ПОСВЕТА СРПСКИМ И ЈУГОСЛОВЕНСКИМ КЛАСИЦИМА

Резултат самопрегорног ангажмана, прикупљања и тумачења факата овде заступљених песника и приповедача, књига писца, научника и публицисте Миливоја Павловића нуди поезију чињеница – како је волео рећи Николај Тимченко. По свему, будући истраживач књижевног опуса Меше Селимовића, Милоша Црњанског, Киша, Ћосића, Ћопића, Чолаковића, Куленовића, Матића, Витошевића, Тодоровића, има поуздан ослон, поименце, релевантну грађу за потпуније разумевање поетике и историје наше књижевности

Окупљени на једном месту, између корица једне књиге, обједињени, поред осталог, естетским и сиболичким својствима броја десет (за питагорејце је ово један од најсветлијих бројева, а у неким културама број десет има улогу сабирача), ову у много чему разнородни текстови стапају се у нераздвојни документарни, мемоарски, песнички па чак и музички супстрат, а можда имају нешто од продуженог заједничког дејства“ – казао је о својој књизи аутор Миливоје Павловић. И читалац, чини се, овде као да не би имао шта да допуни или одузме.

Уистину, пишчеви портрети, појединачни разговори који пристају достојанству и важности разговора с писцем, нарочито заслужују да буду истакнути, ма и због њиховог срећног насловљења: 1. Књижевни и животни усуди Меше Селимовића, 2. Бескрајни плави круг, и у њему звезда Милоша Црњанског, 3. Данило Киш, из дубине у висину, 4. Добрица Ћосић, писац чија се страховања остварују, 5. Бранко Ћопић, на рубу смешног и жалосног, 6. Родољуб Чолаковић, свест доведена до страсти, 7. Скендер Куленовић, ткач нове шаре на разбоју српског језика, 8. Унутрашња акустика Душана Матића, 9. Драгиша Витошевић, мудрост повратка изворима и 10. Мирољуб Тодоровић, сигналистичко освајање слободе.

