ИЗЛОГ КЊИГЕ

Арон Гуревич
Средњовековни свет: Култура неме већине
Академска књига

Повест човечанства није само историја подухвата великих и значајних појединаца који су непосредно учествовали у пресудним збивањима и у границама својих могућности усмеравали историјске токове. Насупрот њима, или, можда је исправније рећи, уз њих, налазила се групација људи коју обухватају језгровите и проницљиве синтагме „велики неми“, „велики одсутни“, „људи без архива и без лица“, „нема већина“, „небројено мноштво“. Управо је на њих усмерена истраживачка пажња Арона Гуревича, једног од највећих медиевиста XX века, који је прегао да проучи однос народне („фолклорне“) и званичне („учене“) традиције у средњовековној култури. Проблем је што „велики неми“ нису оставили готово никакав траг иза себе и што је истраживач упућен искључиво на писану заоставштину представника виших слојева чија објективност, наравно, остаје несигурна. После пажљивог ишчитавања сачуваних извора, крећући се врлудавим странпутицама, Гуревич исказује изванредну истраживачку проницљивост у којој се гвоздена логика критичког историчара стопила са промишљеном маштовитошћу да се разоткрије историјска истина. Исход таквог научног прегнућа је уверљива и живописна слика обичних средњовековних људи и њиховог поимања таквих категорија као што су слобода, време, мит, историја, грех, искупљење, породица, овострани и онострани свет.

Емануел Рубен
Медитеранке
Академска књига

Децембар 2017, предграђе Лиона. Самуел Видубл поново се сусреће с члановима своје породице с мајчине стране, на вечери за Хануку, препуној метежа и живописних прича о њиховом Алжиру, од освајања Константина 1837. до егзодуса 1962. године. Док гледа како горе свеће у менори, једином предмету што је стајао углављен у нана Бајин кофер кад је стигла у Француску, а представља тему бројних фантазија у породичном роману – наводно је припадао Кахини, јеврејској берберској краљици – одлучује да се отисне на путовање, па креће авионом за Константин. Нада се и да ће тамо пронаћи Џемилу, коју је упознао у Паризу, у ноћи након терористичких напада, а која је отишла да диже револуцију како би се окончао Бутефликин режим у Алжиру.
Прошлост и садашњост се преплићу док Самуел лута по улицама Константина, по Гелми и Анаби, проналазећи места где му се баба удала, где му се деда убио, где је рођена његова мајка, где се његова тетка укрцала на брод за Марсељ. По повратку у Француску, неуморно испитује жене из своје породице, чија је дужност да пале девет свећа, не би ли расветлио тајну свећњака. Кроз њихове успомене схвата шта га повезује са Алжиром и шта повезује све те генерације жена, које би историја избрисала да није романа да то исправе. Иза вишеструких идентитета, легендарних, стварних или преузетих – берберска прошлост, јеврејска вера, арапски језик, француско држављанство – оцртава се припадност једној географској заједници: права домовина тих Оријенталки јесте Медитеран, Медитеран некадашњих и садашњих изгнаника, Медитеран Хомера и Алберта Коена, Ибн Халдуна и Албера Камија. У овој великој књизи смеха и суза, у којој има нечег од иницијацијске потраге, приповести о коренима, саге о једној породици и љубавног романа истовремено, Емануел Рубен слави земљу својих предака и даје јој ново лице.

Едвард Б. Тајлор
Првобитна култура
Прометеј

Књиге, уз претходно објављено дело Истраживања о раној повести човечанства (Rеsеаrchеs intо thе Еаrly Histоry оf Маnkind – прво издање из 1865, друго из 1870. године), тичу се проучавања културе унутар различитих области мишљења и веровања, вештина и обичаја. Током последњих шест година искористио сам прилику да провизорно, пре објављивања овог штива, изнесем неке од главних тачака овде наведених нових доказа и аргумената. Шта је доктрина преживљавања у култури, где леже темељи директно-експресивног језика и коју улогу је имало измишљање бројева у оквиру проблематике раних цивилизација, где је место мита у првобитној историји људске мисли, затим какав беше развитак анимистичке филозофије у религији, и које је порекло ритуала и церемонија, то су теме о којима се расправљало у различитим списима и делима пре но што су, у већем обиму и уз потпунији низ чињеница, постале предмет овог рада. Ауторитети који стоје иза тврдњи изречених у овом тексту у целости су назначени у фуснотама, које такође морају послужити и као моје опште одавање дужног поштовања ауторима из области етнографије и сродних наука, баш као и историчарима, путницима и мисионарима. Поменућу само две издвојене расправе од оних које сам у ту сврху нарочито користио: Меnsch in dеr Gеschichtе професора Бастијана из Берлина, и Аnthrоpоlоgiе dеr Nаturvölkеr преминулог професора Вајца из Марбурга.

