СВЕТИ САВА И СТУДЕНТИ НА МЛЕЧНОМ ПУТУ (1.део)

Похвално слово просветном наслеђу Светог Саве и његовом наставку у слободном духу студентске побуне: Површно тумачење актуелну студентску педагогију слободе види само као прилику за сплеткарење и неку комбинаторику сопствене користи, као нешто већ виђено да би је тако угушило већ у сфери идеја. Супротно томе, студенти не устају због нацртаних политичких циљева, већ против атмосфере пандемонијума, дивљег безакоња, установа и поретка незнања и неправде

Ово је похвално слово просветном наслеђу Светог Саве и његовом наставку у слободном духу студентске побуне. Она је тако неочекивано избила крајем 2024. године и проширила се попут пожара 2025. да нас је намах ставила пред тежак задатак да схватимо и њу и себе. Питања које она поставља су толико узнемирујућа да је нагонски одговор догматског дремежа да се ослободи духа овог бунта сводећи га на протесте 1968. и 2016. или на префарбани пуч 2000. године. Та привидна нит с левичарским и неолибералним идеологијама које су стајале иза испразних политичких максима претходних протеста превиђа да је овог пута борба усмерена много дубљим слојевима духа времена. Површно тумачење ову студентску педагогију слободе види само као прилику за сплеткарење и неку комбинаторику сопствене користи, као нешто већ виђено да би је тако угушило већ у сфери идеја. Супротно томе, студенти не устају због нацртаних политичких циљева, већ против атмосфере пандемонијума, дивљег безакоња, установа и поретка незнања и неправде. Они не траже још један нови поредак, више марксизма или више неолиберализма, пуку смену власти због неког новог вида ропства, већ не пристају на таму и пустош који остају иза варки мађионичара друштвеног пакла.
То се зове буђење и зато се ова побуна битно разликује од претходних. У складу с тим потребан је храбрији приступ и теоријска побуна која ће се пробити изван граница стандардних рационалистичких погледа. Ако тако ослободимо мисао, појављује се један неочекиван, потиснут, али пресудно важан чинилац. То дејствујуће начело је Свети Сава, кога и као оца српске просвете прослављамо упркос свим затирањима и овог 27. јануара. Можда изгледа нескладно повезивати Светог Саву и студенте који се данас боре против тамних коридора моћи јер изгледају као два у времену јако удаљена животна пута. Међутим, у студентском свету већ имамо пример да је то могуће. Ова дешавања су слична подухвату забрањеног „Речника технологије“ који је, парадоксално живописан у форми српског средњовековног рукописа, говорио о будућности технологије: забрањен је јер је служећи се прошлошћу стргао копрену с лица будућности. Постоји у томе нека скривена аналогија чија делотворност ће постати јасна у времену које долази. Писали су га 1981. побуњени студенти Универзитета у Београду који су слободом руке и знања развејали илузије технологије и у то име тражили да се разбије огледало. Они су одбили да поистовете памћење, које се односи на прошлост, и сећање које обухвата све три категорије времена. Платон још давно види да је цело наше искуство и сазнање заправо сећање које нам је, како би рекао Кант, дато априорно, пре сваког искуства. Памћење је музејски експонат док је сећање потопљено у васионо осећање које му даје живот. Време тече као крвоток сећања где се све што је било или није не губи на други начин, осим заборавом.
„Речник технологије“ је ипак победио незнање јер данас много година после представља стожер мисли ослобођене технолошких привиђења. Време ту ништа не мења. Слично томе ослобађањем ланчане реакције енергије слободе студенти су учинили да се Свети Сава, као стожер чисте слободе, пробуди поново у сећању. Они су га спонтано ослободили из музеја историјских фигура и вратили матици живота. Ако и нису знали његово слово, јер је дугим вековима на разне начин сакривано, нити га исписивали на транспарентима, они су поступали у његовом духу који је претежнији од сваког слова. Из магле прошлости он се тако вратио у непролазну садашњост. Студенти чине управо оно што Свети Сава понавља у „Карејском типику“ да

Сваки који хоће да спасе себе треба да иде уским и тесним путем. 

Чини се да није могуће језгровитије описати њихово дело. Они су напустили широк пут заводљивих привида и лажних обећања и кренули да уском стазом ослободе отету истину. Свети Сава својом политичком мудрошћу јасно оцртава тај пут:

Ни на десно, ни на лево, него по сили, колико ко има снаге, царским путем теците, сетивши се што јесте. 

