ПО ЦРНОМ МОРУ ТУША – ДО СПАСОНОСНЕ ОБАЛЕ

Изложба Жељка Ђуровића „Цртежи из Евиног врта“ у Малој галерији Дома Војске Србије учвршћује нас у уверењу да је овај уметник један од суверених, највећих светских мајстора ars phantastica, и да се може рећи да је он, уз Владимира Дуњића и Васу Доловачког, и највећи живи српски и црногорски сликар

Старогрчка реч калос значи леп, а овде има еротску конотацију. Натпис је обично имао форму: властито име + калос. Особа која је поменута најчешће је била дечак, али постоје и слике и цртежи са девојчицама и женама када придев има облик кале. Овде је реч о двоструком еротизму, о лепоти бога љубави, о Еросу Калосу. Недавно је Стефан Н. Драгићевић, приказујући књигу „Љубав и трње“ приметио: „Стари Грци имају четири речи за љубав. И свака од њих је име за различите појавне облике љубави. Једна од њих је ерос. Она је пандан на нашим просторима добро познате турске речи севда и њене изведенице севдах која представља стање љубавног заноса, који је непресушни извор надахнућа.“ Турци знају за даље степене утонућа у љубавну чар, као што су карасевдах и дерт. Зашто је ово важно за ликовну уметност? Постоје значајни историчари уметности као Павле Васић, професор и један од наших водећих експерата за европску и француску нововековну уметност („српски Ентони Блант“), који су стваралаштво XVIII века сагледали и у кључу еротике. Рихард Мутер, један од већих историчара уметности XIX века, уметност је дефинисао као еротски феномен. Еротика је духовна поетичка суштина, људска вертикала шарма и шика, толико другачија од порнографије.

Ретки су сликари, цртачи и графичари као што је то Жељко Ђуровић (Даниловград, 1956), који се њоме истрајно, деценијама, из дела у дело баве. Реч је о избору по сродности, о темпераменту, о врелој крви и – љубави. Еротичан је сâм ликовни чин, нежно или снажније додиривање платна, његово миловање четком или путовање пера по белом телу папира. Ђуровић је у том смислу еротоман без премца код нас, својеврсни бог љубави, микротеос, демијург свог еротизованог света. Не без разлога сам једно поглавље текста о њему назвао „У храму вагине“. Но, Ерос Калос је само половина приче о његовом опусу. У жару имагинације, вођен својим лепим музама, он ствара пре свега уметност ирационалне вероисповести, цртеж и слику повишене изражајне температуре.

Може се некоме свидети или не то што ради, али он не личи ни на кога, његов осунчани, медитерански колорит и цртеж заснован на сплетовима, пулсирању линија, на тајни вибрације једне линије, фамозној извијеној змијоликој S форми, путањи ка средишту феминилно лепог, линији коју су анализирали и писали о њој још стари европски уметници, теоријски је испитивао Хогарт а ликовно уздигао Тицијан, чине га изузетним. Жељко Ђуровић је сада и овде један од суверених, највећих светских мајстора ars phantastica, а може се рећи да је уз Владимира Дуњића и Васу Доловачког и највећи живи српски сликар као и црногорски. Песникиња Марија Шимоковић тако помиње једног српског мислиоца који је рекао да се уметничко дело у суштини мери по томе колико се уметник примакао немогућем. У том смислу сећамо се и генијалне изјаве Леонарда да Винчија: „Желим да стварам чуда“, коју је он и спроводио у дело. Много од тих снова младости, о лепоти, жени и уметности има код Ђуровића; до слике и цртежа као и до жене често се стиже заобилазним путевима. Жељко (nomen est omen) је велики авантуриста духа, палете, цртежа као путовања по црном мору туша до неке друге, спасоносне обале. Њега прате мали богови среће, ероти, он се увек издиже из вулгарног земаљског, из хтонског и ма колико се бавио и чудовишним (можда се једино у српском језику етимологија, префикс ове речи односи на чудо), узлеће ка ваздушном, небеском или према акватичким светлостима. Зато толико анђела на његовим новијим цртежима, толико девојака и духовне жудње неких посебних бића. Та нова остварења могу се до 20. јануара видети у Малој галерији Дома Војске Србије. Изложба је названа „Цртежи из Евиног врта“, мада у том Ђуровићевом рају има места и за Адамову прву супругу, демона Лилит, сву од завођења и жудње. Реч је о једном од ретких сликара и цртача на нашој сцени који стваралачки не опада са годинама, а још је необичније да што ствара на већем формату, који је другима увек проблем, Ђуровић је бољи.
Његов цртеж омогућава да, незнано кад, отпловимо у бескрајне пределе сна и откријемо своје слутње и трајање у сенци. Трагајући за сопством, на путу приближавања посматрача цртежу, уочавамо привлачење и одбијање (атракцију и репулзију), кретање од светлости, белине дана, аполонијског, до црног, испуњеног, ноћног, тмастог, густог попут уља. При том је само питање конвенције да ли ћемо бело назвати празно а црно пуно, или обратно. Савршенство се постиже екстремима и инверзијом. Може се рећи да се уметност цртежа заснива на причи која тече између белог и црног, на законима сенке и законима који могу да се остваре у сенци. Бескрајни флуиди се крећу честицама светлости, што физика не мора да потврди, честицама које симболишу страх, таму, као и ведрину и доброту. Сипкава материја цртежа распада се (Јејтс каже: „А древна лица су им кô разједене хриди“) и круни светлост која не познаје распадање. Сукоб дана и ноћи нивелисан је овде учитавањем сумрака или зоре у благим прелазима осенченог/осветљеног, где препознајемо оно што желимо и крећемо се куда желимо, у сумрачја прошлости или ишчекивана свитања. Односи који владају у природи пренети су и на цртеж. Протицање, кретање по белини несигурно је и релативно, али самоостварујуће. Неизвесности неће бити ако су савладане законитости цртежа. Ђуровићеви цртежи трају као систем или стихија, акцентовани у симболу – том метафизичком јединству форме и садржаја. Мрљама, траговима, моделацијама и демонским шрафурама затамњеног рукописа, графолошки се одгонета неки црни уговор назначен танком линијом. Урош Тошковић помиње „златну нит“ а Пикасо саветује да ниједан дан не прође без цртања. Тошковић каже да је цртеж неговање нежних унутрашњих биљака. Из саучесништва наде, толеранције и самилости, на обзорима светлости и сенке, рађа се цртеж Жељка Ђуровића.

