ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: ЗАШТО ЈЕ ДИЈАЛОГ НЕМОГУЋ

Народ који хоће одвезане руке у светској драми мораће да изађе из спирале самопоништавања

Идемо редом. Побуна „генерације која расте“ је друштвено лигитимна. Шта је природније од одлуке двадесетогодишњака да покушају да утичу на своју будућност у времену у коме се не дешава ништа добро и кад се свет од Вашингтона, преко Брисела до Москве и Пекинга ломи?
Свет је пред Шекспировом опоменом да се „тако мрачно небо не може разведрити без олујe“ (So foul a sky clears not without a storm), а они би требало да своју судбину ставе у руке Марка Ђурића и Ане Брнабић и да се подвргну смислу за солидарност Синише Малог…

ПОЗАПАДЊАВАЊЕ Тај „спасилачки корпус“ није ту случајно – он се гради и утврђује од 5. октобра 2000. са фаворитима колонијалне емокраије од Зорана Ђинђића, Бориса Тадића до Александра Вучића… Народ који хоће одвезане руке у светској драми мораће да изађе из спирале самопоништавања.
Ова чеда колонијалне демократије, довела су нас до овог стања процесом озаањавања земље што је значило „дестабилизовати је; допринети кризи економије, државног апарата и идеологије; поцепати становништво земље на непријатељске групе, атомизирати га… поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве; истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота; подстицати завист међу становништвом земље која се позападњава према западном изобиљу; стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима; заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности“. Да, ово је запажање Александра Зиновјева од пре три деценије – али ми смо данас сведоци прогреса до стања очајања. Као у оном босанском вицу: Ћуј ћитали, живели.
Запад је средио да наши момци „демократизују Косово“ – отели су нам територију, протерују преостали српски народ и спремају се да нађу модел да „заштите“ манастире и цркве, а да не буду српски…

(НЕ)РАЗУМ Позападњавање, што наши момци зову европски пут, нам је донело бећарску економију…
Све дајемо ни за шта (сетићете се – шећерана за 1 евро, гледате узели би јадарит низашта и оставили би пустињу занавек); сетите се лудог славља власти кад су довели Лидл (и пре остале пљачкашке ланце), а сад нас наговарају да бојкотујемо ту робу зато што је неподношљиво скупа… Прво је било њихова обавеза, ово сад је зајебавање свог народа. Становништво је њихова брига само кад се побуни, лидлови и остали монополи у сваком часу.
Наш животни стандард је десеткован; сигурност нашег живљења је доведена до стања у предграђима Оливера Твиста; продавци дроге су нам постали као млекаџије из оних времена; бесплатно школство и бесплатне услуге у јавном здравству су омча око врата: ем вас по закону пљачкају, ем је знања и здравља у друштву очигледно све мање; бескрупулозни ловац на гласове градоначелник Београда ће деци у најбогатијем граду поделити уџбенике бесплатно а деца по јужним варошима – где су плате 350 евра – дају целу очеву зараду за ђачку торбу у септембру; уџбенике нам штампају странци по комерцијалној цени уз усмеравање садржаја; ни једна фармацеутска фабрика (а имали смо их десетину) више није наша; кад су нам догурали ковид-19, испоставило се да у држави нема ни једна фабричица за квасац да се код куће испече хлеб, итд, итд…
А добили смо ЛГБТ права, европску „параду поноса“ као врх Вучићевог напора да се параде у Србији одржавају по цену полупаних глава; даће нам председник првом згодом и права на истополне бракове, двојица чика ће имати право да се играју маме и тате и да усвајају децу; а брижна црква се неће моћи сетити да је то содомија; плаћамо нотаре, имовину нам отимају извршитељи; имамо право да бранимо своје разумевање праведног – али немамо довољно евра да исплаћамо фишкалима да нам пишу поднеске или да прибавимо налазе судских вештака у народном суду; уз помоћ „жутих“ или Г-17 експерата стране банке нас третирају као идиоте кад нам дају да потпишемо уговор у коме се ништа не може променити, деца богатих иду у приватне школе или даље – Берлин, Париз, Оксфорд, деца криминалца и естрадних раденика ће купити дипломе и постајати државни секретари и конзули, а сиромашни ће да уче школу на даљину, јер ови наставници не само да су скупи, по правилима штедње ММФ, него и постају неодговорни…
Какву будућност у оваквој земљи може да види двадесетогодшњак?

