ДА САБЕРЕМО РАСУТО: МИСИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

НИКОЛА МАРИНКОВИЋ, ГЛАВНИ УРЕДНИК СКЗ

У дугој историји Српске књижевне задруге постоје два периода када је њен рад био прекинут или само делимично и врло упитно настављен – Први и Други светски рат. У том смислу, она дели судбину српског народа. То се види и из чињенице да дуго након Другог светског рата њен рад није обновљен у пуном капацитету, али се види и по сменама њене управе седамдесетих, изузетно тешке ситуације почетком деведесетих, као и по врло неповољном положају у који је гурнута након 2000. године. У том смислу, као институција која свој рад подређује српској културној политици, Српска књижевна задруга је увек на удару сила које би да мењају свест српског народа, као и оних домаћих чинилаца који верују да је потребно деловати анационално

O томе шта је мисија Српске књижевне задруге, јединствене, за националну културу високо вредне културне институције, и најстарије издавачке куће у Србији, разговарамо са њеним главним уредником Николом Маринковићем.
Наш саговорник је основну школу и гимназију завршио у Чачку, а дипломирао и мастерирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где завршава докторску дисертацију на модулу Српска књижевност. На матичном факултету је од новембра 2018. до јануара 2024. радио као научни истраживач. Крајем 2023. изабран за новог главног и одговорног уредника Српске књижевне задруге, а на дужност је ступио од фебруара прошле године. У издавачкој кући Catena mundi више година је радиo на позицији извршног уредника. Био је стипендиста Министарства просвете и науке, Града Чачка, као и Фонда „Доситеј“. До сада је објавио преко 180 књижевних критика, есејистичких и научних радова у домаћој и страној стручној и општој периодици, као и у зборницима радова. Приредио је више књига, од чега два зборника књижевнокритичког и есејистичког типа о српској авангарди и Фјодору Михајловичу Достојевском, те изабране текстове Бранислава Нушића, Владимира Дворниковића и краља Петра I Карађорђевића.

