ОДУМИРАЊЕ ДРЖАВЕ НА СРПСКИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА

(BETAPHOTO/MILOS MISKOV)

Самоуправни универзитет је већ неколико деценија генератор једног броја друштевених и политичких проблема. Овај суд треба шире образложити. Значење појма аутономија је кључ за објашњење неких конфликтних појава и процеса на српским универзитетима али и између државе и високошколских установа. Све што се догађа на српским универзитетима и студенским блокадама два последња месеца 2024. године, а што је репетиција сличних догађаја протеклих деценија, недвосмислено указује да ова образовна институција вапи за реформом свог правног статуса и улоге у држави

Најпре, питање аутономије универзитета, заправо питање њеног односа према држави, решено је у развијеним западним друштвима. Примера ради, у Француској се примењују централистичка решења: министар за високо школство одобрава наставне планове и програме, наставници су државни службеници, а плате и обавезе се обезбеђују из државног буџета. Енглеска има нешто еластичнији систем. Универзитете и колеџе финансира држава, плате одређује држава, а аутономија постоји у организацији наставе и креацији наставног плана. Америка је, у складу са својим тржишним друштвом, омогућила рад великом броју приватних колеџа и универзитета. Чак и државни универзитети имају приватне донаторе, а самим тим и учешће у управљању (Ентони Гиденс, 1998). Ова и друга искуства показују да се погледи на аутономију разликују и међу развијеним државама али у једноме су иста: управне надлежности су одвојене од наставно-научних.
Да ли је тако у Србији? Није. У Србији је другачије; она има самоуправне универзитете при чему аутономија универзитета обухвата и управљање и наставно-научну област. Оно што боде очи свакоме у академској заједници свакако је правни однос између државе и универзитета, односно факултета. Оснивач преко 80 факултета и пет универзитета, Република Србија нема управна овлашћења. По важећим законима главни орган управљања факултетом је Савет који чине две трећине наставника и студената, а једна трећина представници оснивача. То није управљање, то је класично самоуправљање. (И терминолошки је управа замењена „саветом“). Тако, оснивач, а то је српска држава, само додељује средства и гледа шта се ради. А има шта да се види: разни сукоби и неправде међу наставницима, кршење закона, ненаменско трошење новца, неформалне групе одлучују о управним и стручним питањима, заобилажење студенских права, однос професор-студент, напредовање професора без резултата, итд. Тешко је наћи овакав систем самоуправљања у европским универзитетским центрима. (Више у мојој књизи Образовање између дневне и научне бриге, 2014)
У раздобљу од 1950. до 1991. самоуправни универзитет је обезбедио аутономију тако што је празним говором о слободи науке, провлачио одлучујући утицај комунистичке партије на кадрове, финансирање, акције подршке или осуде. Партијски комитети су некад у позадини, некад отворено преко својих кадрова – чланова партије на факултетима одређивали састав управе факултета и универзитета, бирали професоре у наставничка звања, одређивали наставне планове и програме, а изнад свега дефинисали политику развоја универзитета. Свако се може сетити да је законодавство и извршна власт која се тицала универзитета била у рукама партијске државе, а ова је највећу пажњу посвећивала марксизму, социјалним знањима и факултетима друштвених наука.
Слом самоуправног социјализма отворио је сва питања транзиције друштва – од привреде до културе. Прва на удару је била друштвена својина, приватизација се ширила, а самоуправљање гасило. У условима политичког плурализма СПС је остваривао водећи утицај на универзитету, на коме је задржана самоуправна организација.
Према Закону о универзитету из 1992. године Савет, састављен једнако од представника факултета и оснивача, бира декана, по Закону из 1998. оснивач именује декана, а формирају се Управни и Надзорни одбор. Тај Закон је дочекан са великим отпором дела универзитетских професора који су, зачудо, проевропски опредељени бранили самоуправни, комунистички концепт „одумирања државе“ у универзитетском образовању.
После 2000. године, политичку власт преузима ДОС у коме истакнуту улогу имају универзитетски наставници. Њихова власт доноси закон 2002. по коме Савет, састављен од 18 представника факултета и четири оснивача (!), бира декана. По Закону из 2005. године Савет бира декана, а састав је 14 наставника и студента и 3 оснивача! Држава је, дакле, максимално истиснута из одлучивања, сведена на мањину која посматра и то је било суштинско враћање на самоуправну аутономију универзитета. То је значило да се оснажује процедура самоизбора управе, кадровски монопол наставника на сва питања везана за избор, напредовање и санкционисање кадровске политике. Нико са стране државе не може да се меша у универзитетско располагање државним новцем и примену закона. (Више о овим проблемима писао сам у књизи Образовање у токовима друштва знања (2013).

