PRESUDU RADOVANU HOĆE DA PRETVORE U – SMRTNU KAZNU: Intervju – Sonja Karadžić Jovičević, ćerka prvog predsednika RS

NIJE im dovoljno što je Radovan Karadžić osuđen na doživotnu robiju, ni to što je, suprotno međunarodnom pravu, smešten u najudaljeniji kazamat, u Albani na britanskom ostrvu Vajt: uporno se trude da presudu pretvore u izvršenje smrtne kazne ugrožavanjem zdravlja mog oca, lišavajući ga svih ljudskih prava na kojima upravo oni insistiraju, ali samo kada im odgovara.

Cilj takvog postupanja, suludog, suprotnog svakom razumu, ljudskim pravima, pa i Hipokratovoj zakletvi, kako u intervjuu za „Novosti“ naglašava ćerka prvog predsednika Republike Srpske, Sonja Karadžić Jovičević, jeste da kazne i obezvrede nastajanje i opstanak RS koristeći svaku mogućnost i priliku, pa i na Radovanu kao primeru:

– Isto kao što su to radili sa pokušajima da se Srpska proglasi genocidnom, i kao što otežavanje položaja Srpske pokušavaju na svim drugim aspektima. Njega su se dočepali i koriste ga kao primer i sredstvo. Tražili su ga i dobili kao trofej – kaže Sonja Karadžić Jovičević.

Mislite li da je ta tortura nad Karadžićem i poruka srpskom narodu?

– Nije to poruka samo srpskom narodu, nego svim „neposlušnim liderima malih naroda“, da znaju kako će proći ako se borbe za interese svog naroda, a ne za interese moćnika. Te postupke narod može ili ne može da shvati, da ignoriše ili ne, da se zapita ili ne zašto ga toliko muče kada ih nije nikada, na bilo koji način, ugrožavao niti bio u bilo kakvom sukobu sa njima ili bilo kojom stranom državom. Ako borbu za spas od još jednog genocida nad srpskim narodom smatraju ugrožavanjem svojih interesa, onda je problem u bolesnim interesima, a ne u pravednoj borbi sa narodom za narod. Oni Srbe ne poznaju. Iako je narodu teško ugoditi i odavno više ništa neće pozlatiti, oni su zadnji koji se mogu osloniti na srpski zaborav uz toliko nepoznavanje naše istorije, čojstva, junaštva i inata.

Da li je Karadžićevo zdravlje posle prošlonedeljne ozbiljne krize bar malo stabilizovano?

– Radovan je veoma slab. Teško i usporeno govori. Nakon naglog gubitka velike količine tečnosti nikome nije palo na pamet da uključi infuziju, nadoknadi tečnost i minerale i pomogne u oporavku. Znamo da je vraćen u ćeliju. Temperatura mu varira, pritisak se sporo stabilizuje. Dobija antibiotik, iako nisu rađene analize urina, ni antibiogram nakon ovog dramatičnog stanja. Takođe, opet nije urađen ultrazvuk abdomena sa akcentom na urogenitalni trakt, kao što nikada do sada nije rađen. Uopšte ne znaju kakve su posledice zdravstvenih kriza koje je tamo jedva preživeo.

Bilo je upozorenja da Radovan ne može da preživi još jednu takvu krizu?

– To samo Bog zna. Ako niko ne zna posledice dosadašnjih kriznih situacija do kojih je dolazilo isključivo, napominjem isključivo nesavesnim i nestručnim postupanjem, onda se ne može znati ni koliki je stepen nastalih oštećenja. Poenta je da se ne sme dozvoliti da do toga dolazi. Posebno se ne bi smelo dešavati da nakon traženja pregleda i pomoći ona sasvim izostane, a njega kazne da sedam ili deset dana ne sme da koristi mobilni telefon ili da kupi nešto u kantini.

Verujete li da će Radovan imati pristojniji tretman nakon što je prošle nedelje Rezidualni mehanizam intervenisao kod zatvorskih vlasti u Albaniju, da mu bude pružena medicinska pomoć, koja je dosad izostajala?

– Nadam se da je konačno kraj zamajavanju Mehanizma od strane zatvorskih vlasti i dosadašnjim lažnim izveštajima i odgovorima na upite u kojima uporno tvrde da je sve u redu, pa kako nisu sprovođene provere, tako nije bilo ni valjane reakcije i intervencije. Ukoliko se ugrožavanje života, neadekvatan tretman i kršenje ljudskih prava nastavi, ne isključujem mogućnost da porodica preduzme šire pravne radnje protiv svih koji u tome učestvuju, činjenjem ili nečinjenjem.

Otvara li se sada i mogućnost za ono što porodica i Karadžićev pravni zastupnik odavno traže – da on bude prebačen u neku drugu zemlju?

– Predsedavajuća Rezidualnog mehanizma suda u Hagu ima obavezu da prati okolnosti služenja kazne i tretman zatvorenika koje je deportovala u druge zemlje, ispunjavanje uslova koji su sve zemlje morale garantovati, i ima široka ovlaštenja da reaguje. Postoje i više nego dovoljni razlozi i dokazi za ovih 45 meseci na osnovu kojih bi morala da upotrebi svoja ovlaštenja. Procedura nalaže prebacivanje u Hag do odluke o eventualnom prmeštanju u drugu zemlju. Taj period bi trebao biti iskorišten za medicinske analize, terapiju, oporavak.

Prvi predsednik RS je utamničen već skoro 17 godina, ali stiče se utisak, da ga nisu „slomili“?

– On crpe snagu iz molitvi i posta. Iz porodice i prijatelja. Iz znanja, iskustva i uspomena. Iz vere u Boga, u sebe, u svoje bližnje, u istinu i pravdu bilo kada i bilo gde. Iz vere u narod, Srpsku i Srbiju. Malo li je?

Da li ste iznenađeni brojem potpisa na peticiji pokrenutoj za poštovanje njegovih ljudskih prava ?

– Nisam toliko iznenađena koliko sam ponosna i obradovana. Vesele me i reakcije naših neprijatelja i strah od mogućnosti da se bar oko nečega ujedinimo. Zahvaljujem svim pokretačima i potpisnicima peticije. Napravili su veliki i važan posao. Ma šta sa peticijom postigli u krajnjem slučaju, ona je već velika pobeda. Pokazala je debelu razliku između ljudi koji su na bazi dobrovoljnosti potpisali peticiju ili je iz tehničkih razloga nisu potpisali, i kukolja koji se decenijama busa u prsa, poziva na Radovana kada to donosi aplauze i političke poene, gradi karijeru i stiče benefite bez srama i stida.

Da li ste očekivali da institucije RS i Srbije urade više za bolji status Karadžića dok je u zatvoru?

– Ako to svedemo samo na pitanje Radovana i ovog zatvora, nismo na dobrom putu. Institucije obe srpske države su trebale davno da, od podizanja prvih optužnica pokažu mudrost i jedinstvo svih učesnika na političkoj sceni i pomognu odbranu naših ljudi kako bi sprečili pisanje istorije po tuđim interesima. Najveća greška je smatrati da je individualnom krivicom sve završeno. Presude su individualne, kaznu služe pojedinci, ali do sada je sasvim jasno da su te individualne presude i kažnjavanje celih naroda i država, ucene, etiketiranje i šikaniranje. Tužno je i opasno da mnogi ni do sada to nisu shvatili.