Обојена револуција као реалност

Ових дана сцена се одвија у једном великом граду Европе, рекло би се као да је испала из филма о зомбијима. Под диригентском палицом шефа оркестра крвавих руку, чланови хора гурају прсте у уста, не би ли, тобож, изазивали повраћање, ружно рецитујући, аматерски, патетично и неумесно, патриотску песму. Када бисмо слегнули раменима уз закључак да припадници беспослене класе убијају досаду развлачећи карневал током читаве половине године, погрешили бисмо: протести попут ових имају за циљ да се сруши српска влада и све су прилике да ће успети. Стога, ово дешавање заслужује да се на њему задржимо

Месецима, чак годинама, Србија је позорница обојене револуције ниског интензитета. Мало помало, протести су се укоренили у ткиво свакодневнице. Овамо се блокира саобраћај. Ту се шета са слоганима. Даље мало, одржавају се догађаји, мање-више гротескни попут оног који сам управо описао. Побуна, како и доликује, потиче од студената, устројених и инструисаних каткад од стране њихових професора. Учешће узимају чак и средњошколци. Поларизује се чак и до ученика основних школа.
Власт, тако пољуљана, остаје пасивна. Не санкционише чак ни учитеље који агитацију подстичу. Не разуме се да ли је она индиферентна или парализована. Тренутном оспоравању власти порекло или изговор треба тражити у трагичној несрећи која се догодила 1. новембра 2024. године када се надстрешница железничке станице у Новом Саду обрушила, убивши 15 особа. Предузеће задужено за реновирање могло је збрзати посао а надлежни органи на то затворити очи. Два министра поднела су оставку, један је чак завршио у затвору.
Италијански државни врх није учинио исто – далеко од тога – након рушења надвожњака Моранди 2018, што је резултирало смрћу 43 људи и када су јасно доведени у питање превртљивост извођача и немар државе. Српска власт желела је да се игра „чистих руку.“ То ништа није променило. Уместо да се примире, протести су само постали већи и гори. Два и по месеца касније, настављају да се славе „минути ћутања“ за сваку преминулу особу (дакле, четвртине сата), праћени покличима и буком. Претераност у патосу толика је да се заборавља порука – на крају крајева и разлог побуне – и сваки рационалан разговор са влашћу постаје невероватан. Језик се своди на „крваве руке.“

(Лоше научене) лекције из историје Обојене револуције увек покреће племенити циљ, којем би се свака пристојна особа прикључила. То може бити неко суштинско или наизглед маргинално питање. Прва од оваквих револуција, заборавили смо, она је од марта ‘68, при чему је варница која је запалила ватру било разрешење дужности директора француске Кинотеке. Она се завршила генералним штрајком и одласком Де Гола, највећег политичког шефа Француске ХХ века. Она која јој се највише приближила у размерама својих последица била је револуција Мајдан у Кијеву 2013-2014, фокусирала се на корупцију – неупитну – Јануковичевог режима, имплицирајући да би сваки други режим био бољи. Што се, видели смо, испоставило као трагична илузија.
Српски народни покрет, у оквиру организације Отпор 2000. године, који је срушио Слободана Милошевића, полазио је од исте критике и конкретне оптужбе, премда слабо утемељене: од идеје да је српски председник фалсификовао изборе. Важно је, ради разумевања актуелне ситуације, добро разумети механизме којим су успели срушити човека који је, само годину дана раније, успео да победоносно пружа отпор НАТО алијанси током скоро три месеца бомбардовања у континуитету. Треба пре свега имати у виду да су млади активисти Отпора били формирани од стране теоретичара „ненасилног“ рушења власти, окупљених око америчког истраживача Џина Шарпа – пре него што ће они сами постати инструктори будућих револуционара, све до Украјине. Тек ће годинама касније истинска природа народне побуне 2000. године бити разоткривена широј јавности. Она је сада злогласно позната чак на Википедији:
„Почев од краја 90-их година, приоритет америчке владе био је рушење српске владе. У сусрет изборима 2000. године америчке власти прилазиле су српским опозиционим покретима, пружајући им финансије и инструкторе. По наводима „Вашингтон поста“, ова операција против Милошевића коштала је Сједињене Државе 41 милион долара: „Био је то почетак изузетног напора да се један страни шеф државе скине са трона, не тајном операцијом, попут оних које је ЦИА водила у Ирану и Гватемали, већ користећи се техникама модерне изборне кампање.“
Протестанти против Милошевића искрено су веровали да би било шта било боље од труле владавине Социјалистичке партије, пресвученог наследника бившег комунистичког режима. Но нова власт, произашла из државног удара 5. октобра 2000. године, власт Демократске странке, ултралибералне и проевропске, разориће оружане снаге, деградирати јавно образовање и довести земљу до руба економског понора. Актуелни систем СНС-а и Вучића, суверено-конзервативне партије али која је Западу „допустива“, дугује свој настанак дискредитацији тзв. жутог ултралибералног режима, произашлог из револуције 2000. године. Без залажења у детаље, моћ СНС-а резултат је „дила“ са англосаксонским службама, у журби да смене своје претходне марионете које је народ одбијао.

