DRŽAVE SU LOBISTI SVOJIH DIGITALNIH PLATFORMI

Jurij Aleksandrovič Lindre

Korisniku u digitalnom prostoru se, već neko vreme, pokazuje samo ono što je od koristi za vlasnike digitalnih platformi i država koje lobiraju za interese tih svojih digitalnih platformi

Jurij Aleksandrovič Lindre, sagovornik „Pečata“, je pravnik, ekonomista i diplomata. Ekspert je za pitanja međunarodnog regulisanja veštačke inteligencije (VI) i „sveprožimajućih“ (end-to-end technologies) tehnologija i član Komisije za realizaciju Kodeksa etike u sferi VI. Izvršni je sekretar Komiteta za pitanja VI pri Komisiji RF u JUNESKO, a takođe i ekspert radne grupe za zaštitu prava građana u digitalnom prostoru u Savetu za razvoj građanskog društva i ljudska prava pri kabinetu predsednika Ruske Federacije. Koautor je izveštaja predsedniku RF „O zaštiti ljudskih prava u digitalnom prostoru“. Dvanaest godina radio je u Ministarstvu inostranih poslova RF, u više ambasada, između ostalog u Predstavništvu RF pri EU u Briselu. Bio je predstavnik Rusije u komitetu za medije i informaciono društvo pri Savetu Evrope. Pored ruskog govori engleski, estonski, francuski i afrikaans (jezik kojim se govori u Južnoafričkoj Republici).

Svi danas pričaju o tome, da veštačka inteligencija, zavisi od velikih jezičkih modela. Za običnog čoveka kakav sam ja ovde se postavljaju tri pitanja. Prvo, ako imamo jedan veliki jezički model, na primer kineski jezik, kako to onda utiče na, recimo, srpski ili engleski ili ruski? Jer se jezici potpuno razlikuju, pa je veoma teško, sve to prevoditi. Drugo pitanje se odnosi na to da onaj ko poseduje tehnologiju, tada on i svoj sistem vrednosti prenosi na sve ostale putem te tehnologije. I treće, kako se to uopšte, može regulisati transgranično? Naime, preko upotrebe VI, ovde se prenosi i vrednosni sistem društva.
Da, veoma interesantno pitanje. Ako mi dozvolite, počeću da odgovaram od drugog, jer verovatno ima smisla objasniti ukratko šta je VI i zašto se o njoj tako mnogo priča. Ovo će nam omogućiti da razumemo karakteristike ili značenja velikih jezičkih modela. Pre svega, veštačka inteligencija se, kao pojam u početku, pojavila kao naziv određene matematičke discipline još sredinom 20. veka. Džon Makarti, američki kompjuterski naučnik, je skovao ovaj termin. I dugo vremena, decenijama, ova oblast, koja se zvala veštačka inteligencija, bila je, u stvari, samo deo matematike. Ali, sa razvojem upravo pratećih tehnologija, bez kojih je veštačka inteligencija nemoguća, a to su procesori koji vam omogućavaju da obrađujete veliku količinu podataka, softverske biblioteke na osnovu kojih se kreiraju algoritmi i treća osnovna neophodna tehnologija su metode prenošenja informacija, to jest taj isti Internet.
Ako postoji brz način da se prenesu velike količine podataka, onda to otvara mogućnost da se pojave ovi takozvani pametni algoritmi, koje zovemo veštačka inteligencija. To jest, u stvari, veštačka inteligencija je klasa algoritama koja u određenoj meri imitira ljudsku kognitivnu ili mentalnu aktivnost. Međutim, netačno je u potpunosti pretpostaviti da je reč o inteligenciji, jer i šahovski kompjuter koji je svojevremeno pobedio Garija Kasparova 1997. godine, je takođe veštačka inteligencija.
A u suštini postoje dve vrste ove veštačke inteligencije. Postoje dve glavne mehanike po kojima ovi algoritmi rade. Prva mehanika je povezana sa traženjem i pronalaženjem najoptimalnijeg rešenja od onih već učitanih u sistem. Tako, na primer, radi šahovski računar. On analizira sve moguće poteze i bira optimalan, na osnovu toga kakvu je šahovsku strategiju njegov protivnik zauzeo. To jest, ovo je metod izlistavanja ili metod rada kalkulatora.
