваљало би да се сетимо и оног Сретења, преводиоца Старог завета који се сусреће са објавом Новог завета. Гледајући разне цркве и мисије цркава из целога света у Јерусалиму, пре непуне две године, загледали смо где би могло бити представништво наше цркве, неко коначиште за српске поклонике. Идеално место је, делује напуштена кућа, баш преко пута куће и гроба Св. Симеона. Није случајно Сретење наш државни празник и исто тако, није та кућа, преко пута манастира напуштена. Чека барјак наше цркве. Чека слогу и нови сусрет.