Србија и Америка

Упињући се да успоставе што боље односе са САД, све до стратешког партнерства, власти у Београду превиђају Кисинџерово упозорење да је пријатељство са Америком погубно, што се свакодневно доказује у пракси
Народна пословица каже „да кога су змије уједале, он се и гуштера плаши“, а искуство је показало да ко год није извукао поуке из прошлости, њему ће се прошлост понављати у будућности. То је нарочито важно у политици јер занемаривање овог народног упозорења може имати напоправљиве последице. Па ипак, политичари које краси дуг језик и кратко памћење занемарују ову народну мудрост, трудећи се да, стављајући прошлост у други план, граде нове односе са онима чије „змијско лице“ тешко да се временом променило.Тако се уз појам партнерство све више јавља придев стратешко, девалвирајући његов прави смисао, претварајући га у обичну паролу јер се појављује и где му јесте место и где није, нарочито у односима са земљама које у ту категорију не би могле бити сврстане ни по којем критеријуму, нарочито не због њиховог односа према Србији, у коме се у дужем временском периоду испољава значајан анимозитет.
Србија и САД су минулог викенда потписали споразум о стратешком дијалогу, током посете заменика државног секретара за управљање и ресурсе САД Ричарда Верме Београду. Прецизније речено ради се о стратешком партнерству као дипломатском средству које САД имају у спољној политици где, препознајући државе партнере, успостављају стратешки дијалог. Није само јасно зашто се то потписује са администрацијом којој и буквално за неколико дана истиче мандат.
Споразум је потписан одмах после најновијих америчких санкција, које су овај пут директно уперене и против Србије, гађајући Нафтну индустрију Србије (НИС), иако Американци то, реда ради, негирају и тврде да се то односи само на Русе као власнике НИС-а. То баш и није у духу пријатељских односа, поготову стратешког пријатељства на коме се инсистира. Као да се на самом старту, са потписивањем споразума о стратешком дијалогу, илити пријатељству, обистинила својевремена изјава Хенрија Косинџера да „бити непријатељ Америке је опасно, а бити пријатељ Америке је погубно“. Уосталом, како градити стратешко партнерство са било којом земљом која је признала независност Косова и Метохије, док та земља не повуче одлуку о признавању.
СКОРОЈЕВИЋИ „Некада ми из силне жеље да унапредимо односе и идентификујемо оно што нам је заједничко, склони смо залетању, да у једном часу егзалтирано реагујемо, да причамо о стратешким партнерствима са Америком. А, никако да имамо меру и зато долази до тога да се разочаравамо, олако заборављамо, а то није одлука стабилности. Често се скоројевићки понашамо“, рећи ће за РТ Балкан некадашњи министар спољних послова Живадин Јовановић.
Његов колега, такође накадашњи амбасадор Владислав Јовановић, каже да је непремостив камен то што САД признаје тзв. Косово и да САД мора да ревидира тај став ако хоће односе на здравим основама. „Развој међународних односа то намеће. Цео свет се накострешено поставља према случају ‘Косова’, јер после проглашавања ‘Косова’ као суи генерис случаја, испоставило се да у свету има још 100 ‘Косова’. САД ће у једном тренутку морати да схвати да јој се не исплати да због мањег изгуби веће. Србија је у сталном економском и јачању међународног угледа и значајнија је интересна тачка за САД него тзв. Косово које се копрца у сопственим проблемима и које нема никакве шансе да уђе у међународне организације без пристанка Србије“, рекао је Јовановић, такође за РТ Балкан.
Поборници овог споразума ће рећи да Србија такво партнерство има са Пекингом, Москвом и ЕУ; да то подразумева успостављање оквира за даље односе, што значи да ће се српска и америчка страна договорити у области на којима ће се радити у наредном периоду. Шта више да се на тај начин употпуњује стратегија „четири стуба спољне политике“ јер сада имамо стратешке односе са Кином, Русијом, ЕУ и САД. Само што Кина и Русија своје односе са Србијом ничим не условљавају, док ЕУ и САД то чине свесрдно и бездушно.
Енергетика ће бити једна важна тема у оквиру стратешког дијалога, што се видело још у септембру прошле године када су министар спољних послова Марко Ђурић и подсекретар САД за економски раст, енергетику и животну средину Хозе Фернандез потписали у Вашингтону Споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике између Републике Србије и САД. Ђурић је тада рекао да „Споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике шаље снажну поруку о посвећености Србије унапређењу укупних односа са САД, и сама реч стратешки говори о томе да смо овим кораком још један корак ближе стратешком партнерству и стратешким, добрим, квалитетним, дугорочним односима са САД“, изражавајући наду да је ово први у серији стратешких споразума између Србије и САД који ће унапредити укупан карактер односа двеју земаља. Додатно, САД су се јасно изјасниле, поред залагања за зелену транзицију у Србији да им је стало и до бакра и литијума којима наша држава располаже. С те стране је увек стизала подршка српској власти, док је изричито била против оних који се залажу за обуставу програма литијума.