Врлине и вредности иконографије опуса о коме говоримо проистичу из различитости које обједињују „црну уметност“, графику и цртеж, и сликарство. Ђуровић је као уметник васпитан на фантастици, феномену којим превладава хаос и привид савремености. У складу са познавањем поетике изгубљеног, алхемијског заната цртања, сликања и гравирања, аутор у својим делима примењује спектар драгоцених решења традиције: од принципа horror vacui, макабричности, метаморфоза и скривања облика, синестезија, мимезиса, мимикрије, до еротике и иконичности. Леонид Шејка на једном месту пророчки прижељкује дан када ће у сликарство поново ући небо и земља. У питању је основна физичка и метафизичка подела на људски, смртни и божански, вечни свет, присутна након Медиале, групе београдских сликарских магова и у овом опусу.
На Ђуровићевим цртежима видимо грације еротичне као код ренесансних мајстора, забављене сновитим, тајанственим лавиринтима људске душе. Оне се налазе на геометризованом, премереном тлу, рационализованом у шах-поду и центричним шрафурама а иза њих се отварају капије, врата неба, тог кључног симбола преласка душе у религији, митологији и фолклору. На приказаним небесима делују силе стварања које из бескраја Млечног пута и спиралних маглина силазе у љуштуру пужа, наутилуса, у спирофиту, у језгро ћелије. На делу је симболика која сеже до филогенетских праизвора, до тајне живота. Par excellence призор прастаре аниме, живи симбол, јесте спирална шкољка, с вулвом у центру, из које капље црно мастило, млеко страха, хаоса и смрти. Обиље светова, хроноспора, предмета и орнамената почива у опасној тами. Цео овај мистирион мрака декаденције као да чека излазак на светлост. Слојеви дела, од симболичких, алегоријских, еротских, до феноменолошких, у служби су једног али увек различитог ликовног организма који одише светлошћу, поезијом и фантазмагоријом. Сложени свет се појављује у бројним значењима и шири у деловима подзначења. У масовним сусретима биља, морских бића, саса, звезда, сплетене косе, пене, птичица, сунца, холандских шах подова, гирланди шкољки, трава и шибља, појасева од алги, трака, предмета који су остали на плажама после осеке, камења и каменчића, гранчица и воде, препознају се знаци општег, људског контакта са органским. Додири и прожимања омогућавају превазилажење осећања доминације над природом и њеним вредностима и враћају у стање равнотеже и ведрог живљења. Шкољке, љуштуре, пужићи, зидови наслага, слојеви сећања и протицања времена, радознали гуштери, карте судбине, куће, домови и кућице завичаја из маште, део су велике нарације, насупрот садашњој естетици која проглашава пропаст свих нарација и бављење остацима великих прича.