Режим непрестаног нереда Но, ево дошло је време сменити и Вучића. Дубоки мотиви везују се за његову међународну позицију: одбијање да уведе санкције Русији, подршка све већој аутономији Срба из Босне и Херцеговине, привилеговане везе са Кином и оклевање да призна Косово (обавеза несумњиво укључена у уговор са страним силама приликом оснивања његове странке). Мотиви који се наводе су, као и увек, унутрашње природе.
Подсећамо још једном на француски случај: Де Голу су замерали из друштвених разлога (мешовити студентски домови, између осталог…), али је прећутни мотив револуције био геополитички: његово повлачење из НАТО алијансе две године раније. Важно је никада не допустити револтираној маси да види обједињену слику.
Уистину, актуелног српског председника нереди прате од ступања на власт 2017. Ови таласи незадовољства нису имали довољну енергију да га сруше, али су, мало помало, нарушили његов имиџ и ауторитет у земљи. Без залажења у њихово порекло, ево неколико кључних момената.
Мигранти. Од јануара до марта 2020. године, након повећања у количини дела насиља почињених од стране миграната са Блиског Истока, организовале су се „народне патроле“. Власт је мобилисала озбиљне снаге полиције, не да заустави мигранте већ сопствену популацију. Биће поштеђена колективног беса проглашењем пандемије почетком марта, с одговарајућим рестриктивним мерама.
Ковид мере. Крајем априла 2020. године покрет „буком против диктатуре“ отпочео је због мера изолације, најпре забране кретања. Влада је убрзо вратила слободу кретања грађанима. Протести су се наставили током лета, мотивисани истовремено одбијањем ограничења и примедбом о неефикасној борби против пандемије. Тачније, студенти су се дигли против затварања њихових домова у оквиру анти-ковид мера.
Вакцинација и санитарни пас. Од априла до маја 2021. године организације грађана устају против ношења маски и притисака за вакцинацију. Разоткривају опасност вакцина и корупцију кризног штаба. У септембру велики „патриотски и антиглобалистички“ протест ставља у исти кош „тоталитарне“ мере и ЛГБТ пропаганду озакоњену од стране власти. Октобра, након увођења веома неинтрузивног санитарног паса (који се само тицао јавних установа након одређених часова), протести се настављају у Београду и шире се на читаву земљу, захтевајући најпре оставку координатора за санитарне мере.
Животна средина. Маја 2020, покрет „одбране наших река“ захтевао је забрану изградње минихидроелектрана у име очувања вода Србије. Праћен је много значајнијом мобилизацијом против пројекта рудника литијума под отвореним небом који је отпочела рударска мултинационалка Рио Тинто. Овај циљ окупио је широке слојеве популације али и особе из првог плана попут Емира Кустурице и Новака Ђоковића. На крају је Влада попустила у 2022. и суспендовала лиценцу за експлоатацију.
Безбедност. Масовно убиство у основној школи у Београду у мају 2023. године када је један ученик убио 9 вршњака и једног чувара, преузето је од стране опозиције како би се безбедносна политика Владе уопште довела у питање. Трагедија у Новом Саду 2024. само је проширила то незадовољство и трансформисала преиспитивање у побуну. Ово су само најзначајније теме. Јасно је од старта да ниједна тема међународне политике није масовно покренула грађане Србије, чак ни мучна трагедија Косова где је судбина српске мањине све гора и гора. Још мање рат у Украјини. Србија је можда једина земља Европе где се паралелно износе и дискутују и руске и НАТО тачке гледишта, на основу заузетих ставова различитих информационих канала, без изазивања претеране емотивне реакције.

Како идентификовати обојену револуцију? Но, постоји други аспекат ове хроничне дестабилизације која није видљива на први поглед, а која међутим омогућава да се дефинише њена дубока природа: самостални протест или обојена револуција, тј. покушај „грађанске“ дестабилизације којом се управља од споља. Ове две природе могу бити хибридне или се трансформисати из једне у другу – спонтани протест који временом постаје обојена револуција. Највернији критериј разликовања садржан је у крајњем захтеву који заступају. Самостални протест намерава да промени прецизно зло односно добије специфичну концесију. Обојена револуција стреми општем и максималистичком циљу: скинути главу режиму. Метод је у складу са тим: избећи сваки дијалог и заобићи сваки институционални процес.
Зарад тога, потребно је пренети сукоб на симболички и ирационални терен како власт не би имала други вид дијалога сем принуде и насиља. Ако томе приступи прекасно (као Кијев), биће потопљена. Ако прибегне прерано, изгубила је у очима мњења. Илустроваћемо ово кроз горенаведене примере. Попут „народних патрола,“ отпор вакцинама, пандемији и санитарним мерама био је потпуно самосталан, иако је налет насиља из јула 2021. наводио на помисао о подршци споља – или ако не, на евентуално преузимање споља у случају погоршања.
Најрадикалнији елементи ових протеста били су националистички и изразито антизападни покрети. Штавише, сами захтеви били су усмерени против строгих санитарних политика које су се спроводиле на Западу. Због тога је било незгодно прозападној струји да искористи ту енергију против власти у Београду. Али зато је могла да рачуна на слабљење исте нападом из супротног табора. Узгред можемо приметити да је санитарна политика Србије била једна од најпопустљивијих у индустријализованом свету, изузев Шведске и Белорусије. Лично сам боравио у Србији током 2020. и 2021. године не бих ли избегао хистерију и санитарну дискриминацију које су биле на снази у Швајцарској и још више у Француској. Ово кретање омогућило ми је тако да сагледам степен деменције који је обузео Западну Европу, где су вође и велики део популације истински интернационализовали ковид обману.
Штавише, када су се пелцовали, грађани Србије могли су слободно бирати између пет вакцина, међу којима и руска и кинеска. Најмудрији бирали су кинеску, без иРНК, која их ни од чега није заштитила али их није много ни отровала. У то време, милиони Европљана скупо би платили да живе у једном таквом режиму. То није спречило незадовољство Срба (Што је можда послужило као упозорење другим владама да не претерују у нервирању својих грађана.)

