БУДУЋА РЕПУБЛИКА ИСТРА?

Иако је први када треба Србији спочитати недостатак тзв. демократије, Загреб упорно ћути на све гласнију тежњу становника Истре за већом аутономијом и децентрализацијом земље. Шта остане од демократије када се обуче у одору хрватске „демокрације“ – и да ли је Истра будућа република, или ће бити тек аутономна покрајина?

По извештају Европске комисије, Хрватска је уз Грчку најцентрализованија држава Европске уније. Иако се сама Унија, помало лицемерно рекламира као наводна шира заједница регија, или унија међудржавних регија по коју је центализам опасан и контрапродуктиван, Хрватска никада није децентрализована, и то ни у склопу приступања ЕУ ни касније када је постала њена пуноправна чланица. Одређени политички субјекти унутар Хрватске који су у последње две и по деценије бојажљиво и на кашичицу заговарали идеју децентрализације, плашећи се пре свега одмазде Загреба, истицали су спремност да сачекају улазак државе у ЕУ како би на тај начин уз НАТО чланство њене грнице биле сигурне, па да се онда крене у поступак децентрализације, што се ипак, није десило, или прецизније, што званични Загреб никада није дозволио. Заправо сваки покушај да се наметне ова тема било у Хрватском сабору било у јавности, наилазио је на зид неразумевања и на моментално гушење таквих идеја у повоју.

ПОДРШКА ЕУ ЦЕНТРАЛИЗМУ ХРВАТСКЕ – Одговорност за „сечу аутономашких индиција“ коју спроводи Загреб у великој мери има и Европска унија (ЕУ) тј. њен центар Брисел. ЕУ, која преко разних фондова обезбеђује новац за рад бројних лица и организација у Србији и, директно или индиректно, заговара њено даље парчање или најмање федерализацију, у Хрватској не користи ни новац ни утицај за то. Слично политици Друге Југославије, ЕУ упоредо подупире федерализацију Србије и централизам Хрватске, ослањајући се на доста стару процену да разлабављена Србија и добро зашрафљена Хрватска најбоље штите Европу од утицаја Русије и православља.
То је вероватно разлог зашто немамо, или зашто не знамо за хрватску верзију Ненада Чанка, Динка Грухоњића, или за хрватску верзију југоносталгичних студената. Но, то не мења расположење народа на самим хрватским периферијама, а оно је тренутно најближе пуцању у Истри. Према одређеним проценама, да се у овом тренутку спроведе референдум, око 2/3 Истрана (Истријана) гласало би да њихова регија добије статус аутономне покрајине, или чак републике.
Уопштено, хрватски устав не познаје термин било какве аутономије, чак ни основне децентрализације која би бар економско одлучивање поделила између владе и нижих нивоа власти. Жупаније (њих 20) које чине Хрватску, су еквиваленти рецимо српским окрузима и искључиво представљају административно-географску поделу, каја има одређени значај у подели судке власти, али у сваком другом смислу, сведене су на пуку администрацију без икакве законодавне и извршне власти, и што је много важније, без икакве економске самосталности. Многи сугеришу да је између осталог и централизам Загреба у доброј мери и довео до тога, да упркос уласку у ЕУ, Хрватска бележи драматичан пад становништва широм земље, оснм у главном граду који се полако са широм околином ближи броју од милион људи. За разлику од Хрватске, Србија упркос свим својим проблемима, може да се похвали мањом стопом депопулације, али и чињеницом да има бар три релативно растућа града: Београд, Нови Сад и Нови Пазар, док се Ниш и Крагујевац крећу око позитивне нуле између два пописа. Такође, објективно треба рећи, да већина српских региона нису ни изблиза тако атрактивни као хрватски, и да су то чешће региони које треба издржавати, него што су региони који издржавају друге, или који су макар самоодрживи. Са Хрватском то није случај.

ВЕЛИКИ ЗАОСТАТАК ПРИМОРЈА ЗА ЗАГРЕБОМ – Ако је пад популације, стандарда и укупне привредне активности, из познатих разлога био очекиван за Лику или Славонију, таква судбина никако није смела да се деси Истри, Далмацији и Дубровнику. Сплит данас има готово исто становника као пре 40 година, док се остатак Далмације суочава са видљивом депопулацијом али и са деиндустијализациојм. Становници Далмације ван Сплита и становници Истре ван Пуле, имају готово дупло мања примања од становника престонице, уз пратеће доста теже услове живота, без обзира на невероватан потенцијал у виду можда и најлепшег дела целокупне јадранске обале.
Апсурд је и то, што сва приморска места у свим државама ЕУ осим у Хрватској, имају одређени степен аутономије, макар и на нивоу најужег локала. Таква подела уставних надлежности у Хрватској, неспорно највише штете наноси управо приморју, које номинално генерише солидан капитал, али са никаквим ингеренцијама у располагању истог. Према истраживању одређених европских агенција која су спровођена више пута у последњих десетак година, грађани Далмације имају животни стандар на тек 60 одсто од могућег спрам свог потенцијала. Грађани Дубровника стоје нешто боље, док је ситуација најгора у Истри, чији грађани према том истраживању живе на тек 55 одсто стандарда од оног који би реално могли да имају. Оваква процена, иако можда представља нетипичан начин истраживања уопште не чуди, ако се зна да на пример само Истра на годишњем нивоу у државни буџет уплати око 200 милиона евра више него што добије назад. Подаци који се тичу ПДП-а, а које ЕУ узима као најрелевантније (с правом или не) су такође, неумољиви. Просечан ПДП по глави становника Загреба је већи од 18 000 евра, Дубровника је 9 600 евра, Истре око 12 000 евра, док је ПДП Далмације изузетно низак, са просеком од свега 7 600 евра. Отуд и запажање да су Истра, Далмација и Дубровник „три краве музаре за млекарну Загреб“.

ИСТРА И ИСТОРИЈА – Истра, полуострво од непуних 4 000 квадратних километара, последња је територија која је припојена Југославији, и то тек након уласка југословенских партизана на полуострво 1945. године. Многи, поготово ван Хрватске, заборављају чињеницу, да Истра није била део прве јужнословенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно касније Краљевине Југославије.
Историјски гледано, Истра је у потпуности интегрисана у Римско царство на прелазу између 3. у 2. век пре нове ере. Након распада царства 395. године била је под контролом Западног Рима, макар доминантно, мада су њоме у каснијим вековима владали и Одоакари и Остроготи, али у једном приличном временском периоду и Византија. Последње три државе које су управљале Истром до краја Првог светског рата, биле су Млетачка Република, Краљевина Италија као Наполеонов сателит и Аустроугарска као потоња у низу, и то од почетка 19. века до 1918.
Према Угарском попису рађеном у Истри 1910. године, бројност популације била је нешто већа од 400 000 људи. од чега су се као два доминантна народа издвајали Хрвати и Италијани, затим су долазили Словенци као трећи по бројности, док су у мањој мери били присутни Немци, Аутријанци, Срби, Јевреји и други. Након слома Аустроугарске у Великом рату, Истру је заузела Италија, или како ће неки рећи: Истру је Италија вратила себи, а пун суверенитет над њом омогућен јој је Рапалским споразумом из 1920. који су потписали Италија и Краљевина СХС. Заправо, Рапалски споразум био је само билетерална италијанско-југословенска потврда Лондонског уговора из 1915. године. Са ова два документа, Италији је (наводно трајно) враћена Истра и то превасходно на основу истројиског права и културно-историјског наслеђа, које у контексту Истре као у ширем смислу дела италијанског наслеђа никада није довођен у питање.
Касније заузимање полуострва 1945. од стране југословенских партизана отворило је две контроверзе, које су и данас подједнако занимљиве, али и подједнако нерешене као и тада. Прва се тиче тзв. Фојби, или истарских Фојби, односно масовног и никада до краја расветљеног етничког чишћења италијанског становништва које се десило у највећем обиму до краја 1945. године, мада је у краћим епизодама трајало и до 1947. У току овог крвавог пира над Италијанима, убијено је најмање 20 000 италијанских цивила, од чега око 5 000 жена и деце, док је још око 100 000 цивила, такође, махом италијнске националности протерано. С обзиром на то да се радило о безочној одмазди над искључиво цивилним становништвом са циљем планског уништења биолошке масе тог становништва на датој територији, овај злочин по много чему испуњава елементе геноцида и после Јасеновца један је од највећих етнички мотивисаних злочина на простору бивше Југославије икада.
Поређења ради, Италија пре 1945. није вршила ликвидацију хрватског становништва, иако јесте, и то се мора признати, спроводила итализацију и делимичан, што институционални, што физички прогон Хрвата. Такође, није могуће повући паралелу ни са Фолксдојчерима или тзв. Дунавским Швабама у Војводини. Фолксдојчери јесу протеривани 1945. мада су у доброј мери након пада Трећег Рајха сами почели да напуштају домове, али свакако нису убијани. Поред тога, често се пренебрегава чињеница да су Фолскдојчери у Војводини углавном насељени у току 17. и 18. века и да они нису аутохтоно становништво Војводине, за разлику од Италијана у Истри који су апсолутно аутохтони домицијали овог полуострва.
Друга и дан данас неразјашњена, или „неразјашњена“ дилема је: Зашто је одлучено да југословенска војска у свом једином походу ван своје матичне територије заузме Истру у корист Хрватске и нешто мало Словеније и тиме ризикује трајно нарушавање односа са једном утицајном западном државом каква је Италија, која је упркос својој доминантно фашистичкој улози у Другом Светском рату ипак, имала и прилично јак антифашистички покрет, или другим речима: зар није било логичније заузети Скадар од неспорно фашистичке Албаније, а у корист Србије и Црне Горе, или заузети делове Шоплука од фашистичке Бугарске у корист Србије? Ова дилема је само наизглед дилема, и чини се да је истина позната свима и сведочи заправо о правој улози али и о статусу који је Хрватска имала у обе Југославије, посебно у другој, али и каква је била права природа те државе.