НА КАРАУЛИ САМОУПРАВЉАЊА Дакле, у околностима промене свих делова друштвене структуре од привреде, културе, политике, државни универзитет је остао на караули самоуправљања која се брани аутономијом. Чак је спуштена на „аутономију Одељења“ неких факултета! Када се постави питање промене самоуправљања онда се то квалификује као угрожавање аутономије. А ствар је коренито другачија: постоји разлика између управљања и струке (настава, наука). Држава има управне надлежности у доуниверзитетском образовању. То значи да она одлучује о избору директора који ће бити чувар закона, заправо надлежан за законитост рада. Процедура је јасна – одговорност одозго: онај ко те поставља на функцију одговоран је за твој рад, контролише те и санкционише уколико кршиш законе.
У области високог образовања Републике Србије постоји један нерешавајући проблем у организовању ове делатности који се с времена на време обнавља. Тај проблем је наслеђен из система самоуправљања, он је као жар под пепелом, а разгори се када се појави нека тензија међу запосленима или у друштву и политици. Наслеђен је самоуправни појам и организациона структура на универзитету која није одвојила политички активизам професора и студената од научно-наставног рада већ га је учинила јавним. Модернизација односа између управљачких структура и аутономије наставе и науке, поништена је политичким активизмом самоуправног универзитета и то, ако бацимо поглед на задњих 30 година, по правилу опозицијом демократски бираној власти. При том се подметала обмана о „злој политици“ и „добром универзитету“. Партијско политички плурализам на универзитету се готово легализовао, од цивлизацијског одвајања наставе и политике мало је остало, деловање (партија, шетње улицама, петиције…) опозиционих наставника далеко је практичније и учесталије од подржавалаца власти. Традиционално значење аутономије универзитета као заједнице наставника и студената која слободно истражује и преноси знања, проширило се у самоуправљању на управне функције али и на ванфакултетско политичко деловање. Чак и онда када наставник на телевизији прети оним који другачије политички мисле!
Сви покушаји да се законодавно дефинише однос високог образовања и државе тако што ће демократски изабрана влада преузети управљачку одговорност, наилазили су на отпор. Говор отпора је био концентрисан на рефрен „угрожена је аутономија универзитета“ под којим се провлачила и политичка мотивација опозиције Милошевићевом режиму. Ко је водио главну реч у одбрани „аутономије универзитета“, а заправо самоуправног универзитета? Најгласнији су били: 1) један круг универзитетских професора са факултета друштвених наука, 2) политичари из „демократске опозиције“ који су били запослени као професори на факултетима (Филозофски, Правни, Факултет политичких наука), 3) један део студенске омладине који је себе уочи 1999. године именовао као „Отпор“. Под њиховим притиском смењени су сви ректори Београдског универзитета од 1990. до 2000 године.
Државни поредак се мења, а својинско-правни статус високошколских установа остаје исти у Србији од 1950-тих година до наших дана (2024). У односу на државну и приватну (корпоративну) својину у демократским државама, самоуправна организација ових установа се не мења већ 70 година. Дуготрајућа дискусија о аутономији универзитета, а ради се о самоуправном универзитету, добија други садржај и правац када се постави на финансијске и демократске основе. Влада добија мандат управљања друштвом и буџетом. Као у целом модерном свету, тако и у Србији, мора да се поштује начело – ко финансира образовање, а то је оснивач – држава, заправо Влада са демократским мандатом – тај се пита о начину функционисања и управљања образовним институцијама. Онај ко одлучује о употреби буџетских средства за рад универзитета има највећу одговорност за њихову контролу и ефикасност. Влада мора да има већинске представнике у образовним институцијама како би контролисала законитост рада. Управљачке структуре на факултетима су одговорне Влади, а ова грађанима који су јој дали мандат власти. Уколико влада не управља успешно, изгубиће поверење на изборима. Отуда њен интерес за добром управом у свим областима своје надлежности, у супротном ризикује да изгуби власт.
Када се ствар овако постави, јасно је да је реч о дефинисању односа држава- универзитет, а не о „угрожавању аутономије универзитета“. Аутономија наставе, науке, предавања, оцењивања није угрожена државном управом високим образовањем. Али, примена закона, трошење финансијских средстава, редовност одржавања наставе, корупција, и низ других питања правног понашања у надлежности су (декана) ректора кога поставља влада у свим модерним државама. Увек се поставља питање – ко управља високим образовањем?
Вербални универзитетски Европејци, ако желе у Европу, онда би требали да преузму нека њихова универзитетска решења. Да се мало распитају како је тамо решен однос аутономије универзитета и управљања високообразовним установама. Да ли Европа зна за самоуправљање?
Када ове и низ других чињеница имамо у виду мора да буде јасно шта се крије иза настојања да се чува самоуправни универзитет. Ништа друго осим да Влада финансира, а да при том нема контролу законитости рада и трошења новца. Да се оснивач истисне из контроле управљања. Где то има? Има у Републици Србији.