Казуо Ишигуро
Кад смо били сирочад
Дерета

Живе успомене, стазе и богазе којима тумарамо читавог живота, обмањујући се сентименталношћу и трујући се горким истинама и спознајама, аутентичан су простор скоро свих романа Казуа Ишигура. Оштар хумор, иронија и проницљивост и у овом роману стварају динамичну слику свеприсутне прошлости која мења стварносне слике.
Кристофер Бенкс, енглески дечак рођен у Шангају, остао је сироче са само девет година. Отац је био умешан у трговину опијумом између Кине и европских земаља. Пошто су преварили генерала Ванг Куа, локалног господара рата, његовим родитељима се губи сваки траг. Кристофер је послан у Лондон на школовање, где постаје реномирани детектив. Иако је увек веровао да су му родитељи живи, у својим тридесетим враћа се у Шангај у коме бесни кинеско-јапански рат (1937–1945), спуштајући се у рушевине града и остатке властитих успомена, покушавајући да пронађе родитеље. У апокалиптичној атмосфери Шангаја, између арогантних становника Међународног насеља и кинеске сиротиње, Бенкс, прогањан успоменама у кафкијанским лавиринтима властитих спознаја и жеље да пронађе родитеље и „да искорени зло“ и „очисти свет од зла“, наивно верујући да ће спречити надолазећу катастрофу Другог светског рата, доспева у емотивну тмину која га све више удаљава од циља.

Владана Вуклиш
Југословени и шпански грађански рат
Чигоја штампа, Архив Републике Српске, Удружење архивских радника РС

Књига Југословени и Шпански грађански рат историчара Владана Вуклиша представља прву свеобухватну монографску научну студију о учешћу Југословена у Шпанском грађанском рату и односу политичких елита и јавног мњења Краљевине Југославије према овом епохалном догађају. Настала је као докторска дисертација 2022, на материјалима који се чувају у архивима, библиотекама и музејима од Москве, преко бивше Југосавије, до Амстердама и Париза. Монографију чини 656 страница, са богатим научним апаратом и блоком картографских и фотографских илустрација. Рецензенти издања су проф. др Милан Ристовић (Универзитет у Београду), др Олга Манојловић Пинтар (Институт за новију историју Србије) и проф. др Вјеран Павлаковић (Свеучилиште у Ријеци).

Хаџи Милош Маринковић
(Славо – Македонци) део српског народа
Прометеј

У овом својеврсном избору тесктова бавимо се једном великом, али нажалост, ипак, заборављеном темом српске историје. Овај избор има за циљ да укаже на основне историјске проблеме наше Старе Србије све до нестанка Југославије. Док смо се бавили истраживањем српске национално-просветне делатности у Повардарју 1868–1912. искрсавали су непрестано нови детаљи који су се склапали у мозаик који помаже да се сагледа и ломљење и претапање историјских догађаја, националне свести и поседовања територија. Млађе генерација не знају готово ништа о томе, али и српске генерације стасале после Другог светског рата расле су без историјске свести о властитом народу и држави. Доба комунистичке владавине, показало се мало по мало, било је кобно по Србе уопште, али посебно за Србе у Старој Србији. Нова држава, Федеративна Народна Република Југославија не само да је прогањала свештенство и Српску православну цркву, већ се окомила и на обичног човека, било је забрањено поштовање православних празника и обичаја, а у просветном систему, посебно на часовима историје која је предавана у школама, изостављано је или је излагано у најкраћим цртама о даљој прошлости Срба. Фаворизовано је учење догађаја из Другог светског рата, преименоване су многе улице и називане по новим херојима, а стара имена одлазила су у сенку, установљавани су нови празници, цртане нове границе унутар Југославије. У таквим околностима полако се брисало из националне свести стремљење генерација и генерација да се ослободе турског ропства и да ослободе Стару Србију. Данас је појам Старе Србије већини наших савременика далек и непознат. „Овај избор текстова за који се приређивач одлучио, селекција извора у широком временском опсегу, као и пажљиво прикупљене и одабране илустрације, документи и мапе, говоре нам да се ради о суду професионалног историчара. Аутор не претендује на коначне одговоре, већ пажљиво слаже мозаик присуства Срба у Јужној Србији у различитим историјским епохама“ – др Немања Девић.