ИСТРА И ВОЈВОДИНА – Југословенске републике, пре свих Хрватска и Словенија, постепено су хомогенизоване, и суштински су стваране као државе у држави са намером да једном могу да функционишу, не само као независне, већ као у потпуности заокружени ентитети без било каквог унутрашњег спора, док је, у исто време, само Србија дезинтегрисана до нивоа ругања и поништавања њених жртава у два светска рата, посебно до нивоа поништавања њене победе и жртве у Великом рату.
Речено се најбоље види на примеру југословенских устава; на примеру децентрализације Србије и строгом централизма у осталим републикама, што нас доводи до феномена „покрајина“: до неспорне аутономије за Војводину, али са спорним овлашћењима на основу Устава из 1974. и до свеукупно спорне аутономије за Косово и Метохију, односно, до непостојања покрајина у осталим републикама. За легитимитет војвођанске аутономије је већ речено, она није спорна, и њу је Војводина вољом народа унела у Србију, али Уставом из 1974. и Војводина и Косово, су дефакто добили овлашћења република.
За Косово и Метохију, искоришћен је тзв. етнички принцип због бројности Албанаца. Зашто исти принцип није искоришћен на примеру Албанаца у Македонији? На примеру Војводине, говорило се о историјској специфичности. Зар Котор нема историјски и сваки други спецификум у односу на Плав, Гусиње или Никшић? Зар не постоји специфична разлика између Охрида и Битоља, па где су или где су биле те покрајине у другим ЈУ републикама како би се очувале унутрашње етничке или историјско-културолошке границе? Ипак, изнад свега, да ли на простору бивше Југославије у односу на свој републички центар постоје специфичније регије од Далмације, Дубровника и на првом месту, од Истре? Сваки рационалан и реалан одговор би вероватно гласио: не.
Уопштено, какво би било поређење између Војводине коју Загреб често узима у уста спочитавајући Србији недовољну аутономију за покрајину, и Истре, тако специфичне и другачије, а без икакве аутономије. Војводина је у састав Србије ушла након победе њене матичне државе у Великом рату. Истра је у састав Хрватске ушла након победе Југославије (а не Хрватске) у Другом светском рату, уз свакако допринос Хрвата, али и уз упоредо постојање НДХ. Даље: Војводина је у састав Србије ушла на демократски начин, посредним референдумом, тачније вољом Скупштине (Срема, Бачке и Барање) чији су делегати бирани гласовима народа. Штавише, присаједињење Војводне Србији, пратио је најдемократскији могући процес тог доба, јер су делегати бирани уз право гласа свих грађана, били су заступљени сви народи, а међу делегатима, било је и делегаткиња, односно, жена. Насупрот томе, Истра је заузета војном силом, противно међудржавним споразумима, и на територији Истре никада није спроведен референдум о њеном статусу.
Такође, Србија у Војводини није пореметила њену мултиетничку структуру нити је спровела погром било ког народа, што Хрватска као део Југославије, свако јесте учинила у Истри. Ипак, изнад свега: након Велике сеобе Срба, Војводина је без икакве дилеме постала „Нововековно Косово“, центар српске слободне мисли, духовности и образовања. Постала је место зачетка великих српских институција новог доба и њен значај за целокупно српско биће је много већи него што су и сами Срби свесни те чињенице. Истра, никада није имала тај значај или сличан допринос у контексту Хрватске. Истра је била тек територија на којој живе Хрвати, али је свакако и била и остала аутентична и своја, само без икаквог признатог спецификума и без икакве аутономије.
На крају, остају два отворена питања. Прво: Да ли ће Загреб дозволити становницима своје регије да сами демократски први пут одлучују о својој судбини? И друго питање, које се тиче саме демократије. Да ли су она права демократија и хрватска „демокрација“ синоними, једно те исто, или се заправо ради о крајњим антонимима? Видеће се. Можда баш на примеру Истре.