„МЕМЕНТО“ – подсетник на прохујали свет

Пише Чедо Максимовић

Збирка прича „Мементо“ Дејана Лукића представљена је 29. јануара у Удружењу новинара Србије у Београду. Том приликом су о постхумно штампаној књизи, али и о личности аутора и његовом дугогодишње зрачењу у захтевној професији којој је био посвећен, говорили бројни еминентни српски новинари, Лукићеве колеге. Објављујемо текст Чеда Максимовића написан специјално за ово представљање укориченог избора ауторових до сада необјављиваних прича

Дозволићете ми да у говору о овој поштовања вредној књизи, „Мементо“, мог великог пријатеља ословљавам на ијекавској верзији његовог надимка, Дејо, како су га  вероватно ословљавали његов отац Милорад Лукић, свештеник, убијен већ на почетку Другог светског рата, и мајка Добрила.   

Дејо није студирао журналистику, а био је одличан и цењен новинар, дописник из разних делова света. Није студирао књижевност, а ова књига је необорив доказ да је писац са вишеструким талентима. Много мудрости и шарма у мало речи. Његове студије оријенталистике, помогле су му да осим матерњег – српског језика, енглеског и француског, што се „подразумева“, говори и познаје персијски (фарси), арапски и турски језик, али и да детаљније упозна „душу“ локалног  живља тих говорних подручја и да то преточи у њему својствен стил писања. Најдрагоценије студије „апсолвирао“ је комбинацијом урођене, бриљантне интелигенције са природним окружењем, светом који је он доживљавао пуним срцем и удисао пуним плућима. Они који су имали прилику да читају његове текстове, као и они који ће да читају ову књигу, приметиће вишедимензионалност његовог казивања, видеће колико је у то казивање „уткано“ снаге, свежине духа, лапидарности, јасноће казивања, отвореног или тек наговештеног хумора, животног оптимизма чак и у најтежим тренуцима, онда када живот „виси о концу“, што је Дејо искусио више пута у свом животу извештавајући не само са првих борбених линија ратишта, већ и са других, не мање изазовних, догађања.  

Будући читаоци овог дела, који нису Деју познавали лично, или нису познавали његов ауторски стил, имаће прилику да упознају обиље „материјала“ и ситуација са којима се сусретао у свом животу, у својој професионалној каријери у којој је извештавао са личним печатом. Они, пак, који су имали ту срећу да га познају и да се са њим друже или сарађују, пронаћи ће поново богатство мисли исказаних са много мање речи него што би те ситуације можда захтевале или пружале. Прилазећи стварима и догађајима са њему својствене космичке (или космополитске) стране, и сажимајући их у број речи мањи него што поједине ситуације то пружају и дозвољавају, многе његове мисли, врцаве примедбе недоречени описи остављају читаоцу изазове и задовљство „читања између редова“.  Књига има 150-ак страница, али – читајући их пажљиво, препознајући Дејову бујицу мисли, тумачења и њихових мултидимензионалних  „конверзија“ и филтрирања кроз продуховљене филтере оптимистичког приступа животу, уочавамо да је он исписао још бар толико страница „невидљивим мастилом“, између редова, који се читају са истим узбуђењем.   

Импонује сликовитост његових описа у различитим ситуацијама и на различитим меридијанима; Наведимо примере:

• Већ на првој страни романтичном дечијом успоменом из родног села Осеник у Босни  где је  поток Краденик „бистар као кристал и хладан до бола у зубима“;
• У опису једног од „совера“, ноћних џепароша уснулих путника у спаваћим колима међународних возова  („совере“ – порекло од скандинавског глагола за спавати: сова (С), или сове(Н и ДК)), „да није криминалац високе класе, прошао би за Гетеовог  Младог Вертера“;
• У опису у либанонском грађанском рату опустошеног хотела „Комодор“ (некадашњег  са четири звездице), где се спава само на једној страни зграде јер је друга под сталним гранатирањем, где свраћају само пустолови, разна сумњива лица и пробисвети жељни адреналина, где папагај у холу, у великом кавезу  дочекује нове госте са „Добродошли идиоти“ а дамама се обраћа са  „Добре ноге“;
• Опису сивила у постреволуционарном Ирану: „У Техеранустојим у океану сивила и црнила……само је, у  висинама Елбруса, изнад Техерана, гавран некако црњи него другде“; 
• Када је после доста времена проведеног на првим борбеним линијама и Либану остао без пара и услова да даље настави свој посао, уз лично залагање Јасера Арафата да покуша да се заједно са још десетак палестинских младића, командоса који се шаљу на обуку у Русију,  поморским путем извуче из Бејрута, прво до Кипра,  пробијајући  израелску поморску блокаду.  Добио је место  у „потпалубљу“ мале девастиране трабакуле (овећег чамца, без навигационих уређаја). Видевши то „пловило“, и велике таласе на мору, а знајући да пати од морске болести (повраћања) и при малом љуљању на правом броду“, прво је одбио да се „укрца“.  Када су га ипак некако „угурали“ у потпалубље, где скоро да више није било места ни за иглу, велики таласи су се трабакулом играли као са љуском од ораха. Дејо је атмосферу у потпалубљу описао: Сви ћуте. Нерви под високом волтажом. Брига и страх, што од израелских ратних чамаца, што од ускипелог мора, чине своје – не пада ми на памет никакво повраћање.