БУДУЋНОСТ Ако учите да негујете и лечите људе држава Србије је већ уговорила с Немачком да чим се дочепате дипломе палите… За пет година у Немачку дошло 2.813 страних здравствених радника. Највише са Филипина 1.294, па из Србија са 759. Али, Филипинаца има 120 милиона, двадесет пута више… Ето, ни том нико нам није раван.
Живети у Србији значи спремати се да не будеш Србин.
Генерације које претходе побуњеним студентима су живеле у земљи на коју се гледало као светског играча, лидера у Трећем свету: њен глас је био битан жетон у УН, уживала је углед и имала изузетне послове у Азији, Африци, Јужној Америци а њене објаве су се слушале на светским скуповима… Данас живимо у земљи која нема глас. Кад Олаф Шолц, поводом Гренланда, узвикује „Принцип неповредивости граница важи за сваку земљу!“, наравно да се председник Србије неће усудити да га подсети да је Шолц-Макронов план за Косово – клање великог принципа и да би се пробуђени Шолц могао одрећи онога што је чинио као разбојник. Не, нашим властима наша држава није важна.
Ако имате двадесет година, ваљда вам је мало мучно да живите у држави која не држи до себе. То понижава. Ко ће вас лично ценити у свету!

ГОДИНА Зато је ван памети кад неки паметњаковић тим девојкама и момцима каже: Изгубићете годину!
Овде се не ради о години. Овде се ради о животу… Онај ко данас није спреман да се бори за будућност, губи све. Постаје „сирак тужни без нигђе никога“.
Ово је тренутак кад схватате да лектира није хир наставнице српског. Јер стварно /Моје леме сном мрвијем сава,/ суза моја нема роиеља,/ наа мном је небо заворено,/ не рима ми ни лача ни моливе/. Схваташ да Његош није стих. Него живот. То је програм за спас душе. И то младо биће док маршира пешке од Београда до Новог Сада види у људима која га пресрећу, гурају пред њега овал печења и штрудле – да је оно ратник од кога се очекује да победи. И за себе, и за свој народ. А ко би други?
Каква година, црна министарко! И властољубиви председниче! Овде је улог сто година.
Не, није сигурно да улог добија. Али се мора играти зато што је понуда суморне власти сигурно губитничка!
Ово је игра која се пред људским бићем појави једном и никад више. „Оно што вам медији не преносе јесте да се тренутно дешава један од највећих студентских протеста, од 1968. – у Србији“, објављује на инстаграму Мадона. Добро, Мадона није Сартр, али у том је опомена драстичнија. Шта би Петар Петковић дао да га се сети и Ј. Карлеуша.
И бескрајно је бесмислено бучање наших таламбасџија – да је њих, студената пет одсто! То није обичних пет одсто, то осећају и сами студенти а виде и букачи који певају наручени шунд. Пет одсто је квасац.