Кроз дугу историју, која повезује чак три века, увек су на челу Задруге били најзначајнији српски писци и научници. Шта СКЗ, основана у 19. веку, може да понуди 21. столећу?
– У времену изразите идејне нестабилности и превирања, када су се радикалне друштвене идеологије истовремено и узвисиле и нестале – што показују први дани на дужности новог-старог председника САД, мисија Српске књижевне задруге, међутим, остаје иста као и на почетку, пре 133 године. То је неговање и унапређивање српске књижевности, као и чување проверених културних вредности које смо наследили од предака и дужни смо да пренесемо потомцима. Другим речима, Српска књижевна задруга није никада, па неће ни сада, уподобљавати свој пут идеолошким струјањима јер су сва она, показало се, била краткотрајнија од њене историје.
То, наравно, не значи да је СКЗ затворена за модерна књижевноуметничка струјања или за савремене начине комуникације, напротив. Наш циљ јесте да оно највредније у српској традицији пренесемо свакој генерацији, у дигиталном добу као и у аналогном. Сматрамо да за то постоји сасвим довољно простора, јер СКЗ представља управо оно што духу 21. столећа суштински недостаје, а што јавност све више увиђа.
Још у доба моћи телевизије, амерички мислилац Лари Војвуд рекао је да је телевизија киклоп који прождире књиге. А данас? Шта ћемо у доба вештачке интелигенције? Каква је судбина класичног издаваштва у доба дигиталних технологија, друштвених мрежа и поремећене пажње?
– Чињеница је да телевизија ипак није убила књигу, али јесте радикално смањила потребу за штампаном речи, што је интернет додатно убрзао. Међутим, то не мора нужно да значи и пропаст књиге. Она је одувек била најспорији медиј, погодан само за одређени вид информација и текстова – научних, уметничких и сродних – да јој ни интернет неће нанети пресудан ударац. То је и тренутно видљиво. Макар међу околним државама, Србија заузима водеће место по књижевној продукцији. Прошетајте Кнез Михаиловом улицом и видећете колико књижара у њој има. Та чињеница, хвале вредна за народ величине српског, истовремено ставља све нас у издавачком сектору, а поготово СКЗ као стару издавачку кућу са врло стриктно одређеним обавезама – најпре према нашем плавом Колу – у врло захтеван положај јер је потребно истовремено се тржишно профилисати и задржати нетржишни смисао.
Дугорочно гледано, ипак ће издаваштво морати да се избори за пажњу генерација које тренутно стасавају јер за разлику од телевизије, друштвене мреже фаворизују до те мере кратке видео садржаје да се људска пажња структурира на трајање од свега једног до два минута. Као што је сваком књигољупцу познато, то није довољно времена да се прочита једна страница текста.
Чему онда да се надамо?
– Искрено, не могу понудити одговор на то питање, али могу да кажем на чему радимо. СКЗ већ дуже време повећава своју присутност на дигиталним медијима јер смо свесни да су они главни извор информисања не само младих већ и средовечних и старијих читалаца. У том смислу, стварамо канале комуникације за које верујем да ће, додатно унапређени, допрети и до будућих генерација.
Разуме се, у целом том процесу никако не треба заборавити да је то све ствар технике, а не суштине. А суштина је да једино Срби могу водити рачуна о српској књижевности – нико други то неће радити уместо њих. Ово није таутологија, јер књижевност једног народа превасходно говори о његовим драмама, историјским искушењима и вредностима које су обликовале његов идентитет. Да ли то може да нам понуди страна књижевност? Апсолутно не, без обзира на то колико искуства савремени читалац у Србији дели са оним из Њујорка, Копенхагена, Загреба или било ког другог града на свету. Но, ту би ваљало поставити и питање: где су нестала велика књижевна дела која драматично осликавају наше постојање? Да ли се наша тзв. креативна класа заморила од историје (иако историја није од нас, напротив) или је читав транзициони систем обесхрабривао бављење сопственом културом сем негаторски или пригодно, што у суштини и није толико различито?
СКЗ је у време оснивања била први и прави модерни издавач међу Србима, са посебним местом и задатком у културном простору свога народа. Њени основни задаци били су да објављује и шири у народу најзначајнија дела старије, народне и савремене српске књижевности и науке, као и да упознаје српске читаоце са значајним остварењима светске књижевности свих времена. Захваљујући свом многобројном чланству које је живело у неколико тадашњих држава, убрзо је постала стожер окупљања српског народа преко значајних културних и књижевних вредности с којима га је упознавала. Зато је њена мисија одувек била колико књижевна и културна, толико и национална и друштвена. Какво је чланство СКЗ данас? Како све функционише данас? Шта Задруга нуди својим члановима?
– Све чињенице које сте навели, из историје СКЗ, проистичу из једне једноставне максиме Стојана Новаковића у коју сви ми окупљени око Задруге верујемо и данас – Уједињујмо се културом. Као и 1892, тако и 2025. године српски народ живи расцепкан у више држава, његова омладина школује се у неколико различитих образовних система, и још увек немамо јединствене уџбенике за српски језик, књижевност и историју, не само у целини српског народа него ни у самој Србији, а за време Стојана Новаковића сва српска деца учила су се из идентичне граматике. Ова чињеница нема везе са либерализацијом тржишта јер тржишни механизми не мењају граматичка правила или историјске податке, нити јединственост основног садржаја аутоматски значи и издавачки монопол.
Зато Српска књижевна задруга мора да сабира расуто. Један од начина је и чланство у СКЗ. Оно не омогућава само попуст на наша издања већ и прилику да се скромним доприносом (више детаља нека читаоци потраже на нашем сајту) помогне велико културно дело. Наших чланова има у свим државама где живи српски народ, а посебно бих овом приликом истакао и похвалио повереништва у Бањалуци, Подгорици, Никшићу, Бару и Косовској Митровици.
Истовремено, ми се сабирањем националне културе бавимо и кроз издавачку сарадњу, објављујући српске ауторе из Хрватске, Републике Српске, Црне Горе, а надамо се да ће се ова лепа пракса наредних година проширити и на остале околне државе. У том смислу, остварујемо сарадњу са Центром за српске студије из Бањалуке, Српским културним друштвом Просвјета из Загреба, Српским националним савјетом из Подгорице, Српским културним друштвом „Слово љубве“ из Бара и многим другим.
Какви су издавачки планови за 2025. годину?
– У предстојећој години очекује нас редовно, 117. плаво Коло, чије уређивање увек представља изазов јер је потребно пронаћи праву меру између савремене књижевности, историје, хуманистике, али и класичних европских и неевропских култура које скупа чине светску баштину. Кроз своју историју, најстарија издавачка едиција српске књижевности увек се трудила да оправда елитни, канонски статус и надам се да ће то бити случај и ове, као и година пред нама.
Наставићемо рад на едицији „Српска књижевност за децу у 30 књига“ објављивањем њеног трећег кола, у тешким условима које диктира прилична неисплативост овог пројекта јер је његов смисао у пружању поузданог водича кроз нашу књижевност за најмлађе, а не у забавном карактеру књига за децу. Публика ове едиције су наставници и професори, она је намењена школским и богатим кућним библиотекама, па се надамо да ће са побољшањем ситуације у школству и она заживети пуним капацитетом.
Главни издавачки пројекат, међутим, ове године представља наставак чувене задругине Историје српског народа у 10 књига. Још пре 30 година, академик Андреј Митровић написао је елаборат за наставак ове најважније синтезе српске историје, који би обухватао 20. век. Након деценија борбе, успели смо да претходне и ове године коначно започнемо рад на том пројекту захваљујући чињеници да је за то Задруга нашла разумевање код највиших државних инстанци. Међутим, наш главни извор подршке за ово дело биће претплата коју ћемо расписати у предстојећим месецима, а први том Историје српског народа у Југославији, који обухвата период између два светска рата, појавиће се на јесен.
На овој књизи ради тим од врхунских стручњака из области историје, књижевности, уметности и лингвистике, од Балканолошког института САНУ, преко Института за савремену историју, Учитељског факултета до Филолошког факултета у Београду јер ово није дело једног човека. Крајње је време да српски народ сабере искуство 20. века, а то је искуство живота у Југославији, и на основу њега створи стратегију за век пред нама. У њему не смемо имати никаквих илузија већ се руководити строгим историјским чињеницама и националним интересом – и када су чињенице повољне и када су неповољне по изборе које смо доносили у кључним догађајима претходног века.
Таква историја српског народа још увек није исписана и то је један од разлога идеолошке магле која и даље стоји над бившом заједничком државом, а коју морамо развејати ако хоћемо да разумемо на каквом месту постојимо. Зато је писање овакве историје лакмус тест како за државу и њену културну политику, тако и за СКЗ и њене читаоце. Надам се да ћемо га положити.

Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (16. априла по старом календару) у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су: Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Милан Јовановић Батут, као и други тадашњи значајни српски писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар, државник и филолог Стојан Новаковић, a за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је и аутор чувеног знака СКЗ.

Међу признањима која је Српска књижевна задруга добила за свој рад најзначајнија су: Орден Светог Саве првог степена, који је Задрузи за њену стогодишњицу (1992) доделио Његова светост патријарх српски господин Павле и Орден Вука Караџића првог степена, који јој је за сто десету годину рада (2002) доделио председник СР Југославије др Војислав Коштуница. Задруга је добила Вукову награду, као и Повељу Матице српске за допринос развоју српског језика. Па ипак, поред признања било је и притисака, а окупације су биле тешки ударци за Задругу. И за време титоизма оптуживана је да је средиште „националистичке опозиције“. Како је данас? Може ли све да иде глатко?
– У дугој историји Српске књижевне задруге постоје два периода када је њен рад био прекинут или само делимично и врло упитно настављен – Први и Други светски рат. У том смислу, она дели судбину српског народа. То се види и из чињенице да дуго након Другог светског рата њен рад није обновљен у пуном капацитету, али се види и по сменама њене управе седамдесетих, изузетно тешке ситуације почетком деведесетих, као и по врло неповољном положају у који је гурнута након 2000. године. У том смислу, као институција која свој рад подређује српској културној политици, Српска књижевна задруга је увек на удару сила које би да мењају свест српског народа, као и оних домаћих чинилаца који верују да је потребно деловати анационално, или пак сматрају да се судбина наше државе мора подредити уским партијским интересима.
Данас, Српска књижевна задруга има лепу сарадњу превасходно са Министарством културе, јер је коначно, изменама и допунама Закона о Српској књижевној задрузи (2019) и Закона о култури (из 2020) омогућена институционална сарадња државе и СКЗ, која је препозната као институција од националног значаја која „ужива посебну бригу“ (Закон о култури, чл. 21а, Службени гласник РС, број 6/2020). То, међутим, никако не значи да се СКЗ финансира искључиво из буџетских средстава, већ само делимично. Она опстаје и од улога својих чланова, продаје књига и донација наших пријатеља и добротвора, чиме се и на овај начин показује да је она део овог народа и културе.
Ми верујемо да српска културна мисија треба да буде изнад свих политичких сукоба и партикуларизама, и тога смо се доследно држали кроз читаву своју историју, захваљујући чему је Српска књижевна задруга била једно од ретких места, понекад и једино, које је спајало иначе непомирљиве противнике. Нажалост, увек постоје моћници који то не разумеју или се боре против саме идеје јединствене српске културе, али ми нећемо одустати од тог принципа.