Na primer, veštačka inteligencija radi na istom principu, postavljajući dijagnoze na osnovu snimaka skenera. Ona upoređuje snimak sa bazom podataka koju već ima i traži sličan i to je metod prelistavanja. Ali postoji i generativna veštačka inteligencija. Tu spadaju i veliki jezički modeli. Generativna veštačka inteligencija je već nešto komplikovanija. Ne samo da sortira podatke koji su u nju učitani, već je i u stanju da proizvede nešto novo na osnovu onoga što je naučeno.
Na osnovu poznatih šablona, obrazaca koje je naučila, ona može nešto da sintetiše. Ovako funkcionišu jezički modeli. Odnosno, u nju se sa logaritmom učitava velika količina jezičkih informacija, raznih tekstova, knjiga, mišljenja, napomena. Algoritam radi na principu da uči da predvidi svaku sledeću reč, svako sledeće slovo. Ja veoma uprošćavam, a u suštini je sve to mnogo komplikovanije. U stvari, ona se jednostavno bavi predviđanjem razvoja misli u tekstualnom izražavanju.
Dakle, ona ume da percipira čoveka kada mu osoba postavi tekstualno pitanje, a zna i kako da mu odgovori. Ovo je ključna stvar. Sistem se prilagođava svom korisniku i uči da komunicira sa njim na novom nivou. Dakle, generativna veštačka inteligencija, kao i svaka druga veštačka inteligencija, radi na podacima. Šta su veliki jezički modeli o kojima ste me pitali? Uzet je sav tekst na Internetu, naravno na engleskom. Sva obuka se odvija na engleskom jeziku. Evo, na primer, aktuelna verzija Chat GPT, radi sa bibliotekom podataka od aprila prošle godine. Ovi podaci se daju na proučavanje algoritama. Ovo traje nekoliko meseci. Posle nekoliko meseci, sistem obradi sve informacije koje su unete.
Sledi period doobuke, kada specijalisti inženjeri uklanjaju sve nepotrebne stvari. Na primer, tako da veliki jezički model ne može da odgovori na pitanje kako sintetizovati drogu. Ili kako sastaviti pištolj od predmeta u domaćinstvu. Ovo su nepotrebne informacije, one su destruktivne. Stoga se takve informacije uklanjaju odatle. Ovo se zove period doobuke. Trude se da odatle što više uklone svu glupost, predrasude, rasizam i ostalo. I sada, otprilike šest meseci kasnije, od trenutka kada je obuka počela, veliki jezički model je spreman, pušten je na tržište.
Jasno, ali u suštini onda to znači da mi treba da razvijamo ruski model veštačke inteligencije. Jer evo sada pratim, u Rusiji počinje da se govori o menjanju istorije. Zato je i Vikipedija zabranjena u Rusiji. Ovo pitanje je kod nas aktuelno već 20 godina ili 30 možda čak 35 poslednjih godina. To što su oko nas napravljeni novi narodi iz srpskog naroda. Ispostavlja se da nećemo prihvatati samo knjige i udžbenike, već ćemo generalno prihvatiti američki pogled na svet i vrednosti u svemu preko VI. To je onda ozbiljno pitanje, ali kako se to uopšte može rešiti na diplomatskom i međunarodnom polju?
Ovo je veliki problem, jer jedan od glavnih neželjenih efekata uvođenja tehnologije veštačke inteligencije u sve sfere života je i problem preteranog oslanjanja na nju. Ako korisnik vidi da algoritam veštačke inteligencije, bez obzira za koji zadatak, dobro radi svoj posao, onda se vrlo brzo javlja poverenje u takav model. Jedan od primera koje često navodim je pojava pametnog sistema, naprednog sistema tempomat među kamiondžijama. U stvari, šta je ovaj tempomat? On drži distancu, koči ako koči i auto ispred, počinje da ubrzava ako ubrzava i auto ispred.
To jest, to je prilagodljiv tempomat, ali nije autopilot. A sistem nije prvobitno napravljen da potpuno zameni vozača. To jest, predviđeno je da vozač bude prisutan u kabini za volanom. Ali kamiondžije su brzo došli do zaključka da bi sistem mogao da radi i kao autopilot. Ako se sistem ponaša kao autopilot, pa zašto ga ne iskoristiti? I broj saobraćajnih nesreća u kojima su učestvovala ova vozila je drastično porastao, jer vozači, umesto da upravljaju vozilom, za volanom čitaju knjige ili gledaju u svoje telefone. Zato što znaju da sistem u suštini dobro funkcioniše.