Саговорници Миливоја Павловића су, нема сумње, творачки субјекти који владају речима, језиком и духом језика у особеној књижевној форми, речју, уметници писања у еминентном смислу речи. Знањем, даром опсервације и запажања, осећајним расположењем и имагинацијом, сензибилношћу, интуицијом и енергијом, они су створили дело од несумњиво завидне литерарне вредности.
Ниједно дело маште не комуницира једнозвуко, по свом правом садржају, нити има неко право значење у правом смислу – па тако и дело списатеља којим се Павловић бавио. Свет амбивалентних значења, привид и одраз, нека врста новог огледала, творења побројаних наших уметника откривају и саопштавају једно специфично богатство живота, зацело, прилагођено читаочевом укусу и модусу доживљавања. Идеална хармонија имагинације, сентимента и рефлексија, властитог смисла и логике, дело именованих књижевника је организам, нешто живо, као куцање срца.
Експликација суштине књижевних текстова, декодирање њихове отворене структуре, представља критички изазов. Раван описивања, раван интерпретације и раван валоризовања белетристичког феномена, ствар је фузије уобразиље разума, непредвидљивости заноса инспирације и хладног ума. У самој основи, Миливоје Павловић се у приступу књижевном делу показује као мудар и тачан тумач; показана је, несумњиво, исправност и одличност у артикулацији погледа на свет дела, демонстрирана дисциплина критичарске усмерености. И код Павловића, у пирамиди вредности изведених из ауторовог опуса, естетско је изнад друштвене, едукативне, филозофске, моралне и сазнајне класе вредности. Подсећамо, лепо је ничим заменљив феномен.
Аутор Павловић, на примеру српских списатеља, нуди адресату форме, средства и начине организације језичко-уметничког конструкта – обухватније – сплет филозофских, естетичких, социокултурних и аналитичких опсервација и рефлексија, у старом смислу, прављење и стварање креативног постигнућа. Поопштавајући, поетика апострофираних аутора манифестује се у слободи израза садржине и стилских изражајних средстава, у описивању, претварању и обогаћивању већ познатих књижевних мотива. Књижевно дело – говоре на индиректан начин Павловићеви сабеседници – израз је полифоног прожимања стварног и нестварног, свесног и ирационалног, садејства маште и интуиције, једног вишег степена устројства. Креативни чин је, читамо на страницама ове књиге, у савладавању препрека на изузетан начин, у избору предмета и насиљу над стварношћу; стваралачки рад, остварљивост, изводљив излаз јесу у најсмелијим претпоставкама, у синтагматској девијантности и комбинаторној неспојивости.
Могли бисмо наставити, па рећи: нестварни и невероватни свет не настаје из ничега, него се полази од конкретних мотива или грађе; умеће – откривају, ма у невезаној конверзацији, десет уметника – није у одбиру садржине, него у њеном искоришћавању и изградњи, у рушењу преграде између речи и неуметничке стварности.
Животописност је, провлачи се као румена нит у ауторовим интервјуима са уметницима речи, у присиљавању под лаким јармом на склад непомирљивих ствари, у „уништавању“ формом, можда је тачније рећи, у хармоничном преливању уметничких осећања у неки склоп; сликовитост је, долазимо до спознаје, у превладавању тешкоћа и радњи које изгледају као игра, којима се верују као естетској истини.
Читалац књиге прима к знању да писање није процес фиксације, представљања или колажа, већ преображавање и спектакуларна инсценација рефлексија и емоција, контрапунктска оркестрација игре симболике и буквалности, развој у виду крешенда, од тачке до тачке, од врхунца до врхунца.
Приказано изгледа као поникло из унутрашње клице саме ствари, како би се живље пренела илузија кретања живота и оставио утисак одсуства уметности; оно – приказано – оставља причин природног, али не природно као такво, као што су говорили филозофи, него начињено по законима живе природе, које усхићује и плени управо стога што је природно саздана творевина.
Уметност је – и овај пут се уверава читалац – у добро нађеном детаљу и моћи која реципијента оставља у магли неодређености.
Подједнако, тражи се поредак за ритам, синтаксу и реч која недостаје у симетрији реченице, још реч којој се придодаје смисао: све је подређено поетичности и потпуности представљања.
Знамо, књижевна наука познаје читав низ интерпретативних метода. Најгрубље узев, Павловићев научни приступ се темељи на комбинацији биографске, феноменолошке, психоаналитичке и стилистичке методе; критичка реч је, свакако, лишена препричавања тематике, заплета и расплета, подвлачења вануметничких квалитета и свега онога што гуши чисто песничку снагу, најпосле, онемогућава читаочево доживљавање склада и лепоте.
Са друге стране, дијалогизирању, пишчевом живом оцртавању, нужно су наметнули аутору такозвани спољашњи критички метод. У самој ствари, онај који пита, и, како видимо, његово критичко сагледавање свеукупног дела писца-саговорника – све и да је хтео – није могао пренебрегнути друштвено-повесне чињенице и материјалне узроке који објашњавају дело и самога творца.
По исправном Павловићевом виђењу, пишчево порекло, социјални статус, јавна активност и сам његов стваралачки опус, јесу категорије које је могуће свести једну на другу. У ауторовој души и животу тражи се садржина и порука дела, успоставља паралела између ауторове грађанске личности, с једне стране, и моралне, емотивне и мисаоне структуре књижевних ликова, са друге; креативни чин сводимо на оно што је сам уметник наследио, научио и доживео.
Намеће се из Павловићевог замашног дела, текст није проста забава маште или самоникла ћуд какве усијане главе, писца ван домашаја психолошке атмосфере свога доба, већ веродостојан одраз конкретних срединских утицаја и знак извесног стања духа. – Као што флора и фауна не могу без својих станишта, тако ни уметнички продукт не би постојао без културолошког, историјског и духовног окружења – казује нам, између осталог, Миливоје Павловић, аутор ове књиге.
Резултат самопрегорног ангажмана, прикупљања и тумачења факата овде заступљених песника и приповедача, књига писца, научника и публицисте Миливоја Павловића нуди поезију чињеница – како је волео рећи Николај Тимченко. По свему, будући истраживач књижевног опуса Меше Селимовића, Милоша Црњанског, Киша, Ћосића, Ћопића, Чолаковића, Куленовића, Матића, Витошевића, Тодоровића, има поуздан ослон, поименце, релевантну грађу за потпуније разумевање поетике и историје наше књижевности. Управо: обиље чињеница од изразите документарне вредности при изради књижевноисторијских синтеза, студија и монографија подиже важност књиге. Реч је о школској књизи у најбољем смислу речи.
Вичност је помоћи се оним што припада другима, као лично. Ангажовати нечије интересовање, изложити грађу приступачно, између осталог, изискује коришћење примера, изолованих реченица и сентенција. Конкретно, аутор Павловић оснажује властити наум нечим вредним, провереним, већим и доказивим. Сједињени с линијом излагања, цитати су инструменти коментара, ауторовог разгранавања мисли и свођења; јамачно, самерљиви предмету и аргументима који се истичу, непосредна су подршка целине текста. Тек, навођење парадигми или нечијих мисли, као поткрепа или суд о нечему, биланс је учености, културе и елоквенције. Књижевноктритичко предузеће које је писац Павловић свеколиком трудом успео направити, не чини се погрешно рећи, хрестоматија, студија, монографија – потенцирамо – посве је од значаја за будуће истраживаче и љубитеље знања.
Свеобухватношћу, сумом квалитета и општим утиском, својом физичком димензијом (као и друге добре ствари, тако је и добра књига боља уколико је већа, каже латинска мудрост) – укупним својствима – књига заслужује читалачки и критичарски респект.
Састављена не без извесних претензија, од фактографске, књижевнокритичке и ине ваљаности, једна волуминозна синтеза, књига Десет портрета и десет разговора, била је достојна награде која носи име Николаја Тимченка.

„ДЕСЕТ ПОРТРЕТА“ ЗА ДУГО ТРАЈАЊЕ Крајем децембра у Лесковцу су одржани тродневни „Дани Николаја Тимченка, културна манифестација у знак сећања на истакнутог књижевног критичара и естетичара који је у овом граду деловао до смрти, 2004. године. Организатор програма је Задужбина Николаја Тимченка; до сада је објављено 16 Тимченкових књига из области науке о књижевности, естетике и филозофије религије. Већ десетак година Задужбина Николаја Тимченка додељује награду за најбољу књигу из области науке о књижевности у текућој години. Награда за 2024. припала је Миливоју Павловићу за књигу „Десет портрета и десет разговора“ коју је издао београдски Службени гласник. Одлуку је једногласно донео жири у којем су били др Драган Жунић, др Наталија Лудошки и Јован Пејчић (председник). На свечаном уручењу о награђеној књизи говорио је др Тихомир Петровић, професор емеритус Универзитета у Новом Саду. Објављујемо Петровићеву беседу.