ДУБОКЕ СУ ЖИЛЕ НАВИКА И ПОСЕБНИХ ИНТЕРЕСА Нешто је утишана реч реформа универзитета. И када се изговори то је трчање у месту. Није академик Дејан Медаковић био једини разочарани професор универзитетом (1976-1990) како пише у својим мемоарима. Али, шта да се ради? Једино што је извесно у друштвеном животу то је промена. Не постоје институционална решења за сва времена. Да нема промена појединих делатности, делова друштвене целине и комплетне структуре, наступила би стагнација и пропадање. Криза има свој почетак у одбијању да се ствари мењају у складу са измењеном стварношћу и начелом опште рационалности.
И као оснивач и као финансијер држава, чињеница је, нема овлашћења над управним радом факултета. Године пролазе, а овде разговори о реформи универзитетског образовања тапкају у месту, троше се паре на неплодне расправе, пишу се стратегије, ништа се суштински не мења и главно питање је да се што дуже остане на универзитету. А све то под окриљем говора о уласку у европски образовни простор. Али, не гајимо илузије: неће се ући са неинтегрисаним универзитетом и самоуправљањем у европско образовање и науку. Где постоји овако велики универзитет, са оволико факултета, као у Београду?
У Србији се радо говори о реформама али треба видети како ствари изгледају када се приступи практичним променама. У просветном сектору друштва има примедаба на нормативна решења а није мало оних актера који су незадовољни стањем у образовању. Одговор на примедбе и незадовољство је законодавна реформа. Када дође до тог корака падне снег да покаже трагове. Наједанпут се покаже да реформе и нису пожељне. Зашто?
На то питање може се одговорити на два начина. Могуће је да се променама угрожавају материјални интереси или позиције власти одређених група у систему, а реторички плашт отпора је само покриће за тај мотив. Не треба занемарити ни скривени политичко-идеолошки интерес појединаца и група да се опструише пројекат реформи који долази из владе. Није искључена ни сазнајно-рационална побуда што би значило да противници реформе образовања стварно мисле да предлог промена није добар. Како се одбацује предлог промена?
Постоји неколико тактика да се одбаци идеја о променама. Прва је обрушавање на радну групу. Она можда није компетентна, може да се критикује али по том критеријуму свака радна група може да се оспори било са које стране да се формира. Заобилази се њена функција – она даје иницијални предлог.
Друга тактика је да се разматра папир који није званично пуштен у јавну расправу. Другим речима, узме се једна од верзија па се онда искали критичарски гнев.
Трећа тактика је кривотворење реформских замисли. Подмеће се укидање „аутономије универзитета“, а ради се о разграничењу управе и наставно-научне делатности. У настојању да остане све исто, да се не мења ни у једном аспекту свога вишедеценијског постојања, потеже се апстрактни говор о просветном наслеђу (које је иначе у знаку државе).
Четврта игра заобилажења такође спада у неку врсту навођења на криви пут. Недовршени нацрт закона се оспорава нејасноћама других докумената. Каже се није у складу са европским документом, а ти се досети шта то може да буде. Или се метафизички критикује неки део нацрта.
Пета одбрана постојећег стања је аргумент струке и надлежности. Чини се да је ово најјачи адут. Међутим, митологизује се струка, као да у области струке не постоје крупне разлике. И проблем није у струци већ у већинском одлучивању на бази стручног предлога. Неко у систему мора да доноси одлуке, и тако поступи у складу са надлежностима.
Дакле, ситуација је следећа: бескрајни разговори о реформи високог образовања а при том се ништа не мења. Чини се да је у високом образовању на делу покушај новог начина да се сачува идеја о одумирању државе. Министар у влади не може да доноси одлуке чак и када неко у ресору драстично крши закон, а има одговорност за укупно стање па и за надгледање законитости рада. Дакле, не треба држава, односно влада, односно њени министри да одлучују, већ самоуправљачи.
Главну улогу у овако схваћеној и практикованој образовној антиреформи играју одређене групације наставника. Политичко ангажовање професора и научника одвија се на два нивоа. Један је рад на политичком терену, у оквиру неке политичке странке или обављања државне функције. Други се креће на малом терену, унутар високо образовне организације (мала политичка борба за моћ).
Дакле, још једном – корени проблема о коме је реч налазе се у: 1) тврдокорном задржавању самоуправне организације високог образовања, 2) одбијање да се у складу са европским стандардима пређе на реформу универзитета. Нико не треба да има илузију да ће држава повратити своје управне функције брзо и лако: дубоке су жиле навика, посебних интереса, отпора, а слаби ветрови промена. Али без тог правца реформе високог образовања, проблеми ће се само увећавати.