I tako je u svemu. Odnosno, ako su algoritmi veštačke inteligencije posebno pristrasni, ne zato što su namerno tako stvoreni, već zato što nisu mogli drugačije da nastanu, onda će društvo u početku biti veoma tolerantno i verovaće im. A onda će društvo postati žrtva informacija ili povratne veze koje će dobijati od algoritama veštačke inteligencije. I tada će se zaista postaviti pitanje da li će se prepisivati i menjati istorija, menjati društvene vrednosti. Jer ako je taj sistem veštačke inteligencije zasnovan na američkoj viziji vrednosti ili kineskoj viziji vrednosti, onda će se vrlo brzo razviti poverenje u njih od strane korisnika.
Ovaj sistem uvezenih vrednosti, počeće da se doživljavaju kao svoj. I tako je u svemu. Postavlja se pitanje da sada, dok je to lako, treba da razvijemo određene prihvatljive granice, preko kojih razvoj tehnologije neće smeti da ide. To jest, tamo gde kažemo stani, nema dalje. Da kažemo, postoji automatizacija kada razvijamo industrijske robote, i razvijemo tehnologije koje će omogućiti čoveku da manje radi fizički, da se više bavi mentalnom aktivnošću. A postoji pravac koji kaže, hajde da razvijamo tehnologije na taj način da one misle umesto ljudi.
Algoritmi za reklame i preporuke, jezički modeli, bilo koja druga vrsta generativne veštačke inteligencije koja će naučiti da ugađa čoveku. I onda se postavlja pitanje da li će pre ili kasnije tehnologija početi da dominira čovekom, a čovek će suštinski biti samo objekat u rukama tehnoloških korporacija, koje će kroz svoje tehnologije nametnuti društvu svoju volju, bilo kakav smisao. Ili ćemo reći, da postoje granice preko kojih tehnologija neće ići, da ono što je ljudsko ostane ljudsko, i u toj oblasti nećemo razvijati i uvoditi veštačku inteligenciju ili nešto slično.
Ovo je glavni diskurs, glavni problem o kome se sada raspravlja. Naravno, velike korporacije, transatlantske, transnacionalne, ne žele da imaju bilo kakve barijere, jer im to nije isplativo. Svi njihovi proizvodi i usluge su na ovaj ili onaj način vezani za manipulaciju ljudima. Na primer ti servisi za reklamu i preporuke. U stvari, ovo nije samo ponuda i preporuka da se kupi nešto nepotrebno, ova tehnologija ide dublje, ona proučava korisnika. Odnosno, ako algoritmi veštačke inteligencije ugrađeni u korisnički interfejs i digitalnu platformu počnu da znaju kako korisnik živi i diše, šta voli, šta ne voli, šta kritikuje, šta lajkuje, šta komentariše, na šta će reagovati, ovo stvara kompletnu mapu uma korisnika, putem koje se na njega može uticati.
Možete mu ne samo prodati nešto nepotrebno, već ga ubediti ili formirati njegovo mišljenje o bilo čemu. O političaru, o državi, o nekoj pojavi ili pojmu, na primer, o nekoj novoj ideologiji. Jer pošto poznajete svog korisnika, to znači da mu možete predstaviti ili servirati informaciju u onom obliku u kojem će on to prihvatiti.
U tome je najveći problem i danas ne postoji rešenje za ovaj problem. Jer države pokazuju svoju slabost i zavisnost od tehnološki razvijenijih zemalja, odnosno partnera i velikih kompanija. Zato što najčešće uvođenje i razvoj tehnologije u manje razvijenim zemljama, u zemljama globalnog juga dolazi u paketu. Odnosno, državama se predlaže: mi ćemo za vas razviti tehnologije, izgraditi vam nešto, a u zamenu za to vi nam se nećete mešati u posao, odnosno stvorićete režim najpovlašćenije nacije za naše poslovanje. „Našeg“ u smislu američkog ili kineskog biznisa. Ali šta to zapravo znači?
Ako se stvori režim najpovlašćenije nacije, onda zemlja koja prihvata takvu „pomoć“, da je tako nazovemo, nema ni pravo ni mogućnost da utiče na informacionu agendu, informacionu politiku. Jer ako dođu kineski servisi ili američki servisi, oni sa sobom nose i određeni vrednosni naboj, to jest kako ste na početku apsolutno tačno istakli, te tehnologije su stvarali ljudi koji su već od početka imali neku viziju, i neke društvene i ideološke vrednosti.
Na ovaj način se ta globalizacija ubrzava, brišući razlike i specifičnosti među ljudima i narodima širom sveta, jer oni počinju da percipiraju informacije, usluge i servise na ujednačen način.