Афера Рио Тинто: тачка прелома Можемо приметити како актуелна власт фаворизује изузетно умерено прибегавање сили. Далеко од репресије Жутих прслука; упутства остају опрезна, да не кажемо попустљива. Током последњих недеља, телевизијски дневници приказују хистеричне госпође како отимају штитове и кациге непоколебљивим полицајцима. Власт као да рачуна на дељење таквих ексцеса, као и на иритацију изазвану блокадама, како бих изазвала народни отпор протестаната. То можемо приписати или таоистичком управљању („мудрац реагује тиме што не реагује“), односно немоћној пасивности („сакриј се и чекај да прође олуја“).
Заузврат, моменти везани за животну средину и безбедност могли су бити извргнути, односно усмерени у смеру обојене револуције. У скоро потпуној медијској тишини, ми лично смо врло рано говорили о Рио Тинто скандалу, заузимајући став противан власти која је дозволила мултинационалној компанији са мрачном репутацијом да разори животну средину под окриљем уговора о експлоатацији који је скоро колонијалан. У своју одбрану, наводи се да је српска држава само је извршавала обавезе преузете од стране претходног режима. Што није спречило главешине тог проевропског режима, који су се, поставши опоненти, придружили противљењу пројекта чији су они лично били потписници. Политикантска политика, на њену срећу, не познаје ни срам ни… памћење.
Првобитно, западњаци нису подржали народни покрет. ЕУ је пре свега, стратешки потребан овај рудник литијума за милионе батерија које су потребне за транзициони план ка електричним возилима. Немачки канцелар, увек спреман на подлости, лично је дошао да подржи експлоатацију. Како се покрет „против Риа Тинта“ сводио на конкретан и дефинисан захтев (крај пројекта „литијумски рудник“), западњаци су га игнорисали. Нису га преузели док није постао ирационалан и када је промењен захтев: „Вучићу, одлази!“
За нас, то је био знак да је легитиман гнев народа изигран. Циљ није више био сачувати животну средину, већ сменити режим. Од тог момента, промењена је и перспектива за уклапање у нову стратешку поставку – што су нам замерили, најпре, наши српски читаоци који не разумеју да спасавање долине Јадра, где је требало отворити рудник, није била тема. За било кога ко је макар минимално проучавао механизам обојене револуције, настављање са пружањем подршке племенитом циљу који се користи као полуга у било којој другој операцији апсурдно је и контрапродуктивно.
Јасно је, и Срби су могли то да разумеју након 2000. године, када би се коначно изабрана власт Вучића сменила послушним режимом „а ла Мајдан,“ експлоатација литијума, вода и других богатстава Србије само би се наставила још лакше, под којом год другом филијалом БлекРока, без икакве контроле државе, и народ не би више имао право гласа. Ставимо се на место глобалиста жедних литијума: ако би вазални режим, онај у Србији, ипак подлегао народном притиску супротном њиховим интересима, шта ће они урадити? Наставити са подршком овом режиму, таоцу свога народа, или подржати други, нелегални, тј. зависни, који не би пружао никакав отпор?
У последњих неколико месеци имали смо неколико елемената одговора на ово питање с догађајима у Грузији и Румунији. Пре него што се умешају у политику, добри грађани заслепљени племенитим изливима емоција требало би да се запитају над овом Босијеовом мишљу: „Бог се смеје људима који се жале на последице иако негују узроке.“ С друге стране, суштински наук ових догађаја јесте да је политичка реакција на овај друштвени хаос узалудна и завршена. Ако желимо пружити отпор овој масовној најезди, кључно је разумети њихове психичке механизме, њихову духовну компоненту, димензије за које су конвенционалне силе слепе и глуве. То је нешто што ћемо покушати да испитамо у следећој епизоди.

Крај у наредном броју