Читајући његов текст могао би се стећи погрешан утисак како је лако бавити се истраживачким новинарством, које  се разликује од пуког  извештавања  о томе „шта се догодило“. То је новинарство које откива суштину историјске позадине и њене манифестације, све психолошке обрте у моменту догађања, пориве „извршиоца догађања“ њихову интеракцију са саучеснима широког спектра интересовања и очекивања и чију наклоност није увек лако придобити. Основа за то је био његов искрен приступ  виновницима догађања, како „негативцима“ тако и правим и лажним „позитивцима“, које је својим професионалном одговорношћу и личним шармом придобија за сарадњу. То се подједнако односи и на „совере“,  широки спектар људи из Минхенског подземља, шанере, коцкаре, али и на „пристојни свет“ који нерадо одаје своје тајне за јавност.

Будући читаоци књиге сазнаће да Дејо није био „беспорочан“. „Није га мрзело“ да заигра „Партију покера“ (страна 81 до 88). Када је у време „истраживачког пројекта“  кренуо у „Чити  2000“, Минхенско састајалиште свакојаког света, један од професионалаца из подземља чију је наклоност стекао, пријатељски је Деју саветовао: „Немој тамо без мене. То су ти по три сотоне у сваком од њих. Ниси им ти парњак, ниси ти наш свет. Финац има на души двојицу, а Пиле је марка у том бизнису …И шта ће ти то ?. Дејин одговор: „Нисам у том послу, са картама, баш репа без корена. Па да пробам“. Пробао Дејо и у Минхену, а и у Сарајеву, у Пофалићима, код Рајка. У једној партији која вероватно може да се пореди са оном из Балашевићеве „шансоне“ о Божи званом Пуб. (… „Ех то је партија била“..). Када су у тој партији остали  играчи одустали и остали само Дејо и господин Душко, који је имао много више „картарошког стажа“. „На столу камара пара“ (ЂБ)  (по једна годишња плата сваког од њих). Дејо на блеф добија партију, згрће брдашце новчаница и оставља на столу откривене карте. Господин Душко, џентлменски честита Деји и између осталог каже: Аферим, господине…….хоћу да Вам дам један савет, као старији млађем, баталите то Ваше новинарство и баците се на ово. Овако да се носи са овим ђавољим силама умео је само један човек у мом животу. Дејо није баталио новинарство. Остављам будућим читаоцима књиге да утврде ко је био тај човек.

И на крају  нешто по чему ћу Деју да памтим заувек. Он то није могао да запише јер га је болест приковала за кревет и полако се приближавао одласку тамо где се „ору небеске њиве“ (ЂБ).  Знао је да се крај приближава али није очајавао, подносио је сусрет са смрћу стоички и свима нама „очитао лекцију“ како се умире са достојанствено. Када га је посетио син јединац Лав и питао „Коко си тата“, пошто више није могао ни да говори, само је подигао обе руке са уздигнутим палчевима.

Дејина супруга, госпођа Зорица заслужује дужно поштовање за уложени труд и стрпљење којим  је остатке рукописа и као професионални филолог, уредила и припремила ову књигу  за штампу у форми 16 поглавља. Та поглавља некоме могу да се учине као збирка неповезаних целина, али онај ко их једном прочита схватиће да су то бисери на нисци континуитета Дејине генијалне логике, темперамента једног ђавољски продуховљеног господина или како би се то рекло у сарајевском жаргону његових другара („наша раја“) из мултиконфесионалног миљеа  и времена релативног просперитета толеранције и уважавања разноликости „шејтан ефендија“.

Аутор је професор емеритус на Империал Колеџу у Лондону