Један коментар

  1. “Истинска интели­ге­н­ција је природан да­р и прои­с­ти­че и из духа и из срца. Обични се­љак може да буде сто пута ин­те­ли­гентнији од универзитетског про­фесора са пола ту­цета ди­пло­ма… Част је не­по­зната вред­ност на берзи ‘интелигенције’…Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хладно жртвовали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лич­но било од кори­сти. Као и сва неморална бића, и инте­ли­генција се диви си­ли,чак и када се највише злоупо­треб­ља­ва… Она је сејачи­ца раздора када треба сједиња­ва­ти… Уместо да гради, она је разгра­ђивала. Она је жари­ште трулежи и искварености”.Тако је др Рајс, пре сто година, говорио о ин­те­лиген­цији у Србији свога времена, а његови судови о том “крду неза­вис­них умов­а”, како је ту “паметну врсту” назвао Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, мо­гу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на неодређено велик број њихових наследника до дана­шњих дана.Оправдање за то нашли су у својој стварној неспремности и неспособности да обављају послове који су им до тада били поверени, а да би то некако прикрили, позвали су своје студентске исто(не)мишљенике, оне који су на факултете пристигли без знања довољног и за упис у, примера ради, пети разред некадашње озбиљне основне школе. Њима су се придружили и они који су, у складу са марксистичким “учењем” о укидању породице и Отаџбине, једва дочекали да својој деци онемогуће приступ и школским и животним знањима. (Добро, у овоме претпоследњем, они се, према недавном саопштењу једнога универзитетског професора, могу правдати и чињеницом да званично основно и средњошколско образовање омогућује упис на наставнички факултет и без познавања српскога писма.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *