ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
ОБЈАВЉЕНО 07/01/2010 |
ИНТЕРВЈУ СВЕТИСЛАВ БОЖИЋ

Композитор, професор ФМУ и писац Светислав Божић (1954) јединствена је фигура у српском уметничком сазвежђу: као стваралац, признат и високо позициониран у свету и код куће, он дела опчињен традицијом и музичким памћењем зачетим у „величанственом духовном левку византијско-словенске цивилизације“, а као интелектуалац, недвосмислено и бритко, јавно и гласно, говори са позиције националног мислиоца
У разговору за „Печат“, нисмо посебно тематизовали његово богато музичко стваралаштво и сарадњу са светском извођачком елитом, нисмо говорили о његовим музичко-сценским делима за која либрета пишу наши најзначајнији савремени писци, нисмо помињали ни недавно штампану, запажену, а од „друге Србије“ тек јетким коментарима пропраћену, књигу есеја „Жамор лета 2006“. Говорили смо о актуелним и драматичним приликама у српском друштву и култури, бележећи поетску и езоповску разиграност, којом је заоденута јасноћа и прецизност његове критичке речи.Резервисани сте према медијима, ретко говорите за новине. Због чега?
Чести говори у јавности производе јалову индолентност мисли и убацују у етар ужеглу и рутинирану менталну визију говорника. Новине имају огромну снагу али што је парадоксално њих и разумеју снажни. Они мање креативни и неизнијансирани – уколико не саучествују у рубрикама попут писама читалаца – слабо распознају поруке те њима и не вреди говорити, нити због њих мрчити хартију и левати мастило. У нашем архипелагу новине или подилазе читаоцу слабе менталне фреквенције (чак таквог с љубављу и колосалном посвећеношћу стварају) или пак предозираном сериозношћу улазе у простор постакадемске отмености циљајући на ону зрелу писменост и зрео ум – чега је мало на земљином шару. Стабилна формација ума – како појединца тако и на разне начине покренуте масе – предуслов је креативног говорења које се из таквих стања може дејствено материјализовати у лику добрих идеја, а знатно ређе и корисних решења којима се превазилази ментални мук и импотентно тралалалисање расутих мисли.
Верујете, дакле, да има „креативног говорења“ у нашем медијском простору?
У нашем медијском простору (аудиовизуелном, електронском и гутемберговском) предоминантна је активност бесмисленог распуцавања празнине којој тон дају псеудовестернизована и неселективно оријентализована инкарнирања просута из менталног дизајна најчешће пренадражених водитеља, који су чули да је осмех на искривљеним уснама најбоља улазница за срце и душу гледаоца. Отуда се – уз ретке изузетке – већина компактних људи клони тог провинцијалног корзоа лудости, препуштајући понеком занесеном политичару право на предизборну илузију и наравно сујетом узбуркани ауторитет не би ли сутрадан, у перивојима свог осунчаног кабинета, угледао осмех испразног и јаловог удвориштва тренутно посилних али не и оданих саветника, интимуса, једном речју васколиких прегалаца. Огромно поље нове планете која је промовисана у Србији, поље естраде, та громада нашег ужаса на којој се прича, пева, храни, лумпује, те оргије дојучерашњих грађевинских радника, одбеглих дама, пропалих гитариста и хармоникаша, те сенке али и колонаде и каријатиде зла, осокољено тутње пред нашим очима стварајући академије, факултете, професоре. То расуло одбеглих из султаната анадолскога прија очима, ушима, срцу, уму нашег проклетства и можда нашег највећег душманина. То обезмозговљење наша је највећа срамота, данас када би имали над много чиме да заплачемо и да се у риданију повучемо у делатно тиховање.
На неким ТВ каналима, насупрот поменутој моћној естради, негују се и озбиљнији приступи и амбициознија усмерења.
На другој страни стоје неколике – фирмиране телевизије – и у њима фирмирани водитељи који позивају фирмиране саговорнике и попут неинвентивних упутстава у стилу вилеровог гоблена „уради сам“ не пропуштају на близо никога који би у тај шаблон можда унео и црту Шумановићевске белине, или болну горчину високог чела Раичковићеве мисли, можда и понеку ноту сабраног гласника који на несрећу говори српски, не зато што је приглуп и глух за акустику моћи, но стога што је то једно од ретких знамења које не тражи хлеба, а житница је живота. У нашим медијима појавила се чудеснолика љубав за песак, а против жита. Занимљиво.
Одреднице „национални мислилац“ и „аналитичар“ постале су неизоставне уз помињање вашег имена. Промишљајући стање нације, њеног духа и заједнице, шта бисте данас издвојили као посебно важно?
Као дугогодишњи универзитетски професор, композитор, по природи ствари распознајем ауторитет духовних и уметничких домета и некако их креативно разврставам од исушено-прагматичних и псеудо-научних. Снагу огољених материјалних чињеница – уз дужно поштовање њиховој неумољивости – склон сам да препустим онима који више но што је потребно гледају на сат и радо толкују и обзнањују своја открића, проветравана папагајским уверавањима да се без економије, Европе, болоњске реформе не може никуда. Не верујем и нисам веровао да је отмено па ако хоћемо и интелигентно бркати зимске перивоје и замке из Давоса, са прозуклим конференцијским салама Копаоника. Пошто су ти наши прагматизми поражени подно Бугојна, Крањскога брда, а надасве Бријуна, а наша економска наука произвела више доктора наука него Фап из Прибоја камиона, окренуо сам главу од те лудости и уз фрулицу пошао на другу страну.