Ова реченица је више од обичног политичког упутства, она је чаробна формула. У замршеном лавиринту политичких подела, лажних пророка, кривих путоказа, стрмоглавих странпутица постмодерног друштва у чему је тешко се снаћи, ове Савине речи делују као поуздана Северна звезда непомерљивог положаја која никада неће издати морнаре на пловидби. Зна се где је север, а где југ, а у покушају да се то релативизује и замагли неминовно се губи оријентација и брод тоне. Само огромно искуство политичности могло је да напише те редове да би прикупило енергију која се расипа на погрешне путеве и оскудна виђења. На то Свети Сава додаје и упозорење знајући где се налазе замке у које се може упасти:

А само на једно пазити: по врлини живети и ништа друго; ако је могуће – дисати спасоносном речју, и свим што је на сазидање душе и на корист. 

Не дишу ли сада студенти том спасоносном Савином речју? Не саздају ли душу наспрам скрхане станице опште погибељи? У том подухвату пресудно је сетити се себе, а то се указује тек када устајала енергија почне да тече. Јер дух или дах теку царским путем као вода, најчистији извор живота. Нема духа и дисања без воде, и зато су прво воде у равници отете и бачене индустријском отпаду, потом планинске у тамницу гвоздених цеви, а онда је поткопани свет без даха и духа почео да се руши. Не треба превидети воду и искључити је из историјских токова као неживи „објект“. Ништа погрешније, јер живот, животни дах, покретљивост су њена суштинска својства која воде прочишћењу и победи над природним и друштвеним талогом. Због тога Свети Сава помиње „течење“ и зато то повезује с дахом. Вода је исконска сила. Није случајно да је, како сам језик каже, бит небеског свода заправо вода.

