ЗЛОНАМЕРНА пропагандна прича Србима као „дивљацима“, „рођеним превратницима и атентаторима“, „реметилачком фактору“ створена на Хабсбуршком двору почетком 19.века, преузимана је и коришћена у западним империјама, од британске, преко немачке, до америчке из времена Била Клинтона, која је српском народу уз остале етикете налепила и „геноцидност“.
Са задатком да ту страшну политичку квалификацију потврди основан је Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), Хашки трибунал.
Последица процеса вођених на њему, у складу са циничном максимом „уколико пресуда не одговара чињеницама, утолико горе по чињенице“, је 47 пресуда Србима по оптужби за саучесништво у геноциду.
Доживотне казне изречене су првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу, команданту Војске РС генералу Ратку Младићу и генералима Љубиши Беари и Здравку Толимиру и потпуковнику Вујадину Поповићу.
Беара и Толимир су умрли убрзо по изрицању пресуде. Доктор Милан Ковачевић, оптужен за геноцид над Муслиманима у Приједору такође је умро, 1998. у хашкој ћелији, а 11. марта 2006. у Хагу је преминуо бивши председник СРЈ Слободан Милошевић, кога и поред страховитих манипулација Хашки трибунал није успео да осуди за геноцид.
Они који се заинтересују да потраже доказе у овим процесима уочавају да се они своде на један једини: контрадикторне исказе сведока Дражена Ердемовића и 135 тела ископаних на месту где је по његовим тврдњама убијено 1.000-1.200 муслиманских цивила. Бројка од 8.000 жртава у Сребреници којом се оперише у јавности је, у ствари, „слободна процена“ Хашког трибунала без форнзичке потврде. Да би се недостајући број лешева надокнадно се, све до данас, у „гробљу шехида“ у Поточарима сахрањују остаци погинулих војника муслиманске армије из целе БиХ.

Фото: АП Пхото/Принтсцреен
Испоставља се да су једини „доказ“ српске геноцидности осуђени Срби, који су пак осуђени без валидних доказа да би се кривица са њих рефлектовала на цео српски народ у такозваној „јавној историји“. Ова пара-научна дисциплина утемељена је 80-тих година у САД и користи историографске методе, али не ради утврђивања научне истине, већ ради стварања „приче коју гледају, слушају, читају и процењују милиони људи у биоскопу, на телевизији, у књигама, кроз посете музејима и споменичким комплексима“.
Такава обмањивачка „историја“ засењује чињенице и мишљења угледних научника какав је, на пример, проф. др Едвард С. Херман са Универзитета у Пенсилванији. Он је после вишегодишњих истраживања закључио да се почињени ратни злочини над муслиманима у БиХ не могу квалификовати као геноцид, а да број од 8.000 жртава у Сребреници „није утемељен на истини“.
– Тај „масакр у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова – забележио је проф. др Херман.

vikipedija
Како је уопште било могуће без ваљане истраге и валидних доказа оптужити Србе за геноцид, који подразумева истребљење, с предумишљајем, целог народа, етничке или верске групе?
Потку за тај монтирани процес је од маја 1993. до маја 1994. стварао Шериф Басиуни, Египћанин натурализован у САД, стручњак за шеријат. Без иједне посете терену он је сакупио хиљаде страна наводних „доказа“ против Срба из Хрватске и БиХ у којима су они представљени као марионете Србије, налогодавца злочина. Басиуни је медијски промовисан и у стручњака за кривично право, када је амерички Конгрес прихватио његов логички и правно бесмислен конструкт „локалног геноцида“, помоћу кога су САД 1993. у Савету безбедности УН изнудиле стварање ад-хок трибунала за бившу Југославију, без утемељења у документима УН и међународном праву.

За креирање оптужбе за геноцид нађен је и сведок у проблематичном Дражену Ердемовићу, Хрвату из БиХ, који је прво служио у Југословенској армији, из које је прешао у Изетбеговићеву муслиманску армију, затим у војску босанских Хрвата и на крају у диверзантску јединицу ВРС коју су чинили шест Хрвата, један муслиман и један Словенац.
Ердемовић је рањен у кафанском обрачуну 1996. у Србији после чега је изручен Хагу. Тамо се погодио са тужилаштвом и у замену за минималну казну давао исказе на којима се заснивају све пресуде за геноцид изречене Србима. О томе је у књизи „Сребреница – крунски сведок“ оставио новинар и публициста Жерминал Чивиков, дописник Дојче велеа из трибунала. Документима самог МКСЈ он је раскринкао манипулацију којом је тринунал један ратни злочин масовног убиства босанских муслимана које су починили именом и презименом познати припадници једне јединице ВРС прогласио за „српски геноцид над босанским муслиманима“.