Да ли је у кризним временима етички исправно „окренути главу“?
Уморан од сталног брушења чињеницама и истинама без покрића, које у малим земљама и народима углавном успостављају ауторитет сумњивог порекла и неретко злонамеран, од историје из књига коју су доскора писали (и пишу) људи невелике интелигенције и увиђавности (понекад спонзорисани, а не ретко и као припадници особених интервентних јединица чија се дејства огледају и сада али и знатно касније) склопио сам многе странице, готово пастирски одан родноме ветру, склон да не замарам поглед нарцисоидно ушореним значкама са ревера сакоа, као ни јункерима из света дипломатије чије се мишљење и деловање углавном обрушава на интересе онога народа и земље која се по том народу и зове. Још давно сам сагледао готово неартикулисан бес мањине против једне бенигне и релативно необавештене већине.
Комплекс кривице се Србима све брижљивије и агресивније намеће, а од многих све спремније и без отпора прихвата. Временом, то постаде процес неумитан као судбина!?
Привидно богати, фирмирани власници свеже одштампаних тапија, смештени у замковиде илузије о сопственој моћи, послужили су као добар проводник у формирању једног особеног логора у којем Србија данас доминирајуће живи. Повремено несвесни и недовољно образовани, амбициозни и халапљиви, прихватили су улогу логорских капоа, често неспремни да се суоче са болним знамењем својих задужења. Када су се већ затекли у таквим пословима, заиграли су плес из чије коже се не може лако изаћи. Они су својом појавом замутили свет чињеница и понудили благостање на нивоу Дизниленда. На путовању од југословенског ка српском, уз трагично одсуство незаменљивог духовног осећања и познавања та два не сасвим идентичне платоа, појавио се већ одавно режирани грађански рат, један кобни гангренозни процес, који активна војна лица нису могла бритко да артикулишу.
Кажете да у војсци нису били кадри да „бритко артикулишу“ проблеме, другим речима – нису били дорасли ситуацији. Због чега?
Раскорачени између бивше и тек настајуће заклетве, тешко су се растајали од аустроугарског каплара, а далек им је био напуштени и продани слабовиди ђенерал. Од домаћих осуђен тешко да је домаћим могао бити спашен. Промена хералдичких симбола, енергија која се расточено сећала некадашњих знамења, затекла се у просторима српског, не распознавајући сву одговорност и силовитост димензија истог. На путу смрти све оптужнице холандских полифоничара биле су оруђе и удари добоша далеких, оглашених касетним бомбама, грделичким јецајима сиротиње, гашењима живота и свих пулсација на линији Београд – Косово поље. Сентандрејски поглед ка северу откриће исте манире, а како данас видимо – у више него агресивној кампањи – и исте циљеве. Осуђени у сопственој кући тешко да су се могли спасити на страни: у туђини. При јаким ударима који долазе из перивоја Дубровачког архива и ништа мањим из санџачког неоромантизма који ходећи Балканском улицом сања о Баш-чаршији, нису могли другачије проћи.
У набрајању „удара“, не помињете одлазак Црне Горе…
Удар који је дошао из Зетскога дома са Обилића пољане има размере катаклизме. О томе смо заћутали и све препустили осредњим дипломатским односима. У свим преговорима до којих смо дошли – несмотрено и превиђајући многе чињенице – установили смо да смо слабија карика и тако исказану немоћ изволели прогласити дипломатском отменошћу и мудрошћу. Уколико честито препознамо распоред енергије и њене праве домете – лако ћемо установити да су људи поражени, како у Србији тако и у Црној Гори. Од Његошевог погледа остала је орловска магла над Ловћеном и преживели камен Старе капеле која је – у корист наше штете – претворена у маузолеј.
Тумачећи мотиве за изрицање најновије Хашке пресуде генералима српске војске, као и друга врло комплексна настојања да се српска историја „ревидира“, многи закључују да је реч о планском „инжењерингу и премоделовању“ психолошке матрице народа.
Инжењеринг над народима и појединцима није нова појава. Он се сасвим регуларно обављао и још увек обавља кроз школске програме и реформе, персонална решења, кадровску политику, многолике игре светлости и сенки у свим порама живота. Томе смо сви изложени ходећи непрегледним и замкама обремењеним перивојима својих каријера, знамења, привида моћи и слабостима којима смо податни уколико нам се размажене жеље не остваре. Умешани (и више него што је потребно) у многолики промет живота, почели смо да тањимо енергетску супстанцу предака и да се себи чинимо важним и непогрешивим. Не проверавајући и не проветравајући јутра сопствених уверења, наставили смо (у ритму музике за плес) да играмо у Казалишту, Позоришту, Гледалишту, Театру. Тако разуђени нисмо ни приметили да је неспретно инсценирани нечији лични успех послужио као средство спретно инсталираног почетка одмазде над родом. Зачарана кореографска етида Дон Крста и Маратонаца (свираних и певаних на немачком – као да се не ваља на српском) понудила је много поучности у мјешовитом браку раслабљеног ума.
