ИЗЛОГ КЊИГЕ

Светлана Велмар Јанковић
Прозраци 2
Лагуна

,,Епоха је почињала: педесете године XX столећа после Христа. Прелом века. Епоха која се у нашој земљи, тада Федеративној Народној Републици Југославији, мењала невероватном брзином. Десет година, од 1950. до 1960, причињавају ми се као десет векова али, уистину, и као десет година стопљених у кратку траку згуснутог, већ неразговетног времена.. .,,Наставак прве књиге Прозрака Светлане Велмар-Јанковић у потпуности расветљава одисеју њене породице кроз прилике и неприлике новог времена и новог, социјалистичког режима, где је било мало или нимало места за припаднике поражене и омражене грађанске класе. Захваљујући својој младости, боље рећи недужности, одличним оценама током школовања и решености да својим радом и упорношћу не одудара од своје генерације, Светлана Велмар-Јанковић успела је да се избори за своје место у новом поретку а да се не одрекне ни своје прошлости, ни својих најближих.
У окружењу књижевних традиционалиста по завршетку рата, Велмарова се са групом вршњака и литерарних истомишљеника сврстава у модернисте, у чувену „резервну генерацију“ у доба најтврђег соцреализма, и почиње да објављује своје приче, критике, огледе, преводе. Трновит пут до самопотврђивања и успеха пратио је Светлану Велмар-Јанковић понајвише због судбине њеног оца, познатог писца Владимира Велмара-Јанковића, који је после рата био приморан да емигрира као припадник Недићеве владе и „домаћи издајник“ осуђен у одсуству на смрт. Ова књига је, поред осталог, и исправљање те неправде и подизање трајног литерарног споменика Владимиру Велмару-Јанковићу.
У додатку овог дела, приређивач Жарко Рошуљ прикључио је бројна драгоцена документа, фотографије и писма из породичне архиве која прате и илуструју ову јединствену, драматичну животну причу.

Михаил Горбачов
Сам са собом
Лагуна

„Мој циљ је био да ликвидирам комунизам и диктатуру над целим народом“. – Михаил Горбачов 
„Човек који је престројио себе и свет“ можда је најбољи опис аутора ове књиге, последњег совјетског председника, руског државника који је окончао Хладни рат, творца перестројке и гласности. Исписујући узбудљиву и питку повест о свом животу (од дечачких дана, сиромаштва у једном закавкаском селу, тешких година Стаљиновог терора и херојског отпора његових сународника немачком агресору, до времена студија права у Москви и напредовања на лествици совјетске комунистичке номенклатуре до самог врха власти средином 1980-их година), Михаил Горбачов је истовремено одао и дужно поштовање својој генерацији и својим истомишљеницима који су се, изнутра, опирали стаљинистичком наслеђу. Посвећена Горбачовљевој животној сапутници Раиси Максимовној, ова аутобиографија чита се готово као авантуристички роман о једном огромном и непрекидном животном напору да се без крви преуреди и промени окоштали, нефункционални и непродуктивни систем власти у Совјетском Савезу, који је већ био на издисају, и представља јединствено сведочанство о аутентичним демократским снагама које су се рађале у време стварања, развоја и најзад распада Источног блока и совјетске империје у другој половини XX века. „Ми немамо моћну либералну историјску традицију, али смо имали перестројку. Имали смо Стаљина, али смо имали и антистаљина – Горбачова, чија је епоха за традиционалну свест епоха ’распада’ и ’највеће геополитичке катастрофе’, а за нову демократску свест епоха освајања слободе и стварне величине Русије.“ Дмитриј Фурман.

Моника Хелфер
Лавље срце
Службени гласник

Након фасцинантно луцидних романа у којима су под објектив стављени бака и отац, Моника Хелфер осликава трагично кратак живот свог млађег брата Рихарда. После мајчине смрти, она и сестре расту одвојено од брата. Ретко се виђају, губе контакт, па се међу њима ствара узнемирујућа дистанца, која се осећа приликом његових ретких посета. Време је немачке јесени, 1977. године. Рихард је сада млад човек, словослагач по занимању. Особењак коме као да није нарочито стало до живота, немирног духа, луталица у вечитој потрази за собом. Одговорност преузима само када му се повери, па тако и када му бивша девојка препусти дете чији само надимак зна. Наметнута улога оца пружа му ослонац у животу, барем извесно време. Осећајан портрет, прича о бризи, осећању кривице и крхкости породичних веза.