Ovo ste sve dobro objasnili, ali onda šta možemo da izvedemo iz toga ako vidimo rezultat politike Kolektivnog Zapada i šta su uradili sa Ukrajinom. Dobija se, da u tom slučaju, za određenu državu, uz pomoć Interneta ceo ostali svet postaje američki projekat? Ako je kolektivni Zapad Ukrajinu učinio antiruskom, ili „anti-Rusijom“ onda će uz pomoć veštačke inteligencije u budućnosti ceo svet postati Ukrajina za Rusiju? Ako je kolektivni Zapad za Srbiju od Hrvatske, i recimo još nekih država i naroda, napravio „anti-Srbiju“, onda uz pomoć veštačke inteligencije ceo svet može za nas postati „anti-Srbija“? To je kao da emitujete ne samo političku agendu, već i ideološku agendu?
Naravno, to se i dešava. Pogledajte, kada je počela ruska Specijalna vojna operacija, blokirani su svi kanali i nalozi ruskih novinskih agencija na američkim platformama i servisima. Štaviše, čak i u servisima kao što je Gugl pretraživač, ako unesete neki upit, na primer, „šta se danas dešava u Ukrajini“, biće vam prikazane samo informacije iz zapadnih izvora. Odnosno, izvori alternativnog mišljenja, uključujući i iz Rusije, biće potisnuti. To jest, njihovo pronalaženje, alternativno mišljenje, biće izuzetno teško. A za takvo filtriranje i moderiranje sadržaja odgovoran je i algoritam veštačke inteligencije, jer samo takvi algoritmi mogu da razumeju složene upite za pretragu. I ovakav istorijat cenzure postoji već odavno.
Odnosno, korisniku u digitalnom prostoru se, već neko vreme, pokazuje samo ono što je od koristi, za: A) vlasnike digitalnih platformi i B) države koje lobiraju za interese tih svojih digitalnih platformi. Ovo je već svršen čin, to moramo da shvatimo. A problem je, na primer, i to što na nas, na mene ili na vas, to nema tako jak uticaj, jer znamo kako je bilo ranije, i možemo da uporedimo. Dok mladi koji danas imaju 15, 20, 25 godina, oni tu razliku i ne vide, jer su odrasli u paradigmi kada su sve informacije na internetu. Ti mladi ljudi, uče i prave svoje zaključke, razmišljaju na osnovu informacija koje dobijaju sa Interneta. A te informacije, kao što smo već rekli, prolaze kroz određenu vrstu filtriranja i cenzure. Odnosno, mlada osoba, od samog početka, počinje da formira svoje mišljenje o tekućim procesima u, na primer, Srbiji, Rusiji, Ukrajini, Kini, SAD, ne na osnovu konkurencije ideja i mišljenja, već samo na osnovu jednog „ispravnog i korektnog“ mišljenja koje joj se servira.
Kako vidite situaciju u Srbiji i oko Srbije, kao i u vezi Republike Srpske ako pratite naše aktuelne teme?
Naravno, da pratim, jer se i Srbija i Srpska, koje se nalaze na zapadu i okružene Evropskom unijom, zalažu za iskren, otvoren, ravnopravan dijalog sa Rusijom i ne podržavaju sankcije Rusiji koje drugi uvode po diktatu Vašingtona i Brisela čak i kad su na njihovu štetu. Dobro je što Srbija i Republika Srpska ne podržavaju ove sankcije, mi to odlično razumemo, a vidimo i da će na vas, zbog toga, biti pritisaka i ubuduće. Od Srbije koja želi u EU zahtevaće se da prihvati skup radnji koje važe za već postojeće članice te zajednice, a to uključuje i režim sankcija prema Rusiji.
Nadamo se, ipak, da će se sadašnja situacija promeniti i da Srbija neće morati da na svom evropskom putu zaboravi na prijateljstvo sa Rusijom, odnosno da ide protiv svojih istorijskih veza i interesa zasnovanih na tom prijateljstvu. Ne želim da budete prinuđeni na takav izbor. Ako pak do toga dođe, moraćete sami da odlučite šta vam je važnije: da idete svojim putem, pa samim tim i budete bliži Rusiji, jer i mi želimo da idemo svojim putem, ili da odlučite da vam je zapadni vektor bliži. U slučaju izbora ovog drugog, Srbi će izgubiti značajan deo svog identiteta, svoje kulture, svoje posebnosti.