Када се спомену национални кодови и архетипови, колективно духовно наслеђе, све чешће се говори о корпусу негативном, мрачном, ретроградном, нечему што ваља преваспитати, „денацификовати“, променити?
Неоспоран је процес преименовања одређених антрополошких врлина народа у њихове мане. Такве ођавољене имитације и кретања у огледалу имају за циљ да преусмере природне гравитације и конотације, да затрују изворишта и огаде лековите видике и перивоје. Револуционарни механизми покретани старозаветним енергијама и маскирани у васколика одела све новијих интернационала, обрушавају се на здрава језгра поништавајући у њима снагу очинства. Сирочад која стаје на трон по завршеном револуционарном циклусу, разједена изнутра многоликим осујећеностима, успоставља нове видике, ново говорење, ново мишљење и сетове чудесних амнестија из којих се порађају такви правоверни праведници и псеудојеванђелисти, од којих преживелим застаје дах. Ми смо ту судбу горко окусили у неколико наврата у 20. веку, али нам се пелен осладио, те смо се и у првим сатима 21. века знали насладити млеком горкога искуства. Превелика умешаност Интернационале у нашу судбину, кључна је замка за нашу будућност. Добро изгужвани, а потом испеглани, изгубили смо оријентацију и слух за она кретања која воде избављењу.
Данас, када звање „аналитичар“ има конотације – од уважавајућих, до пежоративних – у нашем јавном животу је актуелно и запањујуће умножавање аналитичарских прилога и њихових аутора. Да ли је то случајна, стихијна и помодна појава, или се пак „аналитичарско доба“ догађа према неком промишљеном а нетранспарентном науму „стратега“ наше стварности?
Поменута аналитичност има дејства ако креће од оне тачке која је почетак хватања ослонца на једром темељу. Уколико се аналитичност успоставља у измештеном коридору, са лажним постулатима и чињеницама новога прагматизма, онда је она злонамерна и малигна. До креативног суживота у мултикултуралним зонама може се доћи ако се успоставе високи нивои у просторима већинске монокултуралности. Хировитост мањинског елемента и афирмација свих облика децентрализације и регионализације – води у слом куће и домаћинства, води у беду и понижење. Размажено дете међу старијим може да подивља и нанесе несагледив бол, како себи тако и другима. Срби (ако се данас може разабрати такав сој квалитетних људи) су поодавно изгубили ауторитет над својим животом, предавши и преостали какав-такав државни механизам господи сумњивог морала, а самим тим и сумњивих намера. Какав ће тек бити резултат оних који данас долазе на свет смућкани у извиканим лабораторијама и какву нам они забаву припремају – можда ћемо имати прилике да сагледамо овоземаљским очима. Како ћемо спасити децу од вакцина (које су нам послали светски и европски хуманитарци) које производе најцрње болести, и то баш тамо где су можда најздравији биолошки и порођајни ресурси нашега рода.
Видите ли у нацији за коју се, уз много ваљаних аргумената, каже да је уморна и истрошена, јасно одређену снагу или актере за овакве послове?
То нису послови за фармако-манекене који су се кроз странке на политичкој сцени дигли изнад судбине народа. Ми имамо тако много посла у свом дворишту, да век не дигнемо главу. Предуслов свих аналитичности је гашење многих политичких партија, а над преосталим велика контрола од стране једног тела које је надстраначко и наравно једро српско. Самоповређивање које смо допустили себи морало би да престане. Парламентаризам који нас понижава не служи нам на част и не води никаквом креативном дијалогу па ни разрешењу. Јавни сервис је место великог празнословља и недостојне површности чије су намере злоћудне. Прејаке фреквенције недобронамерних телевизија треба кориговати и спречити језик неуротизираних новинара и водитеља који нас засипа одаслатим пожудама са новобеоградског песка.
Колико је у српском друштву „интелигенција“, односно „елита“, заиста искомпромитован, недорастао, апатичан и поткупљив део друштва, непоправљиво склон хипокризији и опортунизму?
Уколико имамо поверења у интелектуалну елиту и ако смо својим бдењем утицали на њену високу етичност и естетичност, а тражимо да баш она говори и делује на политичкој сцени, онда се морамо курталисати политичких партија и њихових чудно изабраних корифеја, чији нас прескупи аматеризам води у суноврат. Уколико нам интелектуална елита делује кроз поједине политичке партије, онда морамо очекивати доминацију партијске, а не интелектуалне разложности и уверљивости. Спонзорисани дилетантизам иза којег стоји рад центара моћи није нешто према чему истинска интелектуална елита има поштовање и изнад свега поверење. Наша истинска интелектуална елита је понижена и вулгарним вређањем пацификована до изопштења. То је срамота за једну државу која хрли у Европу.
(Крај у наредном броју)