Када се ради о „значајним инвестицијама“ у области „обновљивих извора енергије“ од стране америчких компанија, опрезни и скептични аналитичари то тумаче као захтев САД да њихове компаније добију послове, пре свега у два пројекта хидроцентрала у Србији, иако су њихове понуде знатно скупље и неповољније од конкурентских. Ту је важна улога и оног инвестиционог рејтинга који је Србија добила, мада су све те агенције за процену рејтинга америчке. Искусни и упућени ће рећи да су кредити на билатералној основи (не на тржишту) много повољнији, а ту, тврде, највећу улогу игра наша сарадња са Кином и Русијом, али и свим другим државама које нису и неће увести санкције Русији. Камата по таквим споразумима је дупло мања од оне на тржишту капитала и када вас САД тапшу по рамену. Није занемарив ни чисто политички аспект, јер запажања иду у правцу форсирања наратива о наводном битном побољшању односа Србије према САД , док с друге стране се истовремено уноси раздор у српски народ. Нарочито на линији Република Српска-Србија. Ето, док Српска додељује орден Путину, Србија јача односе са САД.
МИСАОНЕ БРАВУРЕ И данас се треба подсетити тадашњих Ђурићевих мисаоних „бравура“ које су биле предмет поспрдних коментара на рачун овог „мистер смешног“, како Ђурићу тепају када га пореде с ликом познатог британског комичара, због његовог закључка да „ово партнерство није само енергија. Ради се о јачању нашег односа са САД, непоколебљивим савезником, док истовремено стварамо будућност у којој наши људи напредују, наша економија расте, а наша животна средина је заштићена кроз нашу непоколебљиву посвећеност енергетској диверзификацији и одрживости.“
Да ли та диверсификација сада подразумева отклон од Руса и замешатељну папазјанију са НИС-ом? Јер, да поновимо из једног „Печатовог“ уводника Љиљане Богдановић, „Америка јесте деценијама непоколебљива у тежњи да се Србија потпуно и непоколебљиво одрекне Косова и Метохије. Америка јесте непоколебљива у тежњи да Србија покида све везе са Русијом и да јој уведе санкције (…) непоколебљива у намерама да овде створи такозвани воук систем вредности који би потпуно уништио све традиционалне и вредносне темеље ове земље (…) непоколебљива у остварењу циља да се у Србији уведе тотални медијски мрак тако што ће бити забрањени сви медији (пре свега руски) који говоре другачије од тоталитарне агенде њихове дубоке државе (…) непоколебљива у намери да непрекидним хибридним акцијама и капиларном мрежом сарадника, тресе власти у Србији како би је натерала да промени политику.“
„Круна“ Ђурићевих говорних бравура и снисходљивог односа према Вашингтону, где је био амбасадор, његов је закључак да је „извесни напредак Бајденове администрације било је именовање дипломате ветерана Кристофера Хила за амбасадора САД у Србији“. Истог овог Хила који сада напушта Београд, у који је дошао са епитетом „Холбрука у рукавицама“, не изневеривши га за ове непуне три године.
Та, сада одлазећа администрација, према којој министар Ђурић има тако патетичан и снисходљив однос, повукла је последњи потез, који би се могао описати познатим изразом – „после мене потоп“. То се не односи само на домицилну активност, како би се њиховом наследнику, новој администрацији с Доналдом Трампом на челу, оставио што горчи „колач“ и бар почетно батргање са непланираним изазовима, већ и на међународном плану, са истим циљем, ако не и са нешто ширим и дугорочнијим захватом, бар када су санкције у питању.
Бајденова администрација је кренула у нове, далеко оштрије санкције против руске трговине нафтом, односно најобимније санкције против руског енергетског сектора, у покушају да додатно појача притисак на Кремљ и тиме отежа положај Доналда Трампа, нарочито због његове најаве да ће окончати сукоб у Украјини. Уколико би Трамп после инаугурације и желео да укине санкције Москви, за то би му било потребно одобрење Конгреса. Да су Бајден и његов управљачки тим наклоњени све агресивнијим акцијама показало се када су дозволили Кијеву да користи америчко оружје дугог домета за нападе на циљеве дубоко у Русији.
Нове санкције Русији, које су уведене у координацији са Великом Британијом, усмерене су на два велика произвођача нафте – „Гаспромњефт“ и „Сургутнефтегаз“, као и на њихове подружнице и ентитете који пружају услуге осигурања и транспорта. На листи је и више од 180 бродова који су наводно коришћени за транспорт руске нафте упркос западним ограничењима, које су САД описале као „флоту у сенци“. Очекује се да ће санкциони блок циљати и појединце укључене у трговину, а све са циљем да негативно утичу на раст руске привреде и, како кажу, на тај начин умање способност Москве да финансира своје војне операције.