Ердемовић у својим изјавама није сигуран ког датума у јулу 1995. је његова јединица у Брањанима у близини Зворника убила 1.000 – 1.200 „муслимана из Сребренице, мушкараца, старих од 17 до 60 година“. Ердемовић је тврдио да је сам за пет сати убио 70 до 100 цивила, а за тај злочин Трибунал га је осудио на само пет година затвора, од којих је одлежао 3,5 године.
– Потом је добио нови идентитет и осигурану егзистенцију у једној западној земљи, јер од тада наступа као крунски сведок у свим процесима против српских генерала и високих политичара, који су оптужени и листом осуђени за „српски геноцид у Сребреници“. МКСЈ је, наиме, на основу његовог исказа, тај злочин именовао за „утврђену истину, која не подлеже никаквој разумној сумњи“ – каже историчар Владимир Умељић.
На суђењу Ердемовићу тадашњи хашки тужилац Жан-Рене Руез показао је два аеро-снимка ливаде на којој је наводно дан раније побијено 1000-1.200 људи, које је добио од Мадлен Олбрајт, тадашњег државног секретара САД. Рекао је да лаици на фотографијама не могу ништа да препознају, али да „стручњаци“ на њима виде „више лешева и копање једне масовне гробнице“. Пошто су форензичари на ливади ископали остатке само 153 жртве тужилац је смислио објашњење, да је остатак од око хиљаду лешева премештен и скривен током ноћи. Било је очигледно да су снимци фалисфикат и подметачина Олбрајтове, али Хаг их је прихватио као доказ, док са друге стране, никада није саслушао ниједног од Ердемовићевих саучесника, иако су му била позната имена и адресе готово свих.
Када је један од њих, босански Хрват Марко Бошкић 2004. ухапшен у САД хашко тужилаштво је саопштило да неће тражити његово изручење јер је „преоптерећено послом и концентрисано на крупне рибе“. Преиспитивање „случаја Сребреница“ било је непожељно јер је на основу Ердемовићевих изјава 2001. већ изречена прва пресуда за геноцид генералу Радославу Крстићу, на коју су се по аутоматизму надовезивале све остале.
– Пресуда је занимљива како у погледу начина размишљања о питању кривице, тако и у њој изнетом ставу на који начин је потребно тумачити основне аспекте Конвенције о геноциду. Суд, на пример, закључује да генерал Крстић није планирао убиства у Сребреници нити је он сам учествовао у масакрима, нити је био одговоран за оно што се догодило у ранијим фазама. Штавише, суд наводи да иницијално није постојала намера за убијањем свих мушкараца способних да носе оружје, као ни за депортацијом бошњачке популације. Наводи се и то да су неке жртве убијене у борби, иако не постоје никакви подаци о бројкама. Укупан број жртава није био потврђен, али исти према „становишту суда“ износи између 7.000 и 8.000 људи – наводи угледни правник, професор Кјел Магнусон са Универзитета у Упсали, чија је разорна професионална критика разобличила Трибунал.

То није спасло генерала Крстића који је упућен на издржавање 35-годишње казне у британски затвор Вејкфилд, где му је у мају 2010. група затвореника – муслимана жилетом пререзала гркљан и неколико пута убола у главу. У сличном британском затвору на острву Вајт, окружен најгорим криминалцима, тамнује и болује данас Радован Караџић, осуђен за непостојећи геноцид.
(Борис Субашић, Вечерње новости)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ !
Још 23. августа 2001, највећи мислилац савремене Русије Александар Зиновјев, назвао је Слободана Милошевића симболом антиглобализма. Александар Зиновјев, учитељ свих руских теоретичара који данас подржавају Владимира Путина и осмишљавају будућност Русије, био је председник Руског и копредседник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића. Милошевићев отпор агресији на Србију и људску цивилизацију подржала су бројна велика имена данашњице: Харолд Пинтер, Нобеловац, Петер Хандке, Нобеловац, Микис Теодоракис, Ремзи Кларк, Фидел Кастро, Александар Лукашенко, Јасер Арафат, Данијел Ортега, Муамер Гадафи, Роберт Мугабе, Каролос Папуљас, Андонис Самарас, Констанин Мицотакис, Харилаос Флоракис, Алваро Куњал, Жак Вержес, генерал Пјер Мари Галоа, Димитри Аналис, Мишел Колон, Мајкл Паренти, Вилијем Блум, Едвард Херман, Роберт Диксон, Дајана Џонсон, Фулвио Грималди, адмирал Елмар Шмелинг, Ролф Бекер, Клаус Хартман, Ханс Кехлер, Жан Виденов, Велко Влканов, Рајко Долечек, Валентин Распутин, Никита Михалков, Вјачеслав Кликов, Александар Солжењицин, Борис Олијник, Александар Проханов, генерал Леонид Ивашов, генерал Валентин Варењиков, Сергеј Бабурин, Наталија Нарочњицка, Јевгениј Примаков, Генадиј Зјуганов, Дмитриј Рогозин, Сергеј Шојгу и многи други. Придружилису се и покајници попут немачких канцелара Шредера и Шмита као и Џ. Корбина вође Британскух лабуриста и кандидата за буд. Британског премијера, са констатацијом да је према Србији погажено Међународно право а С. Милошевићу намештено те да Србију није требало бомбардовати.
Чланак Кристине Лалић је одличан и поучан, као и коментар Војина.
Измишлјен геноцид у Хагу је највећи тријумф пропаганде Запада и Нато Америке, без валјаних доказа, да се осуди политичко и војно руководство Србије – 47 пресуда Србима.
Треба додати да су у великој мери допринели да се бомбардује Србија и осуди за ратне злочине само српско руководство – Вук Драшковић са петоколонашима, који је подигао пола Београда и пола Србије да се осуди Милошевић за наводно етничко чишћенје Шиптара (који су глумили и организовали шиптарске избегличке колоне за медијски рат против Срба, а нигде нисмо видели ниједан тв-видео снимак да се то догадја) и ратне злочине, као и НВО организације продужена рука Нато агресије на Србију.