ОДМЕТНИК Ернст Јингер (1895-1998), који је знао да исприча свашта о животу, што многи осећају а не умеју да изразе – саставио је 1951. књижицу – Оменик (Der Waldgang). Кад се у доба ово неко охрабри на одметања „он ствара унутар овог поретка покрет… То није ни либералан ни романтичан чин, него маневарски простор малих елита које знају и шта време захтева, и још нешто више“.
У том друштвеном кретању онај „ко изађе из старих представа о већини“ разумеће да се „онај један глас толико разликује од свих других да им чак одређује курс… Задовољићемо се да у граду од десет хиљада становника наслутимо сто људи који су одлучили да учине крај сили. У неком милионском граду живи десет хиљада Одметника… То је огромна снага. Она је довољна за обарање и јаких силника. Па диктатуре нису само опасне, оне су и у опасности, пошто брутално увећавање моћи надалеко подстиче ненаклоност. У таквој ситуацији постојање сићушних мањина изазива подозрење, пре свега ако су оне усавршиле неке тактике.“ (Јингер)
Да, ту смо код оног што у Србији овог часа изазива – дилеме и питања. Откуд побуњеним студентима тактике и вештине?
Јавна је тајна скрипта „Блокадна кухарица – или како је изгледала блокада Филозофског факултета у Загребу“ (2009.) загребачког Центра за анархистичке студије. Ту је лаким начином описано шта су пленуми, зашто се не појављују вођи, како се акције спроводе и шире… Некад сте знали да су анархисти Бакуњин и Кропоткин, да нису били драги ни марксистима који су рушили систем ни либералима који су га цементирали, данас је све то мутније…
Свако ко је читао бар Хлани ра у кулури – ЦИА у свеу уменоси и књижевноси, зна да се онима који стварају нови (давосовски) светски поредак и безобзирно прате искрене народне побуне није тешко да се преруше у било шта. Па и у оно што полази од „грк. anarkhos – ‘без владара’“, а иза чега стоје бића која се „противе сваком ауторитету и сили и залажу се за апсолутну  слободу појединца и самоорганизованих група. Први који је себе окарактерисао као анархисту је Пјер Жозеф Прудон у 19. веку.“

ДИЛЕМЕ И ОДГОВОРИ Овде и данас се углавном верује да би наши млади пре него прудоновци, могли бити жртве вештина Срђе Поповића и Канавса који су после одвратности с „Отпором“ разарали друштва по Блиском истоку и где још не. Постоје већ „рибари студентских душа“ који се одазивају на име ПроГлас који би идеолошки лакше прихватили везу с Азовом него са анархизмом.
Проноси се мрежама да је новосадски студент који је носио „Од Брисела до Охрида, преамбула се укида“ удаљен из пленума. Двоје студената мојих пријатеља, потврдили су да је пленум (нећу поменути факултет) одбио да се одржи предавање и представа о Косову… Уосталом у Новом Саду су чуло гласно да је недопустиво продавање великих идеја из памети Бјелогрлића и иних.
Те приче како се у пленумима воде битке разних манипулатора су и основане и провериве, али сигурног победника нема. Сигуран губитник је наша тајна служба која приведене пита: За кога радите?
Разних се речи чуло поводом ризика „куда ово води“… И оне се не могу одбацивати. Али, чини се, да се друштвени процеси не могу заустављати до трена кад „ми“ будемо могли осигурати победу наше ствари. Тог нема. Као и што не може бити да „човек Протеста“ неће, у некој мери бити разочаран и незадовољан, кад на сцену ступи „човек Афирмације“ новог стања. Али то не може спасити поредак који је толико потрошио кредибилитет да га више ни сила (највећа формална сила коју народ плаћа) не може наметати.
Виктор Иго (1802 -1885), сведок великих промена, вероваше да је највећа моћ „идеја до које је дошло само време“. Јер: „Оно што води и вуче свет, нису локомотиве, него идеје.“
И зато се немојте чудити што ови млади побуњени људи одбијају „позиве на дијалог“ од смртнозаљубљених у власт: о чему би с њима разговарали? Да буду јефтиније мензе, да им смањују школарину, да им асфалтирају педесет метара стазе до улаза у факултет, да продају себе за кредит за станчић, ако га буде… Пусти правду, морал, слободу ево 500 евра, или хиљаду, две… Зависи како стојиш у пленуму.
Њихов дијалог је само то. Будите нико и ништа и ми ћемо вас куповати као марву. Једног по једног.
Да су пристали на то пленуми би вредели колико и „сигуран глас“ на српским анти-изборима – сто грама кафе, кило шећера и упаљач. И за три дана претворили би се у тоалет папир. Једна слободарска младост би се претворила у беду самопоништавања. Продубљивање депресије би било непроцењиво: и за њих и за српско друштво.