ЛУКАШЕНКО ПОНОВО ПОБЕДИО ЗАПАД

После опозиционог насиља из 2020., Лукашенко је растурио западни НВО сектор у Белорусији и зато су недавни избори протекли у мирној и демократској атмосфери, без икаквих инцидената

Лидер Републике Белорусије, Александар Григорјевич Лукашенко, више него убедљиво освојио је свој седми председнички мандат. Тако је још једном потврдио политичку доминацију у земљи која се налази на размеђи Запада и Истока, између Европске уније и Русије. Често оспораван и од једних и од других, ипак је показао приврженост пријатељству и савезништву са Москвом, што не треба никога да зачуди, ако се зна да у Русији и Белорусији суштински живи исти народ. Постоји, додуше, и око 15 одсто становништва римокатоличке вере, што је последица вековних освајања и претензија на белоруску земљу, које нису престале ни данас. Ипак, укупно око 92 одсто становништва изјашњава се као припадници белоруског и руског народа, док су се више од 68 одсто њих декларисали као верници Руске православне цркве (Белоруски егзархат).

ЕВРОПА ЈЕ ИГРАЛА НА ПОГРЕШНУ КАРТУ После више него турбулентних председничких избора 2020. године, када је Лукашенко под налетом обојене револуције једва сачувао голи живот, овог пута проблема није било. У конкуренцији петоро кандидата, међу којима је била и једна жена, Ана Канапацка, актуелни председник је освојио око 87 одсто гласова, што није представљало никакво изненађење. Он суверено влада Белорусијом, побеђујући на изборима 1994, 2001, 2006, 2010, 2015, 2020. и 2025. године, сваки пут са огромним процентом гласова. То је и разлог што га још пре двадесетак година политички и геополитички противници прозвали „последњим диктатором Европе“. Нису никад узимали у обзир чињеницу да је Белорусија међу ретким бившим совјетским републикама која је успела да очува политичку и економску стабилност, без регресивних тенденција.
Изузетак може бити 2020. година, када су европски суседи, практично цео НАТО и ЕУ, одлучили да уложе све да сруше Лукашенка, очигледно знајући да се приближавају одлучујући дани у Украјини (које су они такође својим акцијама призивали), и да би било много важно да Минск раскине своје савезништво са Москвом када почне украјински расплет. Но, то се није десило. Европа је, као по обичају у односима са Русијом, одиграла на потпуно погрешну карту – корумпирану и њима послушну Светлану Тихановску, фигуру без икаквог реалног значаја у белоруској и европској политици. Али су зато, подржавајући свим силама насилну смену власти у Белорусији, додатно хомогенизовали белоруски народ, уједињујући га око лидера кога убедљива већина народа сматра добрим председником и неком врстом оца нације, човеком који је удвадесетостручио животни стандард и све економске и социјалне показатеље.
Својом екстремном финансијском, обавештајном, логистичком и политичком подршком антирежимским снагама, лидери ЕУ постигли су нешто још горе по њих – коначно су уверили Александра Лукашенка да са њима више не може бити никакве сарадње у вези са било којим питањем, и да је једини пут потпуно окретање ка Москви. Тако је за последњих четири и по године многоструко више урађено на зближавању Русије и Белорусије, него у претходних двадесет. И зато данас можемо да говоримо о томе да Савезна држава Русије и Белорусије заиста постоји у свим сферама живота, а Москва поуздано брине о благостању и безбедности сестринске републике. И обрнуто, Лукашенко је раскрстио са својим „бубицама“ о томе да може да добије „помиловање“ Европљана.