Док су за Владимира Путина санкције изазов које су, како каже, заслужне за јачање домаће индустрије, нове америчке мере брзо дижу тензије у трговини нафтом, чија цена је већ повећана за неколико процената (узгред то повећање иде на руку Русији, јер ће само на цени додатно зарадити). Утицај санкција на цене нафте признаје и Бела кућа али, да је другачије не би било ни максиме „после мене потоп“.
САМО НЕГАТИВНЕ ОПЦИЈЕ Стручњаци већ упозоравају да нећемо имати нафту уколико не овладамо већинским власништвом НИС-а, али да то значи и угрожавање јавних финансија и кредитног рејтинга земље. Као решење проблема економисти наводи две опције – или да Србија преузме већинску контролу над НИС-ом или да уведе санкције Русији како се та „компанија не би дирала“. Проблем је што још увек нико не зна шта тачно ова мера из Вашингтона подразумева, због чега следе бројни разговори и са Американцима и са Русима мада, искуство говори, да су све мере, одлуке или споразуми срочени тако да их онај ко их користи и намеће може тумачити како хоће, како би вршио додатни притисак и уцену.
Ако Србија буде поштовала закон у потпуности, уклониће потпуно руски капитал, поручио је помоћник америчког државног секретара за европска и евроазијска питања Џејмс О’Брајан усред Београда, а поводом увођења санкција Нафтној индустрији Србије. „Ми не желимо да Русија управља овом кључном фирмом у Србији. Дакле, једини начин да ризик буде нула јесте да удео руског власништва буде нула. То је позиција с којом улазимо у овај разговор…“, указао је О’ Брајан.
Многи сада очи упиру у Доналда Трампа и његове потезе према одлукама Бајденове администрације, пре самог изласка из Беле кућа. Трамп ће сигурно многе од њих поништити, што је јавно обећава. Пре свега оне одлуке које се односу на унутрашња питања Америке, због којих је и добио изборе.
Када се ради о спољној политици, санкцијама пре свега, питање је како ће Трамп поступити. Према Балкану је водио врло „трауматичну“ политику, не дирајући у основне постулате америчке политика када је тзв. Косово у питању. То значи да је Балкан и даље поље надметања геополитичких сила и да, са становишта америчке администрације, ту мора бити потпуна доминација САД-а. Присетимо се само оног фамозног састанка у Вашингтону, када је Србија пристала да прихвати Јерусалим као главни град Израела, Израелци истовремено признали самопроглашено Косово, што се коси са њиховом политиком на властитом терену, а ми добили – ништа.
Не треба заборавити да је Трам у свом првом мандату увео Русији много више санкција него Бајден. Није ли он био и велики противник изградње гасовода „Северни ток“. Зашто сада не би искористио такав адут, који му „уваљује“ Бајден и користио га у складу са тренутним циљевима и интересима. Наравно, била би велика срећа када би Трамп те слутње одмах по Светом Јовану (инаугурацији) оповргао.
Ако наши званичници не држе баш до народних мудрости о змијама и гуштерима, онда би требало бар да много више респектују и уваже изјаву Хенрија Кисинџера о америчком пријатељству јар, овај стари политички и дипломатски „вук“ јако добро зна шта је рекао.
Човек мора да буде бесан због потеза своје, српске администрације, који на на све личе сем на мудре и промишљене. Вучић уопште није глуп али су му потези и више него глупи. Па о чему се овде ради? О снисходљивости према таквој сили којој се ништа не одбија? Пред којом главу треба зарити у песак а понудити све остало, на милост и немилост? О силној жељи да га тапшу по раменима они који би да му отму све што у земљи вреди, по било коју цену за земљу, после разбојничке отимачине дела територије? Стварно, какве „стратешке“ уговоре потписује са одлазећом америчком администрацијом? Малоумно, зар не? Какве енергетске споразуме за вишеструко вишу цену! Чуђењу нема краја!
Добро је говорио Кисинџер! Очити и стравични пример који потврђује његове речи је Украјина. Зеленски Америку зове пријатељем и партнером Украјине, а из сопствене користи Америка је уприличила рат који је разбуцао и убио Украјину, све бацајући око на њена рудна богатства и плодну земљу. Пријатељски, наравно!
Смешан је и мали Марко који говори – оно што му се наложи да говори, колико год апсурдно било!
И на шта се своди наша вештина вођења државничких послова? На глупо и апсурдно? На удворичко и капитулантско? Па свака би домаћица све боље испословала – у своју корист и са више достојанства! – ослањајући се на проверене ПРИЈАТЕЉЕ.
Честитке господину Иконићу на изванредном тексту.
С моје стране један хипотетички разговор:
“ Вучић Трампу; Господине председниче користим ову прилику да вас подсетим да ми с вама имамо потписан споразум о стратешкој сарадњи.
Трамп Вучићу; Нисте добро разумели споразум о стратешкој сарадњи. Ви морате урадити све што ми од вас затражимо.
Вучић Трампу; Добро у реду, хвала вам на разјашњењу. Трудићемо се свим силама да изађемо у сусрет вашим захтевима и још више од тога.“