Уз ово изгонити од вас извор свих зала, то јест љубав према новцу 

Ова мисао вреди и за данашње неолибералне идеологе. Да ли је она можда превазиђена? Историчари воле да мисле да проток времена одваја делове суштине у посебне временске оквире који својом посебношћу хране таштину људских бића да су дошли тамо где нико пре њих није био. А искушење је увек исто изнад распарчане целине.
Следећи у духу ову мисао студенти су одбили мито за куповину станова, нису прихватили пакетиће „боље будућности“ и незаражени страхом и стрепњама ходају упорно уским и тесним путем. Докле год иду биће добро јер не прихватају оне који сеју леве и десне лажи покушавајући да их угурају на широки пут који никуда не води. Поштовање изазива њихово неприхватање фантома опозиције да као биовампири преузму њихову енергију и да је лажно представе као своју. Бивша ректорка Универзитета у Београду говорећи о студентском покрету надмено каже „да је време за политичке чиниоце да преузму ствари у своје руке“. Таква брутална експропријација нечије материјалне, интелектуалне и моралне својине је чиста крађа. Она једноставно не питајући било кога, без скрупула отима оно што јој ни по чему не припада. Покушавајући да од протеста направи своју колонију показала се и као предатор и као плагијатор онога до чега су студенти дошли својим идејама, борбом и жртвом.
Студенти тако заиста иду по сили царским путем који им даје снагу јер се налази између привидних супротности које их маме да би им у пећини лажних циљева увек различито прерушена зла чаробница Кирка у пози опозиције испила крв живота. Царски пут није асфалтна аутострада, већ уска стаза јер само на њој има снаге и енергије за победу над злом. А потврда да су студенти на царском путу је њихов презир према онима којима је од живота једино остала љубав према новцу, било да је метални, папирни или електронски. Према онима којима је душа у новцу јер им није средство размене, већ олтар пред којим се клањају и као некада приносе људске жртве. Убиство у Рибникару је људска жртва на олтару мрака, као и масовно убиство на железничкој станици у Новом Саду, као и убиство целе породице војним возилом на Ибарској магистрали. Све је упаковано у фолију случаја, али се иза тога јасно види намера која се скрива.
Свети Сава каже да је мрачна љубав према новцу извор зла које уништава живот. Политичким демонима све је само прилика да се домогну новца, њихова свест не може да појми опште добро. Она зато само расејавају клице смрти и распињу човека на голготи железничке станице или основне школе. Воз је њихов омиљени симбол којим плаше неуке да ће закаснити у „развоју“ и да мора да се без душе трчи све брже да би се прикачило за композицију. Али на округлој Земљи стиже се само на место одакле се пошло. Та реторика напретка је пала, јасно је да више нема где да се стигне када се свод овог света сруши. Пут више никуда не води осим ка вештачком имагинаријуму будућности.
Када хипнотички замајавање трчањем стане, када престанемо с бунилом о тамо и онда, када се вратимо у равнотежу, простор и време као ствари по себи намах постају наши. Само у равнотежи можемо да се сетимо шта јесмо. А сећање је темељ живота јер човек без њега дословно не постоји осим као биоробот. Зато су сви падови надстрешница, стрељања по школама, селима и путевима, реални и метафорични, усмерени ка брисању сећања што је као damnatio memoriae била најстрашнија казна у Римском царству. Пад надстрешнице су они који све раде због новца брижљиво припремали да би могли да посеју смрт и казне нас брисањем сећања, падом у таму и омаму, јер они други задатак немају. Зато у долини Јадра сумануто подржавају копање рудничких тунела у подземни свет с јадним економским оправдањем просјачког добијања 5 посто рудне ренте од профита који ће увек бити исказан негативно. Није ту разлог економија, већ злурадо орање за семе смрти. Зато је студентска побуна пре свега одбрана живота у свим видовима.
Студенти су нехотице, борећи са смртољубивом политиком, заправо открили излаз из тунела опсена које извлаче живот из света. Лево и десно, горе и доле, свуда су постављена огледала која преварно дочаравају путеве и циљеве. У тим рефлексима може се заувек залутати с опсесијом кретања у бескрајном свету док је реч само о соби с огледалима. Политика и технологија изградња кавеза с огледалима превара и заблуда су на врхунцу.
Када то схватимо, намах видимо у чему је права борба. Не на десно или лево накривљене привиде, већ ка ономе из чега сва обмана извире. Али у свету заробљене свести то није ни мало лако видети јер је мрежа варки затворила поглед ка Северној звезди и свела увелу стварност на привидне супротности без средишта. Врло лако је по ко зна који пут погрешно поставити циљ. Да се то опет не би десило, потребно је нешто заиста велико, можда највеће у другом миленијуму. То је колико можемо да видимо једини догађај слободе који није компромитован историјом. Савршена мисао слободе Светог Саве је оно што може да затвори круг и доведе истину до идентитета. Протеклих 800 година ту ништа не мења јер теологија није историја. Када га отмемо из времена и музеја историје, од оних који пуких 800 година виде као затворски зид који нас раздваја, видимо да је он успео да победи таму моћи и да то може и сада.
Свети Сава није владао јер је стајао над војскама. Он је под стегом провиђења побеђивао чудима чији ток се није зауставио ни после истека времена. Шта је год учинио, било је чудо. Небо се спуштало на земљу да би развезало све замршене земаљске чворове од којих живи историја. Као што је потом и Србија своје победе задобијала чудом. И као што је њен вековни и миленијумски опстанак чудо. Просветитељски свет разум је уздигао као нову веру јер није могао да схвати и прихвати чуда. Али чуда се ипак догађају, не треба бежати од њих чак и у овом испразном свету који свему зна цену, а ничему вредност. Хераклит упућује да ако не очекујемо неочекивано никада га нећемо видети. Управо то неочекивано дешава се сада и ко има очи нека види – једна критична енергија свести измакла је контроли тајних служби и јавних политика, прошла је између res publica и res occulta текући путем своје слободе. Ако тражите чудо, ту ћете га наћи. Ако вам је лакше назовите то случај, или спонтаност, или синхроницитет, или словесност, или аналогија… Свеједно како га назвали, само га видите и осетите да је мисао Светог Саве непролазна и да време ту ништа не може да промени. Врата су отворена иако ће многи навикли само на странчарење и наводне циљеве приговорити да студентској спонтаности недостаје вођа и јасан програм, да је све ово само рад мрачних сила, да ће се све завршити на познат начин преузимањем власти лукавих и покварених лакеја. За њих као да овај свет покреће ђаво, а не Бог. Можда ће у некој временској мери овај студентски талас нестати да би енергију предао следећем, али ствар преображаја је завршена у језгру друштвене свести и то никаква сила више неће моћи да поништи. Сада се унутарњи пут самосвести отворио пут без обзира на било какав политички исход. Политика је другоразредна делатност у односу на преумљење, које се већ догодило, и на симболичку раван слободе коју представља Свети Сава. Велико просветљен дете кроз такву метаноју прошао је већ са седамнаест година и то се после није могло избрисати. Узалуд су га спаљивали Турци, забрањивали комунисти, одбацивали либерали. Сећање је увек било јаче јер после свих тих неуспелих потирања у Светом Сави се сабирала укупна стварност српске слободе спрам империјалних и идеолошких фантома.

Крај у наредном броју