БАЋКА НИКАДА НИЈЕ ПРИСТАО НА ИЗДАЈУ РУСИЈЕ Посебно је дегутантно било када су га називали „последњим диктатором Европе“, и када је неко заиста поверовао у то под разорним дејством „демократске и либералне пропаганде“ – а онда су те исте ЕУ „демократе“ радо долазиле код њега у Минск, са само једним циљем, не би ли га приволели да окрене леђа Владимиру Путину и Русији. Брзо су врли Европљани, али и Американци, заборавили на то да је реч о „диктатору“, само зато јер су помислили да његове „диктаторске услуге“ могу да им буду од користи. Заборавили су одмах и „патње белоруског народа“, и „кршење људских права и слобода“, и све остале бесмислице којима су покушавали да оцрне и ослабе лидера из Минска. Важно им је било само једно – да га приволе, или натерају, на издају Русије, братске државе и народа. Да је то учинио, добио би не једну, већ вероватно и две Нобелове награде, попут многих који су спремни да служе њиховим интересима.
Али Баћка никад није на тако нешто пристао. И када је био у лошијим односима са Москвом, када је у неколико наврата за својих 31 годину владавине био пун једа и критике према „руској браћи“, никада није прешао ту границу издаје. А могао је много пута, нудили су му све, само да изда, да се покаже као обична крпа. Тражили су од њега да направи од Белорусије „Украјину 2“, гарантовали му азил и будућност у земљама Запада, само ако оствари њихов задатак. Своје одбијање је умало платио животом крајем лета 2020, када је морао и лично да узме пушку у руке и изађе на улице Минска – поручујући западним плаћеницима: ту сам, не плашим вас се, дођите по мене, ја нећу нигде бежати из своје земље. То је био кључни моменат који је преломио „обојену мајданску револуцију“ у Минску, јер је огромна већина народа стала уз свог председника.
Колико је бесмислено било називати Лукашенка „последњим диктатором Европе“, најбоље се види данас, када је таквих „диктатора“ много више. И мађарског лидера Виктора Орбана тако називају, као и словачког Роберта Фица, коме су безумни проукрајински еврофанатични активисти сасули прошле године и три метка у стомак. Диктатор је вероватно и Доналд Трамп, коме је метак лудог проукрајинског активисте окрзнуо уво. На том списку је и Путин, али и цео политички врх Грузије, на челу са премијером Ираклијем Кобахидзеом, против којих Запад води хибридни рат још од 2019. године. Биће на том списку ускоро и многи други, у мери у којој буду више бранили интересе своје државе, а мање слушали налоге недемократски постављене европске бирократије.

„СЛУЧАЈ“ КАЈА КАЛАС Ко је заиста гласао за то да, рецимо, европску спољну политику и безбедност води естонска политичарка Каја Калас, за коју једва да је ко и чуо од обичног народа у Европи? Па да, уз то, још буде и заменица шефице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен? Да ли је екстремна русофобија била њен најјачи, или једини политички адут у тој трци? Јер њени политички и економски успеси на месту премијерке Естоније сигурно је нису препоручили – њена влада остаје упамћена по изразито негативним стопама БДП-а. Сада ће да „усрећи“ целу Европу.
Зато ни за Каласову, нити за било кога од тих европских „великана“ Зеленски из Кијева „није диктатор“. Без обзира на то што влада противуставно јер му је одавно истекао председнички мандат. Без обзира на то што је, по налогу страних налогодаваца увео своју земљу у катастрофални рат против Русије, где је Украјина остала и без народа и територије, а велико је питање да ли ће на крају и опстати. И без обзира на то што је укинуо све партије и медије које имају другачији поглед на свет од њега. Не занима никога у Европи ни то што је Зеленски љубитељ крвавог нацисте Степана Бандере који је убио стотине хиљада Јевреја, Руса, Пољака, Украјинаца – па га чак зову и на годишњицу ослобађања нацистичког логора Аушвиц. Тамо једино није било места за Русе, који су тај логор ослободили. Зато Зеленски за њих није диктатор, већ осведочени демократа. Рекло би се – исти такав демократа као што су и они сами.

БЕЛОРУСИЈА – ПРИМЕР МНОГИМА У ЕУ Па кад у Румунији на изборима победи „неподобни кандидат“ Ђорђеску, они те изборе једноставно укину. Или у Молдавији, где народ у земљи већински гласа за снаге које се противе безумном еврофанатичном курсу, али преко ноћи стигну „гласови дијаспоре“ који преокрену резултат. Или кад у Грузији убедљиво тријумфује патриотска патрија „Грузијски сан“, а онда демонстранти са заставама ЕУ у рукама већ годинама на улицама покушавају да сруше ову земљу. Иако је „Грузијски сан“ остварио економске резултате које љубимац Запада Михаил Сакашвили (који је своју малу земљу безумно увео у рат против Русије), и његови политички наследници нису могли ни да замисле.
Па кад сви заједно удружени, цео НАТО и ЕУ не могу да победе Путина, онда им је опет добар и Лукашенко као мета. Али овог пута му нису могли ништа, јер је после 2020. предузео све неопходне мере – после покушаја насилног преузимања власти, растурио је цео западни НВО сектор у својој земљи. Ако их је до тада толерисао, добро знајући како роваре у Белорусији, али желећи да очува минимум односа са Западом у интересу свог народа, после 2020. није имао никакве дилеме. И зато су избори протекли у мирној и толерантној демократској атмосфери, без икаквих инцидената. Чим нема добро плаћених душебрижника са стране да трују атмосферу и финансирају протесте, блокаде и побуне, народ може слободно да дише, а земља да се развија у складу са сопственим интересима. Очигледно је да су Белорусија и њен лидер, уместо да падну под налетима западних насилника, дали пример многима у самој ЕУ. То је евробирократама највећа казна.